Rušenje Antićeve kuće – u tri čina

Fudbal 24. apr. 202014:47 > 15:20
Podeli:
Foto: EPA PHOTO/EFE/PACO CAMPOS

Hesus Hil je bio čovek koji nije lako trpeo poraze. Zatvorsku kaznu od pet godina je uspeo da pretvori u 18 meseci, sprečio je bilo kakvu sumnju u svoju pobedu na izborima za predsednika Atletika, a neodbranjenu duplu krunu iz sezone 1995/96 pokušao je da vrati na njemu jedini poznat način - novcem.

Za godinu i po dana klub sa „Visente Kalderona“ je prošao put od ekipe koja je u poslednjem kolu šampionata izbegla ispadanje iz elite do učesnika Lige šampiona.

Radomir Antić je posrnulom timu uspeo da donese novi život, imao je imao viziju i ideju, a u svemu su mu pomogli igrači kojima je namenio uloge, podelio zadatke, uveo princip discipline i vratio osmehe na lica.

Sportska redakcija portala Nova.rs je pripremila sedmodnevni feljton posvećen Radomiru Antiću.

U subotu pročitajte svedočenja sportskih novinara koji su imali priliku da razgovaraju i dožive nezaboravne trenutke u društvu Radomira Antića.

1. deo “Imao je, onako, šmek… Mudar, pa Užičanin je to…”

2. deo: Preko Skoplja do Partizana po traku i titulu posle 11 godina

3. deo: Šešir mistera Radija Antića

4. deo: Vatrogasac sa duplom krunom

Posle osvojene duple krune u Španiji, Atletiko je trebalo da izađe na veliku scenu, da zaigra na tri fronta i pokuša da svom ambicioznom predsedniku donese novi razlog za osećaj superiornosti.

Tim, ipak, nije bio spreman na to. Antić nije navikao da troši veliki novac, tražio je jeftine, ali proverene i vredne igrače, poput Ljuba Peneva i Milinka Pantića, koji su bili prve violine u njegovom šampionskom orkestru.

Bugarin je u prelaznom roku napustio tim, iz Reala je stigao Huan Esnajder, iskustvo španskog fudbala su želeli da probaju Radek Bejbl i Danijel Prodan, a Antić je, poučen dobrim iskustvom u slučaju Pantića, ekipi pridodao Đorđa Tomića i 18-godišnjeg Veljka Paunovića.

Pobeda, dva poraza, dve pobede, dva remija, dva poraza, dve pobede, nerešen rezultat u spektakularnom duelu na Kamp Nou protiv Barselone (3:3), pa tri pobede i dva remija…

Tako je izgledao put Atletika ka odbrani titule. Vodio je samo do petog mesta na kraju kalendarske godine. Real je već ozbiljno odmakao, Barselona, Deportivo i Betis su bili ispred, a Sosijedad je disao za vratom.

Neuspešan pokušaj odbrane titule je donekle uspela da zamaskira povoljna evropska odiseja, ali se u martu 1997. godine sve srušilo.

Četvrtfinalni duel Kupa Kralja protiv Barselone na Nou Kampu se već nalazi u istoriji svetskog fudbala… Tog 12. marta Milinko Pantić je postigao četiri pogotka, Figo i Pici po jedan za Barselonu, a Ronaldotri.

Tri gola u lice Hesusa Hila, koji je odbio Antićevu inicijativu da Brazilca toga leta dovede iz Ajndhovena u Atletiko.

Bio je preskup. Ne i za Barselonu.

Sedam dana kasnije revanš meč četvrtfinala Lige šampiona… Ajaks pobeđuje na „Visente Kalderonu“ sa 3:2, golom u 119. minutu.

Sezona je bila gotova za Atletiko. Hil bi u svom starom maniru verovatno već u tom momentu smenio Antića, ali je Srbin i dalje bio obožavana ličnost među „Jorgandžijama“, pa ta opcija nije dolazila u obzir.

Hil je naučio na greškama. Ili se bar činilo tako.

„Antićev pomoćnik Rešad Kunovac je skautirao ekipu Ajaksa u januaru 1997. godine, pre njihovog duela u Ligi šampiona. U to vreme sam trenirao sa Ajaksom, imao sam potpisan predugovor, ali je dogovor sa Džef junajtedom bio takav da sam morao da se vratim u Japan.“

Rade Bogdanović je zamalo bio akter istorijskog duela na „Visente Kalderonu“, ali ga uloga svedoka velikih momenata nije zaobišla.

Rođeni Sarajlija, čovek oko čije glave su leteli meci 5. aprila 1992. godine uoči nikad odigrane utakmice između njegovog Željezničara i beogradskog Rada, ipak je dočekao momenat da zaigra na velikoj sceni evropskog fudbala, posle blistave odiseje u Južnoj Koreji i polusezone provedene u Japanu.

U paklenoj konkurenciji.

Foto: Reuters / Gustau Nacarino / Guliver

Uvidevši koliko je pogrešio što nije želeo da plati za Ronalda, Hil je odlučio da u leto 1997. godine odreši kesu.

Antićevoj ekipi se u transferu vrednom 27 miliona maraka pridružio Kristijan Vijeri, tada veliki talenat svetskog fudbala, ali mlad, neiživljen i besan zbog činjenice da su u Juventusu prednost u odnosu na njega imali Alesandro Del Pjero i Alen Bokšić.

„Atletiko je tada tražio trećeg centarfora, pored Vijerija i Kika. Prihvatio sam to kao izazov. Testirate sebe, ili jesi ili nisi, da bežim od izazova? Budalaština. Zašto bih bežao ili bio postiđen ili se osećao degradirano što je prva opcija u klubu čovek za koga je plaćeno 27 miliona maraka? Za polusezonu sam startovao devet utakmica, postigao sam šest golova. Igrao sam kad je Vijeri bio povređen ili kada je imao obaveze u reprezentaciji“.

Dramatična promena se dogodila na poziciji koja je do tad bila rezervisana za Pantića, doveden je Žuninjo Paulista, plaćen Midlsbrou 25 miliona maraka.

I za kraj, ali nimalo jeftino, u klub je stigao i Đordi Lardin, bivše krilo Espanjola, za 15 miliona.

„Atletikovo ulaganje te godine je bilo ravno ulaganju Pari Sen Žermena pretprošle godine kada su kupili Nejmara. To je ta vrednost novca. Tada za tebe da neko da milion, dva? Hil je hteo da odskoči, osvojio je duplu krunu, hteo je da bude neko ko će da parira Barseloni i Real Madridu“, govori Bogdanović.

Ali, ističe naš sagovornik, gde su velike pare, uvek su i veliki maleri, a te sezone su Atletiko zadesila – tri takva momenta.

„Prvi u novembru, kada se povredio Huanma Lopes, reprezentativac Španije, mogao je da igra i kao desni i kao centralni bek. Igrač ozbiljnog karaktera i autoriteta, bio je sjajan za ekipu, kada on vrisne… Radomir je u tom momentu izgubio igrača za dve pozicije. Ekipi je falio i još jedan centralni bek. Danijel Prodan je imao hronične probleme sa kolenom, pa je klub kupio Brazilca Andreja koji nije bio kvalitet za Atletiko. Tu nisu hteli da slušaju Antića. To je uradio sportski direktor  Imali smo debalans u ekipi, imaš užasno kvalitetan napad i prosečnu odbranu“, opisuje Bogdanović.

Druga važna stavka iz te sezone, govori Rade, bila je promena u odnosu između Hila i Antića.

„Nije bilo lako ukrotiti predsednika koji realno ne zna ništa o fudbalu, ali ima mnogo para. Njega niste mogli da vidite svaki dan, bio je u velikom, globalnom biznisu, stvari oko kluba su vodili njegov sin Migel Anhel i Radomir. Dok je slušao Radomira te dve godine… Ne mogu da kažem da ga je posle potpuno sklonio u stranu, ali ga nije previše slušao, počeo je da se ponaša kao i većina ovih srpskih tajkuna u srpskom fudbalu, samo što oni mlate državnim parama, a on je mlatio svojim. Tu su, a ništa ne znaju, prave svoje ime, ništa drugo, Na kraju je ispalo da nije trošio svoje pare, mislim da su njemu i njegovima u onim racijama u Marbelji našli oko 700 miliona dolara zapakovano u frižiderima”, kaže Bogdanović.

Uprkos trvenjima unutar kluba, u svlačionici je i dalje vladao duh dobre, pozitivne, porodične atmosfere koju je sa sobom nosio Antić, ali su se dogodile okolnosti koje se mogu nazvati višom silom. Mudri Užičanin nije uspeo ni da predvidi, a potom ni da kontroliše.

Foto: EPA PHOTO/EFE/OSCAR MORENO

Bogdanović do detalja opisuje dešavanja s početka 1998. godine.

„Ja sam se povredio 15. januara, oni mi uzimaju licencu i dovode nekog Izraelca. Bilo je rečeno da ću biti povređen tri, četiri meseca, ali se ja oporavim za mesec dana. Ipak, meni 30. januara saopštavaju da više nemam licencu za igranje u Primeri. Bio je petak, dan pred utakmicu sa Seltom i put u Vigo. Oni to meni saopštavaju na zajedničkom okupljanju pred utakmicu. Uvek smo praktikovali to druženje, tu i nezadovoljni postaju zadovoljni, zadovoljni još zadovoljniji, svi se osete bitnima. Tačno 1. februar, pamtim kao juče. Utakmica u Vigu, Žuninjo polomi nogu. Kolaps u klubu… Bio je prevaga na terenu, pravio je situacije za igrača više, znao je da gurne loptu. I on i Vijeri su bili vredni novca koji je izdvojen za njihove transfere“.

Pomenuti izraelski fudbaler, Avni Nimni, navodno doveden kao zamena za Bogdanovića, nije bio napadač. Radilo se o centralnom vezisti, a razlog za dovođenje igrača tih karakteristika je bila i činjenica da Pantić u trećoj sezoni u Atletiku nije bio na nivou partija Pantića iz prve i druge.

O tome svedoče podaci da je na polovini od 29 odigranih utakmica u Primeri na terenu proveo manje od 45 minuta, a ukupno je uspeo da postigne tri gola i upiše dve asistencije, što je daleko ispod učinka iz prve dve sezone.

Hilove nade da će se uloženi novac isplatiti i da će ponovo postati šampion Španije trajale su mesec dana po povredi Žuninja, ekipa izgubila najpre treću, potom i četvrtu poziciju na tabeli, pala je na sedmo mesto, zatim na osmo, pa deveto, da bi do kraja uspela da se vrati na sedmo i obezbedi sebi mesto u Kupu UEFA.

Nedovoljno.

Foto: EPA/EFE/Oscar Moreno

Naš sagovornik je posle odluke kluba da mu oduzme licencu odlučio da ode na pozajmicu u holandsku Bredu, da bi se posle završetka sezone vratio u Madrid.

Radomir više nije bio tu. Hil je odlučio da prekine saradnju sa trenerom koji ga je učinio velikim predsednikom i vizionarom, pa je na klupu doveo Italijana Ariga Sakija.

„Taj čovek… Ja to ne mogu opisati. Primera radi, buđenje igrača u trening centru je u sedam sati, a on od pola osam počinje da drži predavanje o tome kako je Demetrio Albertini igrao za reprezentaciju Italije na Svetskom prvenstvu 1994. godine. Stavio veliki video-bim i objašnjava. A Kiko, napadač iz Antićeve ere, hrče, ne može da otvori oči. Zamisli ti trenera koji ne oseti gde je došao. Kunem ti se da je 90 odsto tadašnjih fudbalera maštalo o Antari. Sve što je Antić uradio za tri godine, on je uništio za šest meseci. Uzeo pare i strovalio klub… Došao čovek na trening, pa više smo slušali o biciklisti Marku Pantaniju nego o fudbalu. O njegovoj upornosti, o disciplini, o ovom, o onom. On mu je bio najbolji prijatelj, kad je izvršio samoubistvo mislio sam da će i Saki to da uradi za njim…“

Bogdanović se nije zadržao dugo u takvoj sredini, otišao je u Verder i ostao pet godina u nemačkom fudbalu.

Sa druge strane, Saki je u Atletiko počeo da dovodi zemljake, pored Vladimira Jugovića i Zorana Njeguša stigli su Italijani, za koje Bogdanović tvrdi da nisu bili igrači nivoa Atletiko Madrida.

„Mislim da je jako veliki uticaj na Hila imao Kristijan Vijeri, odnosno njegov menadžer Ernesto Bronzeti. Italijani su tu dobar uticaj napravili. Nije Hil bio neki intelektualac, nije previše razmišljao o tome… Menadžer ga uhvati na galamu, uvali mu pet, šest Italijana…“

Tog leta je u suprotnom smeru otišao upravo Vijeri, sa 24 postignuta gola i titulom najboljeg strelca Primere vratio se u Italiju, a Lacio je za njegov transfer izdvojio oko 50 miliona maraka.

„Radomirova logika je bila da kupi mladog igrača, plati ga možda i više nego što vredi, ali veruje da može da dobije mnogo od njega i da na kraju povrati investiciju. Vijeri mora da zahvali napadačkom stilu igre Atletika, igra se svodila na njega. Bilo ga je jako teško ukrotiti, prići mu sa ljudske strane, a to je mogao samo Radomir“, navodi Bogdanović.

Uprkos tome, Vijeri nije mogao da se pomiri sa činjenicom da je morao da ode iz Italije, što je moglo da se oseti u njegovom ponašanju.

„Odrastao je u Australiji, malo je vremena proveo u Italiji, bio je nekako sanjiv za Italijom. Dosta smo se družili, ja sam bio jedan od retkih u toj generaciji koji je govorio engleski jezik. Katastrofalna greška je bila što su mu iznajmili kuću u Mahadaondi… On sam u 400 kvadrata, diskoteke u centru grada… Često je iz noćnih provoda dolazio kod mene, pa sam ga ja ujutru vozio na treninge. Sjajan je igrač, ali je bio, kako bismo u Bosni rekli, malo neotesan. Realno, Atletiko i Radomir su od njega napravili igrača“, kaže Bogdanović.

Foto: Reuters / Action Images / Rudy LHomme / Guliver

U takvim okolnostima, sa takvim različitim ličnostima, predsednikom koji je umislio da je sposoban da se bavi svim poslovima u klubu, Antić nije mogao da sprovede svoje naume i morao je da ode.

Dok se pitao – pitao se.

„Antara morao mnogo da balansira, umeo je i da vrisne, pa da ohladi atmosferu, da bude drčan, a i da se skloni. Jako mudar čovek je bio. Prebacio je porodični duh u ekipu, ali…“

Atletiko je krenuo nizbrdo, Saki nije završio sezonu na tom poslu, 15. februara je dobio otkaz, a Antić se 24. marta 1999. godine vratio na klupu. Mogao je samo da sačuva ekipu od ispadanja iz lige, od njegove atmosfere koju je brižno gradio nije ostalo ništa, ali je prihvatio poziv Hila da opet preuzme ulogu vatrogasca.

Od jula te do marta sledeće godine je „potrajao“ Klaudio Ranijeri, ostavio je tim na 17. poziciji, a Antić se i treći put vratio, ali ovoga puta nije bilo spasa, iako je ekipa stigla do finala Kupa Kralja.

Kosmička pravda je pogodila Hesusa Hila, u decembru 1999. godine je cela njegova uprava suspendovana u okviru istrage za zloupotrebu klupskog novca.

„Ispalo je kako je ispalo, samo zato što nije slušao Antića“, zaključio je Bogdanović.

Foto: Reuters / Sergio Perez / Guliver

 

(Nastaviće se…)

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar