Kada je 1987. godine Hesus Hil postao predsednik Atletiko Madrida obećao je da ništa više neće biti isto u tom klubu.

Kontroverzni biznismen je odlučio da svoj novac uloži u klub za koji je navijala radnička klasa iz španske prestonice, te da u njemu uspostavi potpunu diktaturu, sličnu onoj koju je definisao Fransisko Franko u celoj državi.

Imao je novac, reputaciju nemilosrdne osobe pred kojom prepreke ne postoje, 58 mrtvih tela na duši iz hotelskog kompleksa u Segoviji, ali i nameru da kroz fudbal promeni sliku o sebi i dopadne se masama.

Sportska redakcija portala Nova.rs je pripremila sedmodnevni feljton posvećen Radomiru Antiću.

U petak pročitajte kako je dve godine posle osvajanja trofeja Hesus Hil srušio kuću koju je gradio Radomir Antić, kroz svedočenje člana ekipe Rada Bogdanovića.

1. deo “Imao je, onako, šmek… Mudar, pa Užičanin je to…”

2. deo: Preko Skoplja do Partizana po traku i titulu posle 11 godina

3. deo: Šešir mistera Radija Antića 

Ne bi li, logično, ušao u politiku. Poznat scenario?

Smrt Visentea Kalderona, koji je u dva mandata proveo 21 godinu na mestu predsednika Atletika, otvorio je prostor za nadmetanje, pošto njegov zamenik Fransisko Kastedo nije imao ni snage ni volje da se odupre rastućem cunamiju.

Hilov protivkandidat na izborima za predsednika Atletika održanim 1987. godine Enrike Sančes de Leon nije imao šanse.

Biznismen je završio posao, veče uoči izjašnjavanja se pojavio u prestižnom madridskom noćnom klubu Sala Hakara, vodeći sa sobom Paula Futrea, zvezdu Porta koji je u toj godini osvojio Kup evropskih šampiona.

Obećavši pojačanja „ista kao ova“, Hil je dobio naklonost navijača, željnih trofeja, pobeda i trke za prevlast u Madridu.

Njegovo samopouzdanje je bilo toliko da je sa stavom predsednika otputovao na finale Kupa Kralja u Saragosu, gde je Atletiko igrao protiv Real Sosijedada.

Navijači su bili oduševljeni takvim potezom, verujući da je upravo čovek kome je diktator Franko smanjio zatvorsku kaznu sa pet godina na 18 meseci zbog katastrofe u Segoviji, poslat od samog Boga da im vrati radost u srca.

„Jorgandžija“ je bilo više od onih koji su se deklarisali kao simpatizeri Reala, ali su sa brojčanom prednošću mogli samo da puste više suza zbog neuspeha svog tima.

Klub je proveo deceniju bez titule u domaćem prvenstvu, a vicešampionska pozicija u sezoni 1984/85 bila je samo mala uteha, pošto je najveći rival tu takmičarsku godinu završio kao petoplasirani.

Hil je najavio promene. I krenuo da seče glave.

Prva je bila „za nauk“ ostalima. Legendarna „kornjača“, igračka i trenerska legenda kluba, Luis Aragones, dobio je otkaz posle samo četiri meseca u klubu.

Razlog za to je bio navodni zahtev Aragonesa da bude imenovan na funkciju sportskog direktora, pošto je već bilo izvesno da je trenerska klupa rezervisana za Argentinca Sesara Luisa Menotija.

„Prvog dana Hilovog mandata, Luis ga je uhvatio za revere u kancelariji, razmenjene su uvrede, a umalo je došlo do fizičkog kontakta„, preneli su španski novinari, prisutni zbog dogovorenih intervjua povodom prvog dana novog predsednika na tom mestu.

Ringišpil je počeo… Menoti, Hose Ufarte, Hose Maguregi, Ron Etkinson, Kolin Edison, Havijer Klemente, Hoakin Pero, Iseli Santos Ovehero, Tomislav Ivić, u tri navrata Antonio Briones… Treneri Atletika u periodu od 30. juna 1987. do 10. juna 1991. godine.

Toga dana je Hil vratio Aragonesa na posao, a on mu je za obnovu prijateljstva podario dva trofeja u Kupu Kralja, ali je titula i dalje ostala daleko.

Hil je nemilice upumpavao novac u klub, a onda se odlučio za katastrofalan potez – raspuštanje omladinske škole. Tom odlukom slobodan u izboru sredine postao je jedan Raul Gonsales Blanko i opredelio se da za svoj novi dom izabere stadion „Santjago Bernabeu“.

Drugi talas ljubavi Hila i Aragonesa je trajao do kraja januara 1993. godine, a onda… Ramon Eredija, Žair Pereira, Emilio Krus, Hose Luis Romero, Horhe D’Alesandro u dva navrata, Fransisko Maturana, Alfio Basile i Karlos Sančes Agijar.

Poslednja četvorica su predsedavala stručnim štabom u sezoni umalo završenoj na poziciji koja vodi u baraž za opstanak u ligi. Krah je izbegnut za jedan bod, osvojen u poslednjem kolu na gostovanju Sevilji.

Za to vreme, Radomir Antić je na klupi Ovijeda ispekao zanat fudbalskog vatrogasca, najpre je sprečio ispadanje iz lige, a u naredne dve sezone formirao sastav koji je postao stabilan učesnik elitnog ranga takmičenja.

Dva deveta mesta na kraju sezona su bila sasvim solidna za klub takve reputacije.

Hil je imao samo jednu želju tokom leta 1995. godine i moć da je ostvari, a i da zada udarac najvećem gradskom rivalu, angažovanjem njegovog bivšeg trenera.

„Način igre i rezultati Ovijeda nisu ostali nezapaženi. Nije nam strano bilo da pobedimo recimo Barselonu na Kamp Nou. Igrali smo najlepši fudbal u Španiji. Imao sam ponude, ponuda Valensije je možda bila finansijski i bolja, ali je proradio moj dečački karakter da pokažem sebi da mogu da pružim najbolje od sebe u najtežim situacijama“, rekao je Antić.

Interesi su se poklopili. Igre su mogle da počnu.

Antić je u Atletiku zatekao preglomazan sastav, više od 30 igrača koji ni sami nisu znali šta rade tu. Hil je dovodio kako je stigao, treneri su se toliko kratko zadržavali da nisu mogli da imaju nikakav uticaj na to, a posledice gašenja omladinske škole tri godine kasnije dobile svoj puni efekat.

Mudri Užičanin je imao plan i o tome za Nova.rs svedoči Milinko Pantić, tih godina najbolji stranac u grčkom fudbalu i igrač kome nije padalo na pamet da mu leto 1995. godine promeniti život.

Veliki talenat jugoslovenskog fudbala nije doživeo da ostavi dublji trag na ovdašnjim terenima. Kao dečak je skrenuo pažnju na sebe igrama u matičnom Jedinstvu iz Malog Zvornika, stigao i na korak od ostvarenja sna i postao član Partizana, ali…

„Otišao sam u Grčku da pronađem onog starog sebe. U Partizanu sam više ličio na biljku… Venuo sam iznutra. Period u Panionisu me je vratio u život, posle tog ludila u Partizanu“, priseća se Pantić u razgovoru za Nova.rs.

Za šest godina u dresu voljenog kluba odigrao je svega 65 utakmica, ali, važnije od toga, upoznao je Radomira.

„Svako je otišao svojim putem… Nekako smo stupili u kontakt te 1995. godine, pitao me je da li imam video snimke sa svojih utakmica, što nije bio slučaj. Insitirao je na tome da napravim kompilaciju svojih igara, uz pomoć jednog grčkog novinara sam to uspeo da uradim i poslao mu snimak“.

Radomir je imao ideju o slagalici neophodnoj za spas Atletika. Jedan od delova je bio Milinko, ali on u tom trenutku nije verovao u takvu mogućnost.

„Mnogo teško je bilo otići iz Grčke, jedan ili dvojica igrača pre toga je uspelo da napravi transfer, u Italiju. Nije bilo ni realno da ja odem u Atletiko. U Ovijedu je Radomir imao Slavišu Jokanovića i Roberta Prosinečkog, oni su već bili zvezde u Evropi. Baš sam mislio da je sve to nerealna priča. Pritom, Antić u trenutku našeg razgovora još nije potpisao ugovor sa Atletikom, a ja samo što sam se vratio sa Panioniosom u Atinu sa priprema“, navodi Pantić.

Uzalud sve objektivne okolnosti i subjektivne procene, Antić je znao šta želi – fudbalera sa prefinjenim osećajem za izvođenje prekida, što je segment koji je smatrao jednim od najvažnijih u fudbalskoj igri.

„To je bio ključ interesovanja za mene. Mnogo su ga zanimali prekidi, a ja sam se rodio sa talentom za to“, potvrđuje Pantić.

Stvari su se brzo dešavale, najbolji igrač Panionisa je obavestio upravu kluba da ga „golica želja da proba nešto novo“ i da želi da ode… Na neviđeno.

„Bio je peti avgust. Noću sam stigao u Madrid, sačekali su me Antić i njegov pomoćnik Rešad Kunovac i odmah sam otišao u kamp gde je ekipa obavljala pripreme. Bez potpisanog ugovora. Nisu verovali Radomiru, nisu verovali u mene. Prvih pet dana su me gledali ispod oka, mislili su da je Antić doveo zemljaka, rođaka… Neprijatan osećaj“, prepričava Pantić

Iskustvo razočaranja doživljenog u Partizanu je bilo dovoljno za njega da ostavi sve spoljne faktore iza sebe i da se usresredi na fudbal.

„Na svakoj od pripremnih utakmica sam postigao po gol i shvatili su sve. Iz Madrida je došao Hesusov sin, potpisali smo ugovor, videli su da nisam nikakav Radomirov rođak“, ističe Pantić.

Hil je zavukao ruku u džep i isplatio transfer Panioniosu za tada 28-godišnjeg vezistu, iako je prethodno bio skeptičan i čak dobio odgovor od Antića da će on izdvojiti taj novac ukoliko odgovor kluba bude bio negativan.

Gazda nije imao razloga da brine, morao da je da plati još samo obeštećenje za Fernanda Koreu, a Antić se potrudio da za „nula“ dovede tada 24-godišnjeg golmana Hosea Fransiska Molinu, te Pantićevog vršnjaka, bugarskog napadača Ljuboslava Peneva.

„Ljubo Penev… Strašan igrač, proveren igrač. Lako je danas kupiti igrača, ima tih programa, statistika, teško je da promašiš danas, ali u ono vreme je bilo lako pogrešiti“, seća se Pantić nekadašnjeg saigrača koji je godinu ranije uspeo da se izbori sa teškom bolešću, ali i sa epitetom nasilnika, pošto je posle verbalnog sukoba nokautirao svog prethodnog poslodavca, predsednika Valensije Fransiska Rođa.

Kockice su sklopljene, trebalo ih je dalje obrusiti i potpuno spojiti u jednu celinu.

„Svaka ekipa je ogledalo svog trenera. Njegov osmeh i sreća koju je emitovao, sve se to odrazilo na svlačionicu. Uvek je bio optimista, nikada se nije brinuo previše o protivničkim ekipama, mislio je samo o svom timu i želeo da on izgleda što bolje. Atmosferu iz svoje kuće je preneo na ekipu, uveo je disciplinu, ali nikada nije gazio igrače. Sve je radio šmekerski, ali se znalo ko kosi, a ko vodu nosi“.

Milinko je kosio. Konačno velika scena, konačno prilika da pokaže sve ono je hteo u svom Partizanu.

„Ja sam se rodio kao Partizanovac, u Malom Zvorniku se sećaju da sam u dresu Partizana išao svaki dan u školu i nikada nisam hteo da obučem crveno-beli dres. Sećam se kada sam otišao na probu u Loznicu, imao sam 13, 14 godina, imali su samo Zvezdine dresove i ja to nisam hteo da obučem. Čovek godinama malo omudri, i dalje nisam oduševljen crveno-belim dresom, ali mi je on doneo ono što je trebalo da se desi u crno-belom“.

Prva zvanična utakmica – gol.

„Nikada nisam u životu bio tremaroš, protiv Sosijedada sam u uvodnoj utakmici sezone dao gol iz slobodnjaka, ali… Da se ne lažemo, u ekipi nije postojala nikakva pobednička atmosfera. Došli smo u ekipu koja je zamalo ispala iz lige, a predsednik je bio takav da nije imao strpljenja, menjao je trenere, igrače… Nismo nikada pričali o ambicijama, išli smo utakmicu za utakmicom, nedelju za nedeljom pa šta Bog da. Bez ikakvog zanošenja. Atletiko toliko dugo ništa nije osvojio da ni tada nije izgledalo realno, ali kako su prolazile utakmice ekipa je bivala sve kompaktnija i sigurnija“.

Dvanaest utakmica bez poraza, na „Visente Kalderonu“ nikad manje od 40.000 gledalaca.

A onda, prvi veliki derbi Madrida.

„Moja generacija je imala nekakvu psihozu u utakmicama sa Realom, nismo mogli da ih dobijemo, imali smo nekakav strah od njih, iako smo igrali bolje. Derbi… Stadioni puni, mnogo naboja u gradu, igralo se tvrdo, sećam se samo da smo izgubili sa 1:0“, uz dodatak da je Atletiko meč završio sa igračem manje zbog crvenog kartona Kaminera, kao i da je Pantić četiri puta šutirao na gol protivnika i svaki put bio zamalo neprecizan.

Stvari su krenule da se menjaju posle ulaskom u 1996. godinu…

„Ušli smo u seriju loših rezultata, da li iz straha… Bežali smo 13 bodova, ali smo počeli da gubimo utakmice kod kuće. Mnogo bodova smo izgubili kod kuće, ali smo srećom uspeli da ih vratimo na strani“, navodi Pantić.

Paralelno sa sezonom, teklo je takmičenje u Kupu Kralja, po nekim merilima možda i prestižnije od same Primere.

Atletiko je priredio spektakularne mečeve, možda ne najprijatnije za svoje navijače, ali svakako za pamćenje, poput dvomeča u trećoj rundi protiv Meride završenog ukupnim rezultatom 8:5 ili polufinalnih duela protiv Valensije – 6:5.

Finale… Stadion Saragose, protivnik – Barselona. Mesto na kom je Radomir prvi put kročio na špansku travu će zauvek ostati upisano u istoriji Atletika, kao i datum, 10. april.

Radomirovi puleni su pobedili rezultatom 1:0. Strelac prvi među jednakima –  Milinko Pantić. Kako? Glavom! Kada? U 102. minutu produžetka!

„Tek posle te utakmice smo skinuli teret sa leđa, znali smo da imamo jedan trofej i počeli smo da razmišljamo o tome da bismo mogli da osvojimo i titulu, da kompletiramo duplu krunu“.

Ipak, praksa prosipanja bodova na „Visente Kalderonu“ je nastavljena, ali remi protiv Betisa i poraz od Valensije nisu mogli da spreče pobednički juriš Radomirove vojske.

„Važne pobede su nam bile protiv Kompostele i Barselone. Generalno, noge su postajale sve teže, strah se uvukao u kosti, protivnici nisu imali šta da izgube protiv nas, igrali su punom snagom“, opisuje Pantić.

Upravo je poraz od Valensije doprineo dramatičnom raspletu sezone, a posle remija u pretposlednjem kolu protiv Tenerifa stvari nisu izgledale nimalo jednostavne.

„Valensija nije odustajala, imala je Peđu Mijatovića, strašno su igrali. Maltene poslednje kolo je bilo, mi ili oni. Oni igraju sa Seltom, mi sa Albaseteom… Sve je moglo ranije da se reši, ali je voda ušla u uši, strah u nogama, ne igraš opušteno, protivnici osete krv i igraju sa velikom motivacijom. Mister nas je odveo u karantin, tri, četiri dana pre utakmice. Bili smo sigurni u sebe, Albasete je bio poslednji, mi manje-više već prvaci. Pričalo se da Valensija hoće da plati Albaseteu premiju da se potrude protiv nas, ali se nismo obazirali ni na šta, znali smo da je to utakmica u kojoj ne smeš da kiksneš. Održao nam je monolog… Ambijent strašan, strašan, neponovljivo. Nikad se to ponovo neće desiti. Mislio sam da na tribinama ima milion ljudi. Jednostavno nismo mogli da izgubimo, pa i da su im dali milijarde“.

Minut 13. – gol Dijega Simeonea. Minut 31. – gol Kika. Atletiko ima u džepu tri boda, sa 84 ide na 87 i bliži se tituli.

Istovremeno, u Vigu Valensija vodi golom Mijatovića u 43. minutu. Ali sve do 89, kada izjednačujući pogodak postiže nekadašnji fudbaler Crvene zvezde i Partizana Goran Milojević. Valensija ostaje na broju od 83 poena u sezoni.

Erupcija na „Visente Kalderonu“!

„Kakve su to emocije… Ne sećam se svega… Strašno… To ne može da se opiše rečima. Nenormalne emocije. Ludilo mozga u gradu i pre i posle utakmice“, kaže Pantić za Nova.rs.

I bio je u pravu Hesus Hil. Ništa više nije bilo isto u Atletiko Madridu, ali je u jednom pogrešio. Za to nije bio zaslužan on, već onaj dečiji karakter koji je doveo Radomira na klupu tog kluba.

„Hteo sam da dokažem da vredim kad je najteže, kao pravi Srbin“, rekao je Antić.

Kratko i jasno.

A naš sagovornik Milinko Pantić je postao legenda kluba. Tolika legenda da se na svakoj utakmici Atletika, pored korner zastavice, nalazi cvet.

U njegovu čast. U čast velemajstora izvođenja prekida. U čast produžene ruke na terenu svog trenera, mentora i prijatelja, sa kojim je doživeo najsjajnije trenutke u karijeri.

Sasvim je sigurno da bi obojica više volela da se to dogodio u njihovom Partizanu, ali je izgleda sve ovako moralo da se desi.

„Čudna, prelepa godina u svakom pogledu. Sve se spojilo“, zaključio je Pantić.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram