0
Retko ko je spreman da uđe u blato, koje za sobom ostvaljaju oni najodgovorniji za ponor Partizana
Fudbalski klub Partizan već dugo je u krizi, trofeja nema, njihovo mesto zamenili su skandali i prevare, mahom finansijske, a Miloš Vazura i Milorad Vučelić i dalje ne nameravaju da se povuku, iako se suočavaju i sa protestima navijača, koji su odavno nezadovoljni onim što vide na terenu i van njega.
Situacija u Humskoj jeste kritična, bahatost uprave odavno je prevršila sve mere, a umesto da se menjaju oni, uglavnom ispaštaju treneri.
PROČITAJTE JOŠ:
Partizanu je u poslednje vreme svaki rival jak kao Bajern, pobede nad slabijim rivalima u Superligi se slave kao da su evropske, a čak se i Liga konferencija pokazala kao prejako takmičenje za crno-bele.
Teško je i pobrojati sve neuspehe Partizana samo u poslednjih godinu dana, a kamoli malo dužeg vremenskog perioda, tokom kojeg je klub srozan na niske grane.
Sada je crno-belima ugroženo i drugo mesto u Superligi Srbije, koje vodi u kvalifikacije za Ligu šampiona, te je to šansa kakvu retko dobijaju srpski klubovi, odnosno domaći fudbal, koji bi mogao da ima dva predstavnika u elitnom takmičenju sledeće sezone.
U sezoni kada je Partizan trebalo da bude najbolji, kada je borba za titulu trebalo da bude nikada žešća, crno-beli su se odavno predali, dok Crvena zvezda već sa titulom u džepu razmatra što bolje opcije za Ligu šampiona, a ima priliku i da brže i bolje razvija mlade igrače.
Ne leži sav problem u Vazuri i Vučeliću, ali od njih „čišćenje“ mora da krene. Treći član te ekipe bio je Ivica Iliev, sve dok sam nije odlučio da ode iz kluba još na početku sezone.
PROČITAJTE JOŠ:
Uspela je vladajuća struktura FK Partizan da otera i navijače sa tribina, pa tako u poslednjih nekoliko mečeva u Superligi možemo videti zaista puste tribine. Navijači su protestom iskazali nezadovoljstvo, bilo je tu još nekih poteza sa njihove strane, ali Vazura i Vučelić još uvek nisu otišli, a pokazali su se kao nesposobni da Partizan vrate na staze stare slave.
Nažalost, njima dvojici trenutno nema ko da pokaže vrata izlaza iz Humske, a vreme kada će se razmatrati o njihovoj odgovornosti uporno se odlaže.
Pomenuti dvojac u Partizanu je osam i po godina (ne sve vreme na istim funkcijama), a za to vreme promenjeno je čak 12 trenera. Krug je počeo sa Markom Nikolićem 2012. godine, a nastavio se sa Zoranom Milinkovićem, Ljubinkom Drulovićem, Ivanom Tomićem, Miroslavom Đukićem, Zoranom Mirkovićem, Savom Miloševićem, Aleksandrom Stanojevićem, Ilijom Stolicom, Gordanom Petrićem i sada je na kormilu Igor Duljaj.
Promene trenera kao na traci, a ništa da urodi plodom na duže staze. Baš ovaj poslednje pomenuti trener preuzeo je ulogu koju verovatno niko drugi ozbiljan nije hteo, a već nakon nekoliko prvih mečeva istakao se pričom o tome kako igrači treba da igraju bez straha i tome slično.
Kako da igraju bez straha, kada ih nakon nekog debakla navijači skidaju i prete im, dok se čuveni (al’ ne po dobrom) dvojac krije iza dečje tribine ili javnosti kada god zagusti.
Da pređemo na ono glavno. Ni treneri ni rukovodioci ni igrači sa mnogo iskustva, reputacije i kvaliteta ne žele da dođu u Partizan u ovom trenutku.
Kriterijum za trenera postao je jedino da čovek koji dolazi hoće da radi, nova uprava i ne može da dođe na red, iako je već odavno trebalo, a igrački kvalitet takođe je upitan, a za Evropu se već pokazao kao nedovoljno dobar.
Niko ne želi da potceni Duljaja, Petrića i Stolicu, koji su se ove sezone izvrteli na klupi, ali je više nego jasno da su oni iznuđena rešenja.
Pominjalo se da bi i Savo Milošević mogao da se vrati na klupu, ali on nije baš pokazao interesovanje i želju za takav potez. Pod Stanojevićem je Partizan igrao dosta dobro, nosio se barabar sa Zvezdom, ali je na kraju podlegao pritisku, za šta je možda i sam kriv.
Nadali su se mnogobrojni „grobari“ i da će Marko Nikolić opet na klupu, ali on je javno podržao Ostoju Mijailovića u preuzimanju JSD Partizan i nema nameru da radi sa Vazurom i Vučelićem.
Sporadično se pominjao i Saša Ilić kao rešenje za budućnost, ali on se trenutno u Bugarskoj bori za titulu šampiona sa CSKA iz Sofije.
Po medijima su se motale i priče da će Predrag Mijatović sesti u predsedničku fotelju u Humskoj, ali on je brzo stao na put tome.
„Posle najnovijih dešavanja, loših rezultata i spekulacija o navodnoj smeni rukovodstva u fudbalskom klubu Partizan, na raznim portalima se pojavila vest, koja me je jako iznenadila, da sam prihvatio mogućnost povratka u Partizan na funkciju predsednika kluba“, izjavio je čuveni fudbaler crno-belih Predrag Mijatović.
Nema nameru da se u ovom trenutku uključi u rad kluba za koji je nekada igrao.
„Apsolutno je netačno da sam sa bilo kim razgovarao na tu temu, nije mi jasno ko plasira takve neistine. Koliko ja znam FK Partizan ima svog predsednika i svoje rukovodstvo“, rekao je Mijatović Tanjugu.
Otkrio je i za koju su zemlju vezani njegovi planovi.
„Ja sam u nekoliko navrata izjavio da su moji porodični i poslovni planovi vezani za Španiju, bez obzira na veliku ljubav i želju da moj Partizan uvek bude na nivou svoje reputacije, kako na institucionalnom tako i na sportskom planu“, dodao je legendarni fudbaler.
Nakon svega poželeo je sreću Partizanu i tako odjavio dalju priču.
Nema tu još mnogo kandidata koji su voljni i sposobni da se upletu u celu priču i pokušaju Partizan da izvade iz krize. Taj posao je mukotrpan, biće potrebno mnogo vremena i truda, ali najpre je potrebno pronaći nekoga ko je spreman da se uhvati u koštac sa izazovima i pročisti situaciju.
Odlasci iz Partizana sve su češći, klub se nalazi u dubokoj krizi, a legendi i ljudi spremnih da „dignu“ Partizan iz blata slabo ima. Snovi o Evropi i nekom velikom uspehu na tom nivou ostaće samo pusti sve dok promene ne budu drastične, a Partizan bez njih ne može da ima ni reprezentativca, čak ni na širem spisku Srbije.
Pametnom dosta.
BONUS VIDEO Nova bakljada „grobara“, luda podrška za Partizan
