Veliki broj legendi vraćao se u srpski fudbal da oživi ili okonča karijeru. Nova.rs donosi vam najveća imena koja su se vratila s putešestvija, osvajajući titule i kupove, bacajući navijače u trans driblinzima, asistencijama i golovima.
autori: Ivan Džodić i Petar Milovanović
Nije teško pogoditi, jasno je da je tron rezervisan za neponovljivog kapitena Partizana Sašu Ilića, koji se prošlog maja, u 41. godini, oprostio od aktivnog igranja fudbala sa 11 titula i šest kupova za neverovatnih 19 sezona u crno-belom dresu.
SAŠA ILIĆ (PARTIZAN)
Kada ste legenda Partizana, a poklone vam se „Delije“, onda je svaki komentar o poimanju ljudske i igračke veličine suvišan.
Tvrdo jezgro „Delije“ se transparentom u 160. večitom derbiju oprostilo od kapitena ljutog rivala: „U svakom kukolju žita ima, dobar kapiten, najgoreg tima! Saša Ilić – živeli“. O njegovom završetku karijere pisao je i ugledni britanski „Dejli mejl“…
PROČITAJTE JOŠ
Ali, brojke i sve ono što je na terenu rivallima radio neponovljivi Saša Ilić, to je priča za sebe… U prebogatu karijeru dugu 24 godine, satkanu priznanjima i trofejima, svega šest godina otišlo je na igranje u inostranstvu.
Ilić je nosio dresove Selte, Galatasaraja, u Turskoj je bio miljenik navijača, Salcburga i Larisa. Prvi mandat u Humskoj trajao je od 1996. do 2005. godine, onda je usledio „izlet“ po Evropi, da bi ono pravo i status crno-belog božanstva dostigao povratkom u januaru 2010. godine, gde će do odlaska u penziju ukupan broj titula s Partizanom narasti do broja 11, uz šest osvojenih kupova i dva plasmana u Ligu šampiona.
Vezista sa, verovatno najčuvenijim brojem „22“ na leđima, obezbedio je Partizanu surovu dominaciju u srpskom fubalu u periodu od 2010. do 2019. godine – novih šest titula prvaka države i čak pet trofeja Kupa Srbije, s ulaskom u Ligu šampiona.
Sve se poklopilo s povratkom suvog genijalca u kopačkama čije „lopte imaju oči“ i spajaju napadače s golom. Ilić, koji je u karijeri odigrao 877 utakmica za Partizan uz 240 golova, oprostio se od „grobara“ u Humskoj u pobedi nad Proleterom u Humskoj (2:0).
Izašao je iz igre u 82. minutu, a umesto njega na teren je ušla nova desetka Lazar Pavlović. Usledilo je počasni krug, kasnije i suze držeći se za ruke sa sinom Nikšom, ćerkicom Nerom i suprugom Tijanom.
Koliki uticaj i moć je imao Iić, potvrđuje činjenica da je uspeo ono što ne može niko na ovom svetu – ujedinio je tog 19. maja 2019. tri sukobljene frakcije „grobara“.
Svi su pevali onu čuvenu: „Ja bi da igra još malo jer je Sale samo jedan…“, ali Ilić je u 41. godini rešio da je vreme da mesto prepusti mlađima.
Sudbina je htela da poslednji sekund za Partizan odigra na Marakani, i to u finalu Kupa Srbije, koji su crno-beli osvojili golom Bojana Ostojića. Ušao je Ilić u igru neposredno pred poslednji sudijski zvižduk, na taj način mu se za sve što je učinio za klub zahvalio i trener Savo Milošević.
Odigrao je rekordna 32 večita derbija, a na pitanje koji mu je najdraži gol u dresu Partizana, Ilić je diplomatski odgovorio: „Svaki gol Zvezdi mi je najdraži“.
Ipak, ono za čime žali veliki Sale jeste onaj čuveni remi s Real Madridom 2003. godine u Humskoj i onaj čuveni promašaj protiv „galaktikosa“. S nekoliko metara je levom nogom poslao loptu pored Kasiljasove stative i meč je završen bez golova.
„Mnogo puta sam gledao taj detalj kada sam promašio tu šansu. Taj pogodak bi puno značio Partizanu, verovatno bismo osvojili tri boda i izborili Ligu Evrope. Mnogo golova u karijeri bih menjao za taj Realu. Dao sam im gol nekoliko meseci kasnije igrajući za Seltu, ali to nije umanjilo neko moje razmišljanje“, izjavio je svojevremeno Saša Ilić, čiji su otisci kopački posle meča s Proleterom završili u Partizanovom muzeju.
DEJAN SAVIĆEVIĆ (CRVENA ZVEZDA)
Drugi mandat Dejana Savićevića u Crvenoj zvezdi u januaru 1999. godine jedan je od najzvučnijih povrataka čuvenih igrača na našim prostorima. Slavni „Genije“, posle niza od šest uspešnih godina u Milanu odlučio je da se vrati u klub.
Ipak, ponovni angažman igrača koji je bio jedan od lidera šampionske generacije iz 1991. godine nije bio kakav su zvezdaši očekivali. Dejo se već uveliko borio sa „pređenom kilometražom“ i povredama, a značajan uticaj imao je i specifičan temperament koji poseduje čuveni ofanzivac.
Epilog svega bile su samo tri zvanične utakmice u dresu Crvene zvezde u sezoni koja je prekinuta NATO bombardovanjem, a koju su crveno-beli završili na trećoj poziciji, iza Partizana i Obilića.
Legende česti povratnici
Brojni čuveni igrači vraćali su se u Srbiju pred kraj karijere i na domaćim terenima stavljali tačku na igračku biografiju. Među njima su Dragoslav Šekularac, Dragan Džajić, Miloš Šestić, Ivica Kralj, Moca Vukotić, Marko Valok, Ivica Iliev i mnogi drugi.
„Imao sam u to vreme problem s kolenom. Vukao sam povredu i pauzirao šest meseci pre povratka u Zvezdu. Pametno je bilo što sam napravio pauzu, jer posle toga nikada nisam imao problem s kolenom. Dakle, vratio sam se u Zvezdu i mislio da igram još šest meseci. Hteo sam da ostanem godinu dana više, da završim karijeru u Zvezdi. Onda su se neke struje umešale… Kako da kažem – da je Džaja bio za to, ostao bih verovatno. Prvi put sada kažem da sam hteo da ostanem u Zvezdi, ali sam video da nisam poželjan. Iskreno da vam kažem jednu stvar, ako Miloljub Ostojić izjavi na konferenciji za medije da sam isti kao svi ostali, mislim da je to jasan znak. Mislim, ko je taj Ostojić!? Čovek kojem je Arkan sastavljao tim, a nije do tada imao posla, može da izjavi da je Savićević za njega isti kao svi ostali“, otkrio je jednom prilikom Savićević u razgovoru za Mozzartsport i dodao:
„Moja poslednja utakmica u Zvezdi je bila protiv Partizana. Trener je bio Vojin Lazarević, kojeg sam voleo, moj Crnogorac. Dobar i pošten čovek, dobar lik i sve ostalo. Šta se desilo? On je voleo da se igra sve „čovek na čoveka“, takav je trener bio. Ja ga molim pred utakmicu da nešto promeni jer igramo s Partizanom, a on stvarno stavi dva štopera, a Džaja je padao u nesvest kada se igra sa četvoricom pozadi. Džaja je voleo da ima libera jedno 10 metara iza, a ja sam šest godina u Italiji igrao u formaciji sa četvoricom pozadi. I ja molim Lazarevića tri-četiri dana pred meč da ne stavlja flastere. Mi stvarno krenemo žestoko, u prvih 20 minuta povedemo sa 2:0. Ipak, isključe Drulića, a mi ostanemo da igramo sa pet pozadi. Na poluvremenu svi su bili za to da igramo u liniji, međutim, ništa se ne promeni. Partizan nas stegne i bude 2:2. Ja kažem Bunjevčeviću: „Bunjo, daj bre da stanemo sa četiri u liniju, zaj..i ovo.“ Krenemo da igramo 4-4-1, Partizan nam nije šansu napravio! Čak smo imali kontru za gol. Tu su verovatno videli da sam na terenu s Bunjevčevićem i s Bjegovićem promenio taktiku. Mislim da je moj mogući uticaj u ekipi bio jedan od glavnih razloga zbog čega su me ispratili“.
Po završetku polusezonske epizode u Beogradu, Savićević se drugi put otisnuo u inostranstvo. Zadužio je dres Rapida iz beča u kojem je posle dve sezone i završio karijeru.
MLADEN KRSTAJIĆ (PARTIZAN)
Stameni defanzivac rodom iz Zenice, koji je posle Partizana u inostranstvu igrao još samo za dva kluba – Verder i Šalke, ostavio je dubok trag u Humskoj gde je osvojio pet titula i dva Kupa Srbije.
Neverovatnom odanošću „kupio“ je navijače za sva vremena.
Krstajić je iz Humske 2000. godine otišao u Nemačku u transferu 1,8 miliona nemačkih maraka. U Bundesligi je u potpunosti izgradio ime kao jedan od najboljih štopera prvenstva, dok je u Bremenu stekao status legende.
S Verderom je osvojio duplu krunu u sezoni 2003/04, posle čega je potpisao za Šalke. Pet solidnih sezona u Gelzenkirhenu, osvojen DFB Pokal (kup Nemačke) i onda 2009. godine povratak kući, koji značajno dobija na težini kada se uzme u obzir da je Krstajić imao finansijski jače ponude PSV iz Ajndhovena i Minhena 1860.
Nije mario za novac tada 35-godišnji levonogi štoper, već je rešio da ponovo obuče crno-beli dres s njemu omiljenim brojem 20 na leđima. Za dve sezone kao povratnik osvojio je dve titule i kup.
Veliki povratak realizovan je 5. juna pre 11 godina, a crno-beli s Krstajićem u poslednjoj liniji, Ilićem na sredini i Brazilcem Kleom u špicu, krenuli su u pohod na Ligu šampiona, ali su eliminisani od Apoela u dvomeču. Liga Evrope poslužila je kao uteha, ali je osvojeno poslednje mesto u grupi u konkurenciji sa Brižom, Tuluzom i Šahtjorom.
Rane su isceljene samo sezonu kasnije, kada je Partizan po drugi put zaigrao u Ligi šampiona pod trenerskom palicom Aleksandra Stonojevića, dok odbranom je komandovao upravo (pre)iskusni Mladen Krstajić, koji je za reprezentaciju Srbije odigrao 59 mečeva uz dva gola. Bio je član generacije koja je izborila plasman na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006. godine.
Crno-beli nisu uspeli ni do boda u okršajima i sa Arsenalom, Bragom i ponovo Šahtjorom, ali će junački potez Mladena Krstajića ostati upamćen za sva vremena.
Naime, Partizan je do meča 5. kola Lige šampiona u Donjecku već ostao bez šansi za plasman u nokaut fazu ili u Ligu Evrope, a Krstajić koji je operisao nos odlučio je da putuje na taj meč. Konzilijum lekara s VMA je poručio da reprezentativac Srbije samo tri dana posle operacije ne sme da igra, isto je mislio i klupski doktor Sead Malićević. Nije vredelo.
„Ne znam šta da vam kažem, osim da po svemu što se događa Krstajić verovatno igra protiv Šahtjora. U Nemačkoj će mu napraviti specijalnu providnu masku sa kojom može da igra. Ona se, kako mi mi reče, pravi za dva sata i očekujem ga uveče u karantinu“, rekao je tada trener Stanojević.
Tako je i bilo. Niko iz Partizana nije smeo komandantu odbrane i kapitenu šampiona Srbije da zabrani da istrči na teren. Lavovski su se crno-beli borili u Donjecku na „Donbas areni“, ali je odbrana prvi i jedini put kapitulirala u 71. minutu kada je pogodio Darijo Srna. Stanojević je izveo Krstajića iz igre u 90. minutu, koji je kao povratnik među crno-bele odigrao 42 meča i triput se upisao u strelce.
Povukao se legendarni štoper u 37. godini, ali nije napustio Humsku već je seo u fotelju sportskog direktora. Dobio je otkaz posle samo šest meseci zbog sukoba s upravom koju je javno kritikovao.
Donedavno je bio predsednik Radnika iz Bijeljine, a kao selektor je vodio reprezentaciju Srbije na Mundijalu u Rusiji.
MILOŠ NINKOVIĆ (CRVENA ZVEZDA)
Miloš Ninković je igrač koji je za sva vremena kupio zvezdaše dolaskom u klub na vrhuncu forme i u trenucima najveće krize u Ljutice Bogdana.
U Crvenu zvezdu je došao tokom letnje pauze, neposredno nakon šeste uzastopne titule večitog rivala, u vreme kad su plate kasnile dvocifren broj meseci. Odličnim igrama u dresu Dinama iz Kijeva i francuskog Evijana Ninković se potpuno zasluženo našao na listi želja brojnih evropskih klubova, ipak presudila je ljubav prema klubu zbog koje se vratio u grad iz kojeg se kao igrač Čukaričkog otisnuo u pečalbu.
„Supruga mi je rekla: ‘Ako potpišeš za Zvezdu – razvešću se od tebe’. Imao sam i druge ponude, ali joj nisam rekao. Rekao sam joj da nije bilo drugih ponuda jer mi je sad bio da zaigram za Crvenu zvezdu“, prisetio se kasnije za australijske medije Ninković.
Sjajni vezni fudbaler pružio je voljenom klubu sve, bezrezervno se davao čak i u periodu kad je ekipa dobijala packe od navijača zbog ukazanih problema. Dok su vandali razbijali stakla na kolima i igračima koji su se žalili na uslove ironično ubacivali šampone u automobile, Ninković je plesao po terenu.
Predstavljao je pravog lidera ekipe koju je sa klupe predvodio Slaviša Stojanović, a utisak je da su ostali igrači upravo po uzoru na Ninkovića stekli pobednički mentalitet i inat koji su pretočili u godinama sanjanu titulu.
Jedna sezona bila je dovoljna da Ninković izraste u ljubimca zvezdaške publike i zadobije sva crveno-bela srca. Ipak, sa krajem sezone završila se njegova misija u Ljutice Bogdana iz koje se kao slobodan igrač vratio u Evijan.
„Smetalo mi je dosta toga, ne samo u srpskom fudbalu, nego uopšte i sam život u Srbiji! Ja sam iz Srbije otišao kada sam imao 19 godina i uvek sam dolazio kući na kratak period i nisam mogao da vidim stvarnu sliku. Video sam je tek kada sam došao u Zvezdu i kada sam tu živeo godinu dana. Mogu da kažem da to nije ona ista Srbija koju sam napustio kao klinac. Imam dve male devojčice. Ja bih najviše voleo da one odrastaju u Srbiji, ali plašim se jer su današnjoj deci uzori starlete i gole pevačice“, rekao je Ninković pri osvrtu na odlazak iz Zvezde i Srbije.
NENAD MILIJAŠ (CRVENA ZVEZDA)
Nenad Milijaš, dvostruki povratnik u Crvenu zvezdu, igrač je koji je kroz tri mandata postao jedan od simbola kluba u novom milenijumu. Posle afirmacije u crveno-belom dresu otisnuo se u Premijer ligu gde je tri godine nosio dres Vulverhemptona.
Tri sezone kasnije, krajem avgusta 2012. godine, fudbalski kreator vratio se u Ljutice Bogdana. Iskustvom, tačnim pasom, lucidnošću i ubojitom levicom, kapiten crveno-belih u drugoj sezoni po povratku predvodio je tim do šampionske krune. Bila je to Milijašu treća titula sa Zvezdom, a na početku naredne takmičarske godine drugi put okušao je sreću van Srbije.
Kaluđerović – Globtroter koji ne zaboravlja Srbiju
Andrija Kaluđerović, najbolji strelac u istoriji Superlige, obišao je brojne države i kontinente ali se tri puta vraćao u Srbiju. Nakon sjajnih igara u Radu i Crvenoj zvezdi karijeru je nastavio u Kini, međutim, posle epizoda u Pekingu i Santanderu vratio se u Srbiju gde je igrajući za Vojvodinu na 15 utakmica postigao pet pogodaka i tako dao u velikoj meri pomogao Novodađanima da se sa četvrtog mesta plasiraju u kavalifikacije za Ligu Evrope.
Posle pola sezone u Novom Sadu okušao se na Kipru, u Švajcarskoj i Kataru, ali se tokom zime 2016. godine vratio u Rad i sa šest pogodaka izrastao u junaka borbe „građevinara“ za opstanak.
Sličan scenario viđen je o ove zime kad se posle epizoda u čak sedam timova treći put vratio u Srbiju i već je postigao pet golova za Rad.
„Da budem iskren, posle Vulvsa sam imao ponude da ostanem u Engleskoj, da idem u neke druge klubove. Imao sam ponudu iz Škotske i nekih drugih zvučnijih klubova od Zvezde u tom renutku. Ipak, vraćalo mi se kući i išlo mi se u Zvezdu. Ja tu Zvezdu volim. Nisam se pokajao ni sada, ni prvi put kada sam došao iz Zemuna, a odbijao neke druge klubove. Imao sam i lepe i teške trenutke kada su me osporavali, ali mislim da sam dao Zvezdi barem delimično koliko je ona meni dala“, rekao je tad Milijaš za Telegraf.
Posle izleta u Tursku i Kinu Milijaš se drugi put vratio u Crvenu zvezdu u januaru 2017. godine. Još jednom je iskusni vezni igrač preuzeo ulogu lidera i kapitensku traku, a autoritetom i iskustvom značajno je uticao na uspehe kluba u narednim sezonama. Bio je važan adut Midraga Božovića, ali i Vladana Milojevića, možda ne toliko na terenu kao u prva dva mandata, ali u svlačionici je bez dileme imao nezamenjivu ulogu.
Tačku na igračku biografiju je stavio leta 2019. godine, a tokom trećeg mandata osvojio je dve titule i bio deo tima koji se plasirao u grupne faze Lige Evrope i Lige šampiona. Kraj igračke karijere ukrasio je oborivši rekord Dejana Milovanovića po broju utakmica u crveno-belom dresu čime je postao igrač sa najviše utakmica u Zvezdi od 1991. godine.
„Voleo bih da neko ponovi moj rekord, jer bi to značilo da će provesti lepo vreme u Zvezdi. Hvala svim igračima sa kojima sam igrao u crveno-belom dresu. Emocije su veoma jake, niko dugo nije postigao slično“, rekao je Milijaš posle 250. meča u Ljutice Bogdana.
Nakon što je okačio kopačke o klin ostao je član crveno-belog stručnog štaba, prvo uz Vladana Milojevića, a potom i uz Dejana Stankovića.
VLADIMIR STOJKOVIĆ (PARTIZAN)
Karijera vrhunskog čuvara mreže obiluje kontroverzama, ali niko ne može da ospori brojna dostignuća, titule, priznanja za najboljeg igrača, odbranjene penale…
Vladimir Stojković se u dva navrata vraćao u srpski fudbal, a ovaj drugi mandat je i dalje na snazi.
PROČITAJTE JOŠ
Ono što je svakom ko prati fudbal u Srbiji prva asocijacija na pomen imena Vladimira Stojkovića, je da je branio za Crvenu zvezdu s kojoj je uzeo titulu, kasnije je otišao u inostranstvo, da bi se vratio i potpisao za Partizan.
Poput bombe je odjeknuo njegov povratak u srpski fudbal 27. avgusta 2010. godine, kada je kao pozajmljen igrač Sportinga iz Lisabona stigao u Humsku.
Mnogi nisu verovali da će se usuditi to da uradi zbog svega što je prethodno izgovorio da njegovim venama teče crveno-bela krv i da nikada ne bi prešao u Partizan. Učinio je to! Tadašnji kec „orlova“ koji je branio na dva Mundijala u Južnoj Africi i Rusiji, navukao je na sebe crno-beli dres i gnev „Delija“.
Ostaće upamćen njegov hrabar i lud potez sa 139. večitog derbija na Marakani, kada je ispod dresa Partizana, nosio i pokazao majicu na kojoj je bilo ispisano: „Oprostite mi moju ružnu prošlost“. Bio je to nož u srce svakog navijača Crvene zvezde, ali je s druge strane pridobio „grobare“.
Ali, to trenutno nije tema, već činjenica da je Vladimir vrhunski golman, što pokazuju i njegovi rezultati i titule. Prvi povratak obezbedio je Partizanu titulu iste godine u kojoj se u Humskoj igrala Liga šampiona, a među stativama je bio upravo Stojković.
Crno-beli su otkupili ugovor reprezentativnog čuvara mreže od Portugalaca i naredne sezone potvrdili dominaciju.
Tri titule za tri godine uz osvojen Kup Srbije. Stigao je Stojković i da postigne gol za voljeni klub, u pobedi nad Borčom (7:0) s bele tačke 2012, da bi godinu dana kasnije bio izabran za najboljeg igrača Partizana.
Krajem januara 2014. godine prešao je u grčki Ergotelis iz kojeg je usledio transfer u Makabi Haifu, zatim i Notingem Forest.
Drugi povratak u Humsku realizovan je 2017. godine i još traje. Stojković se autoritetom i kvalitetom izborio za kapitensku traku, koju je nasledio od legendarnog Saše Ilića.
S njim među stativama, crno-beli koje trenutno s klupe vodi još jedna legenda kluba – Savo Milošević, osvojili su dva puta Kup Srbije.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
