U bogatoj istoriji FK Partizan veliki broj stranih fudbalera prodefilovao je kroz Humsku ulicu. Neki se nisu proslavili, neki su "kupili navijače", dok su neki pisali istoriji i zauvek će ostatiti upamćeni. Nova.rs izabrala je pet najboljih legionara, koji su bili pun pogodak crno-belih u svakom smislu.
Činjenica da smo birali samo petoricu najboljih stranaca, uticala je na to da se na ovoj listi ne nađu majstori poput Antonela Žuke, trkači poput Ifeanija Emeghare, ili defanzivci kao što je Bugarin Ivanov. Tu su naravno još i Princ Tejgo, Abubakar Oumaru, Leandre Tavamba… Notiraćemo i da su prvi stranci u Partizanu bili Kinezi Điju i Liju, ali o opširnije o njima neki drugi put.
PROČITAJTE JOŠ
TARIBO VEST (NIGERIJA)
Verovatno najzvučnije ime koje je igralo u srpskom fudbalu, kada se uzmu u obzir stani fudbaleri. Nigerijac, koji je tokom karijere igrao za Milan i Inter, stigao je u Partizan 24. januara 2003. godine na insistiranje tadašnjeg trenera Lotara Mateusa, potpisavši ugovor na godinu i po dana.
Došao je iz Kajzerslauterna, ali je prethodno bio na dvonedeljnoj probi u Mančester sitiju, gde nije prošao zbog nedovoljne fizičke spreme, prouzrokovane brojnim povredama.
Ludačke frizure se i dalje prepričavaju, krštenica je ostala misterija, ali probleme s preponama nije mogao da sakrije. Zato je i odigrao svega 16 mečeva uz jedan postignut gol.
Često je obmotavao zavoj oko mišićave butine. Po tome će i ostati upamćen među „grobarima“ – po igranju s „jednom nogom“ kada to zatreba!
Bio je jedan od najzaslužnijih što je Partizan ušao u Ligu šampiona 2003. godine. Odigrao je doktorski meč Njukasla u Engleskoj (čitaj: Partizan pobedio 1:0, pa prošao na penale) koji je bio poslednja prepreka na putu ka elitnom društvu.
Zaustaviti u to vreme iskusnog golgetera Alana Širera, bila je misaona imenica, čak i za mnogo krupnije zverke u Premijer ligi i na evrosceni, ne i za stamenog Nigerijca.
Da bi onda u Ligi šampiona upisao tri meča, od kojih će ostatiti upamćen onaj čuveni remi u Humskoj s moćnim Realom – 0:0. Fantastični Vest je tada, sa Bajićem i Đorđevićem u zadnoj liniji, uspeo da „stavi u džep“ Ronalda i Raula, pa je mreža Đorđa Pantića ostala netaknuta.
Nažalost, mučile su ga povrede i zadržao se na pomenuta tri meča u Ligi šampiona. Bol je bio jači od želje da pomogne crno-belima da se domognu nokaut faze najjačeg klupskog takmičenja. Ipak, na dominantan način je s Partizanom osvojio titulu, a bio je dovoljno pošten da ode pre isteka ugovora zbog nemogućnosti da igra. Učinio je to u februaru 2004. godine.
Danas Vest nema dodira sa fudbalom jer se posvetio vođenju crkve u Africi, ali legenda o njemu živi, a „grobari“ se diče time da je Taribo Vest nosio crno-beli dres u periodu kada se tresla popularna „mušema“ u Humskoj.
ALMAMI MOREIRA (GVINEJA BISAO)
Dovoljno je reći Doktor Mo i svi kojima je crno-bela boja u srcu vrlo dobro će znati o kome je reč. Almami Moreira je za četiri godine u Partizanu osvojio četiri titula prvaka države i tri kupa.
„Srbija je moja zemlja u njoj se osećam kao kod kuće jer sam tu osvojio najviše trofeja. Čak pet. Od čega tri titule i dva kupa“, izjavio je svojevremeno Moreira, koji nije sebi pripisao ono što mu i te kako pripada, a to su još jedna titula i još jedan kup, pošto je ekipu napustio pre završetka sezone.
Ofanzivni vezista iz Gvineje Bisao bio je pravi vođa na terenu, u pohodu na istorijske dve duple krune bio je proglašen za najboljeg igrača Partizana, što dovoljno govori o njegovom učinku.
Odigrao je čak 120 utakmica uz 27 postignutih golova i 30 asistencija. Moreira poznat po onom zamotanom zavoju ispod desne šake, posebno je bio motivisan protiv ljutog rivala Crvene zvezde.
„Grobari“ nikada neće zaboraviti onaj gol iz 135. večitog derbija. Te 2009. godine je doktor Moreira „bombom“ u 95. minutu postavio konačnih 1:1 i utišao navijače Crvene zvezde. Takođe je u decembru 2007. godine u Humskoj doneo izjednačenje – 2:2.
Ipak, ljubav prema klubu demonstrirao je u avgustu iste godine u kvalifikacijama za Ligu šampiona.
Desetki Partizana umrla je majka, 5. avgusta i to na dan meča sa kiparskim Apoelom, ali je rešio da ostane uz ekipu i stavi se na raspolaganje tadašnjem treneru Slaviši Jokanoviću.
Crno-beli su pobedili 1:0 u Humskoj, ali su ipak ispali. Godinu dana kasnije na čelu s Moreirom ispisana je istorija i tadašnji šampion Srbije je drugi put zaigrao u Ligi šampiona. Otišao je Moreira 2011. godine u februaru, uz neizbrisiv trag na crno-beloj strani Topčiderskog brda.
LAMIN DIJARA (SENEGAL)
„Niko te nikad voleti neće, ko što te volim ja..“, refren je čuvene pesme navijača Partizana posvećene Senegalcu, zbog svega što je učinio tokom petogodišnjeg boravka u klubu.
Nemilosrdno je Dijara u periodu od 2007. do 2012. godine terorisao protivničke mreže. Bio je i najbolji strelac u istoriji Superlige u trenucima kada je napušta Srbiju sa 56 datih golova, a sada je trenutno na četvrtom mestu te liste, iza Andrije Kaluđerovića, Ognjena Mudrinskog i Milana Bojovića.
Sa crno-belima je u četiri navrata bio šampion, uz dva osvojena trofeja Kupa Srbije. Baš kao i Moreira, s kojim je drugovao tokom boravka u Humskoj, što na terenu, što van njega, posebno je bio motivisan u duelima sa Crvenom zvezdom.
Postigao je pet golova, dok je u evropskim takmičenjima upisao devet golova i jedan je od najuspešnijih golgetera na tom polju.
Iako je bio krhke građe, nizak i mršav, bio je neuhvatljiv za protivničke defanzivce, a u situacijama „jedan na jedan“ s golmanima, s lakoćom je pronalazio put do mreže.
Najbolja potvrda za to – dve titule najboljeg strelca srpskog šampionata.
Došao je iz Zrinjskog i postigao 66 golova uz 26 asistencija na 140 mečeva za Partizan, nakon čega je karijeru nastavio u Turskoj, gde je potpisao za Antaliju. Tamo je nastavio gde je stao u crno-belom dresu.
KLEVERSON GABRIJEL KORDOVA – KLEO (BRAZIL)
Brazilac je „zabio nož u srce“ Crvene zvezde, nakon što je odlučio da direktno s Marakane pređe u Partizan.
Olako su ga precrtali u Ljutice Bogdana, gde je bio na pozajmici i na 22 meča postigao je osam golova. Partizan se nijednog trenutka nije dvoumio oko dovođenja Kleversona Gabrijela Kordove, poznatijeg jednostavno kao Kleo s kojim je potpisan četvorogodišnji ugovor.
To što je postao prvi fudbaler posle 20 godina, koji je posle Gorana Milojevića, prešao iz Zvezde u Partizan samo po sebi je bilo dovoljno da bude miljenik „grobara“.
Prepevan je i čuveni hit Snežane Đurišić – „Kleo se kleo“, ali nije Brazilac zbog izdaje završio u našoj rubrici top 5 najboljih stranaca u istoriji Partizana, već zbog toga što je imao fudbal u malom prstu i što je s lakoćom rešavao najteže situacije u protivničkom šesnaestercu.
Samo u prvoj sezoni postigao je fascinantna 22 gola u svim takmičenjima i već se višestruko isplatio crno-belima.
Već na startu druge kaparisao je sebi mesto u odabranom društvu Partizanovih legendi.
Navijači crno-belih odlično pamte još jednu neprospavanu noć. Tog 24. avgusta 2010. godine, Kleo je s dva gola u Briselu protiv Anderlehta praktično obezbedio novi plasman u Ligu šampiona.
Istina, Belgijanci su gubili 2:0, bili na kolenima, ali su nadoknadili zaostatak, da bi crno-beli ponovo posle penal lutrije završili u elitnom takmičenju.
Podsetimo, maestralni Brazilac je i u prvom meču s Anderlehtom u Beogradu (2:2) bio strelac. Osvojio je dve duple krune uz fantastičan učinak od 40 golova na 63 utakmice.
S takvim brojkama bilo je jasno da Partizan ne može da ga zadrži i da parira klubovima poput Atletiko Madrida i Liverpula, ali Kleo nije mogao da odoli kineskim milionima i potpisao je za prebogati i moćni Gvangžu Evergrande. Crno-belima je tada za utehu pripalo obeštećenje za Brazilca, u iznosu od 3,2 miliona evra.
LEONARDO DA SILVA SOUZA (BRAZIL)
Od svih imena na ovoj listi Brazilac se najkraće zadržao u Humskoj. Ipak, kada je neko svetska klasa i 14 meseci je sasvim dovoljno vremena da se „kupe“ navijači i ostavi neizbrisiv trag.
Čovek koji se igra fudbala odigrao je 41 meč za Partizan i postigao fascinantnih 27 golova, od kojih je svakako najdraži onaj protiv Crvene zvezde u 152. večitom derbiju. Slavili su crno-beli golom Leonarda i to u 89. minutu.
Brazilac je u paru sa Urošem Đurđevićem bez problema nalazio put do gola rivala. Oformljen je strašan tandem „ĐU-LE“, koji je sa ukupno 48 postignutih golova vodio Partizan do 27. titule prvaka države.
Sudbina je htela da Leonardo i Đurđević postignu identičan broj golova, po 24. „Zlatna kopačka“ za najboljeg strelca Superliga završila je u rukama srpskog napadača jer propozicije takmičenja nalažu da u slučaju istog broja pogodaka presuđuje manja minutaža.
Leonardo je s Partizanom osvojio duplu krunu, pokazavši suvi kvalitet u crno-belom dresu, i posle samo jedne sezone praktično je bilo nemoguće ubediti ga da ostane. Zov novca bio je prejak.
Otišao je u Saudijsku Arabiju u Al Ahli, šampionu Srbije pripalo je obeštećenje od četiri miliona evra.
Vrlo brzo je hteo da se vrati u Humsku jer je bio nesrećan uslovima života i minutažom u Al Ahliju, samo što to finansijski uslovi nisu dozvoljavali.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
