Podeli:
Foto: Screenshot / Youtube

Na današnji dan pre 54 godine navijači Partizana su u Beogradu dočekali igrače svog kluba koji su im omogućili radost povodom plasmana u finale Kupa šampiona.

To je bilo vreme kada je Ferenc Puškaš vladao Madridom, u svojim dvadesetim godinama Euzebio je punio mreže u dresu Benfike, a u Bugarskoj je stasavao Georgi Asparuhov.

Sezona 1965/66 je zlatnim slovima upisana u istorijskim knjigama jugoslovenskog sporta zahvaljujući legendarnim Partizanovim bebama.

Prva generacija stasala i odrasla u crno-belim dresovima, kojim su zamenjeni dotadašnji tradicionalni sa bordo-teget dezenom, pronela je slavu Partizana i zauvek ga svrstala u redove velikana evropskog fudbala.

Sportska redakcija portala Nova.rs je pripremila sedmodnevni feljton posvećen Radomiru Antiću.

U sredu pročitajte kako je Užičanin postao legenda engleskog Lutona, kroz svedočenje njegovog saigrača Rikija Hila.

1. deo “Imao je, onako, šmek… Mudar, pa Užičanin je to…”

Pod brižnom lupom trenera Ilješa Špica, Florijana Matekala i Stjepana Bobeka, rođen je tim kome je nedostajao samo korak do titule šampiona Starog kontinenta.

Tri uzastopne titule šampiona Jugoslavije na početku sedme decenije 20. veka su Partizanu donele nadimak “Parni valjak“, a tih godina su postavljeni i temelji za večito rivalstvo sa prvim komšijskim klubom – Crvenom zvezdom.

Kruna sjajne generacije je trebalo da se dogodi u Briselu, u finalu Kupa šampiona, do koga se stiglo preko Verdera iz Bremena, praške Sparte i konačno, u polufinalu, Mančester junajteda.

Bio je 20. april 1966. godine kada jse jugoslovenski tim igrao revanš meč protiv engleskog velikana na stadionu “Old Traford”.

Junajtedu je to bilo prvo pojavljivanje u evropskom takmičenju posle Minhenske tragedije, pogibije gotovo celog tima osam godina ranije, u padu aviona po povratku iz Beograda i duela sa Crvenom zvezdom.

Golovi Mustafe Hasanagića i Radoslava Bečejca iz prve utakmice odigrane u Beogradu su bili dovoljni za veliko slavlje, pošto je Junajted na svom terenu stigao samo do jednog gola.

Kao što obično i biva u istoriji kluba iz Humske 1, posle velikih uspeha slede velike krize.

Eho stvoren u potonjem finalu, na volšeban način izgubljenom od Real Madrida u Briselu, odjekivao je kroz celu narednu deceniju, koliko je bilo potrebno klubu da nađe novi pravac i vrati se na šampionski put.

Tadašnji navijači su mogli da pretpostave šta čeka klub, došlo je vreme da zlatne Partizanove bebe koje su stasavale godinama i na kraju uspele da dovedu ekipu do elite evropskog fudbala krenu svojim putem.

Tim je te 1966. godine ostao bez svojih lidera, golman Milutin Šoškić je otišao u Keln, defanzivci Velibor Vasović i Fahrudin Jusufi su se takođe otisnuli na Zapad, a na adresi stadiona Partizana više se fudbalom nisu bavili ni Vladica Kovačević i Milan Galić.

“Posle Brisela je nastupila smena generacija, rukovodstvo koje se često menjalo nije imalo autoritet ni kod ekipe, ni u jugoslovenskim fudbalskim forumima, a prečesto se posezalo i za smenama trenera”, kaže za Nova.rs Aleksandar Pavlović, hroničar dešavanja u Partizanu i autor bloga “Crno-bela nostalgija“.

Sve do Nikole Lekića, predsednika kluba u periodu od 1975. do 1979, četvorogodišnji mandat nisu izdržali, redom Dimitrije Pisković, Ilija Radaković, Mića Lovrić, Milosav Prelić, Vesa Živković, Petar Gligorić, pa ni Vladimir Dujić, za čije vreme se ekipa plasirala u finale Kupa šampiona.

Trenerska vrteška je bila još dramatičnija, pa su posle Abdulaha Gegića, koji je vodio tim od 1965. do 1967. godine, posao šefa stručnog štaba bezuspešno obavljali Stevan Vilotić, Bobek, Kiril Simonovski, Gojko Zec, Velibor Vasović i Mirko Damnjanović dok na klupu nije seo Tomislav Kaloperović i klubu doneo titulu u sezoni 1975/76, posle 11 sušnih godina.

Prvak je odlučen u poslednjoj utakmici, odigranoj u Ljubljani protiv Olimpije, a utakmicu “koja je trajala sto godina”, odlučio je golom Nenad Bjeković, u poslednjim trenucima duge, duge nadoknade vremena.

Sa tribina, u vojničkoj uniformi, slavlju svojih saigrača se pridružio Radomir Antić, neodvojivi deo tima, kapiten koji je te sezone odigrao samo sedam utakmica i postigao jedan gol.

Te godine je Užičanin proslavio 28. rođendan, pripremao se za odlazak u inostranstvo i hvatao je poslednji voz za odsluženje vojnog roka.

“Antić je igrao na poziciji halfa, što bi se danas zvalo zadnjim veznim, ali je po potrebi igrao i na ostalim mestima u timu, najviše na mestu levog beka. Od momenta dolaska u Partizan postao je bitan i standardan igrač, već u prvim sezonama je igrao po 30 i više utakmica u prvenstvu, znači – skoro sve”, kaže Pavlović.

Broj od 397 odigranih utakmica za sedam sezona provedenih u “crno-belom” dresu jasno oslikava Antićevu ulogu u Partizanu, kapitenska traka je bila često oko njegove ruke, ali je tok istorije mogao da bude potpuno drugačiji 1968. godine.

PROČITAJTE JOŠ

Dvadesetogodišnji Radomir je u samo jednoj punoj sezoni u dresu matične Slobode iz Užica pokazao nesvakidašnji talenat, publika iz njegovog grada je bila očarana njegovim umećem koje je zapalo za oko najpre ljudima iz skopskog Vardara.

Antić je gotovo postao stanovnik sadašnje makedonske prestonice, preko nedelje je trenirao sa Vardarom, vikendom igrao za Slobodu i praktično da je sve bilo spremno za njegovu selidbu na jug.

Tadašnji trener Slobode, jedan od najboljih napadača u istoriji Partizana Marko Valok imao je drugačiju ideju.

“Uzmite tog dečka, interesantan je, njegov talenat bi mogao da bude koristan u Partizanu”, glasila je Valokova poruka upravi beogradskog kluba.

Sloboda nije želela lako da se odrekne svog bisera koji je mogao da igra na svakom delu terena, uprava je uvidela da bi on mogao da bude lider nove generacije, ali je fudbal za porodicu Antić bio i dalje sporedna stvar. Radomir je morao da nastavi školovanje.

“Znam da vam je moj sin potreban, ali molim vas, shvatite i mene kao oca. Radomir mora da završi školu. To je moja želja i sin mora da me posluša. Ili ga pustite ili, ja vam garantujem, nikada više neće šutnuti loptu”, poručila je glava porodice, penzionisani major JNA Jovo Antić.

Namera da sina usmeri ka obrazovanju je Jova navela da se preseli u Beograd, pošto je kao penzionisani pripadnik JNA imao pravo na to.

Radomir je odbijao da krene za ocem, ali je poziv Partizana porodicu ponovo spojio i sve uredio.

“Dečačka želja mi je bila igranje u Partizanu. To je bilo više nego zadovoljstvo, druženje u timu je bilo toliko kvalitetno da se ugradilo u mene kao čoveka. Vremenom shvatiš da je Partizan više od kluba. Bilo je dosta pritisaka, promena, ali mi je to ostao toliko lep period u životu”, rekao je svojevremeno Antić.

Sedamdesete godine prošlog veka su bile vreme medijske ekspanzije fudbala, zbog sve masovnije upotrebe televizije, igrači su postajali zvezde.

PROČITAJTE JOŠ

“To je bio bio zlatni period kada se živelo najvišim standardom u tadašnjoj Jugoslaviji, iako to svakako nije bilo savršeno vreme. Bio je to poslednji bezbrižan period u bivšoj državi. Fudbal je bio veoma bitan – s jedne strane, standard je bio solidan, društvo još uvek nije imalo nekih velikih briga, a sa druge strane, fudbal je bio jedna od retkih vrsta masovne zabave. Tribine su bile neuporedivo punije nego sada, a danas izgleda neverovatno da je Partizan čak dve trećine svojih prihoda ostvarivao od prodaje ulaznica”, napominje Pavlović.

Tih godina je Partizan bio u drugom planu, prednost su imali Crvena zvezda i Hajduk iz Splita koji su dominirali i dobijali više prostora u javnosti, ali su “crno-beli” s vremena na vreme uspevali da skrenu pažnju na sebe.

Jedan od takvih momenata se dogodio 15. novembra 1970. godine, kada je stadion u Ljutice Bogdana bio domaćin 47. “večitog derbija”.

Na prethodnih pet duela Partizan nije uspeo da ostvari pobedu, pune tri godine, ali je toga dana “crno-beli” tim uspeo da slavi protiv večitog rivala. I to u 90. minutu.

Pri rezultatu 1:1 Antić je uputio udarac ka golu, sa 40 metara jer više nije imalo šta da se čeka i žestoko uzdrmao golmana protivnika, Ratomira Dujkovića.

Dujko je odbio loptu, naleteo je Bjeković, dao je gol i mi smo pobedili“, prisetio se Radomir svog prvog “večitog derbija” koji ga je uveo u srca navijača Partizana.

Antić je postajao jedna od zvezda tima, uz Momčila Vukotića i Nenada Bjekovića je bio lider na terenu i polako je shvatao da je fudbal njegov poziv, pa je studije mašinstva zamenio zanimanjem za suštinu najvažnije sporedne stvari na svetu.

Saigrači iz tog vremena su govorili da je često ulazio u sukobe mišljenja sa trenerom Tomislavom Kaloperovićem jer ga je zanimalo šta se zbog čega radi na treninzima, što nije bilo uobičajeno za fudbalere i moglo je da se shvati kao mešanje u posao.

Mašinstvo je ostalo iza njega, ali ne i Fakultet za sport i fizičko vaspitanje, gde je, kako je isticao, upoznao društvene nauke koje su mu pomogle da bolje razume ljude, fudbal i uopšte život.

Njegova odiseja u Partizanu se završila odmah po okončanju vojnog roka, sa napunjenih 28 godina je stekao pravo da ode iz Jugoslavije, što je i uradio, mirne savesti i punog srca jer je kao kapiten svog voljenog kluba podigao trofej šampiona države posle 11 sušnih godina.

Za vreme igranja u “crno-belom” dresu je upisao i prvi, ujedno i jedini nastup za reprezentaciju Jugoslavije, tada sklapanu po čudnim principima koji nisu nužno morali da oslikavaju stvaran kvalitet fudbalera.

Na put u inostranstvo ga je poveo upravo Kaloperović, čovek koji je umeo da objavi jedan sastav uoči utakmica, a potom da na teren izvede potpuno drugi tim, pobedivši u toj trci Velibora Vasovića koji je u to vreme predvodio Pari Sen Žermen.

U istanbulskom Fenerbahčeu je Užičanin krenuo na svoju igračku odiseju tokom koje se kasnije upoznao sa “svojom” Španijom, ali i imao priliku da oseti kako izgleda baviti se fudbalom u njegovoj kolevci – Engleskoj.

“Tu sam prošao svoj životni univerzitet”, rekao je Antić, koji će u Lutonu ostati upamćen kao Radi, strelac gola za pobedu i opstanak ekipe u  takmičenja u čuvenom duelu sa Mančester sitijem, 1983. godine.

Ali, gde god bio, uvek je ostao uz svoj Partizan…


(Nastaviće se…)

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram