1
Kad hodate ka čoveku obučenom u komfornu trenerku koji šparta gore-dole po Sportskom centru u Požarevcu i sa ljudima priča kao da su mu familija, a da ne znate ko je, verovatno nikad ne biste rekli da je to neko ko iza sebe ima lepu fudbalsku karijeru.
A upravo to je momak, danas zapravo 42-godišnji, porodični čovek čije su kopačke osetile tanko podšišanu travu terena u Ligi šampiona. Igrao je protiv veličina iz reda onih koje će svet pamtiti dok god postoji fudbal – dakle verovatno i dok postoji čovečanstvo.
PROČITAJTE JOŠ:
Video je izbliza „mađiju“ koju bacaju Frančesko Toti, Žuninjo Pernambukano, Kristijano i „Zuba“ Ronaldo i do kraja ga nisu zavela sva ta blještava svetla zbog kojih mnogi fudbaleri ostanu „negde tamo“. Video je šta mogu i Dejvid Bekam, Karim Benzema u Lionu, Raul, Rud van Nistelroj, a prosto je napravio pun krug i vratio se kući.
Marjana Markovića dobro pamte generacije stasavale devedesetih i ranih dvehiljaditih kao čoveka koji je igrao na poziciji beka u Crvenoj zvezdi i reprezentaciji, a oni njemu bliži pamte i da je sa 16 godina bio najmlađi kapiten Mladog radnika.
I danas je tu, u Mladom radniku, samo kao trener, a u rodnom Batovcu još uvek i kao igrač. Ali, prema sopstvenim rečima, neće još dugo, vreme je da se kopačke kače o klin i da se posveti nečemu što voli svaki prosečan čovek u Srbiji.
„Treće poluvreme. Ima, ima toga još uvek. Posle svake utakmice, završimo s fudbalom dole, popnemo se gore i odemo do kafane. Prepričava se, sve ide na šalu više nego na ozbiljnost. Da nije tog fudbala, ne bi ni to selo živelo, po mom mišljenju, ne samo naše nego i svako selo i mesto koje ima manjak ljudi. Ne bi ostajali“, počinje Marković svoju priču za Nova.rs.
Danas radi i kao trener kadeta Mladog radnika i već nekoliko godina se uporedo bavi i time. Međutim, zbog godina već polako posustaje na terenu…
„Igrao sam poslednjih šest meseci, ali ne toliko kao i pre. Već polako kopačke o klin što se kaže. Ne mogu više, dosta je bilo, dolaze mlađi, ima mlađih i nije strašno, dobra je ekipica napravljena od mlađih igrača i nema potrebe tu da se upada, da gušim decu i da neko trči za mene“.
Svoje je odradio i zaradio igrajući za Zvezdu od 1999. do 2005, a onda i za Dinamo Kijev od 2005. do 2008. Bilo je tu i „izleta“ u Istri, Vijeni, Kaisaru i drugim klubovima, ali su neki od najlepših momenata spakovani u spomenutih devet godina. Sada je više tu da pomogne i usmeri neke druge klince vrednostima kojima je sebi napravio lepu karijeru. Pošto radi sa decom, logično je da nas je zanimalo ima li među njima da se probere nešto kvalitetno.
„Kakvi su kadeti? Ok, niko nas nije nadigrao, sem možda jedne, ili dve ekipe, ostalo je, što se kaže ‘pata karta’ i te utakmice što smo gubili ili što nismo uzimali bodove, nesrećno je. Nismo imali sreće i mislim da zaslužujemo bar sredinu tabele, jedna pobeda nas deli od nje i bože zdravlja, nije ništa strašno“, kaže Marković.
A kako se za sada snašao u trenerskom poslu i koliko mu je drugačije nego dok je bio fudbaler?
„Totalno drugačije. Na terenu razmišljam sam, dok trener mora da razmišlja o svemu: i da li je igrač spavao, i da li je dobio keca u školi, da li problem neki ima generalno. Potpuno drugačije od igračkog vremena. Moraš da razmišljaš o svemu, a ne samo o sebi. Nije ono: legao sam, spavao sam i to je to. Trener razmišlja kao što su i o nama razmišljali treneri, ne može to da se promeni“.
Dok razgovaramo nekoliko puta kroz priču provlači „sveto trojstvo“ bez kog nema uspeha i koje pokušava da prenese svojim igračima – red, rad i disciplina. Smatra i da u Srbiji postoji dovoljno talentovane dece, ali moraju da ispune spomenuti preduslov.
„Svakako postoje fudbaleri koji mogu da naprave nešto, ali je sve na njima. Rad, red i disciplina i mislim da je to jedini put ka uspehu. Možeš ti da budeš talenat koliko hoćeš, ali ako ne radiš i ne veruješ u sebe, da budeš maksimalno skoncentrisan i pun odricanja, teško da može da ti se vrati“, jasan je Marković.
Danas se po njegovim rečima svi bave fudbalom i menadžerisanjem, zbog čega se bez potpune posvećenosti teško može uspeti i u Mladom radniku, a ne u klubovima poput Zvezde, Partizana i Čukaričkog.
„Ako ne pružiš ti maksimum, pružiće onaj peti, deseti i uskočiće na tvoje mesto. To kad deca shvate da treba da se bore za svoje mesto i status, to će biti pravo. Čitao sam skoro da se i u Italiji deca manje bave sportom, da su više na telefonima i to treba da shvate i oni i njihovi roditelji kao problem“, priča Marković i kao trener i kao roditelj.
Stogo se drži svoje krilatice da zgrabiš svaki minut na terenu kad ti se pruži prilika jer ne znaš kad će doći sledeća. Njemu se šansa ukazala na jednom prijateljskom meču Zvezde i Mladog radnika kada je trener u Zvezdi bio Vojin Lazarević. Odradili su trening po snegu i Marković je zgrabio svoju šansu.
Bio je deo tima Zvezde koji je preživeo „tragediju“ protiv kijevskog Dinama u plej-ofu za Ligu šampiona 2000, a onda je bio deo tima tog istog Dinama u godinama koje su usledile i u vreme kad je taj klub redovno igrao u Evropi. Na spisku protivnika su mu bili Mančester junajted, Olimpik Lion, Real Madrid, Roma, Sporting i drugi. Brazilca Ronalda nije mogao da zaustavi decembra 2006. pa je „Zuba“ dao dva gola za 2:2 i samo je jedan od onih koje Marković pamti sa terena.
„Oba Ronalda, Toti, Žuninjo… Nije Kristijano bio toliko brz nego sam ja bio spor (smeh). Ono što mi je nekako kao pojava, Toti mi je prirastao srcu. On ima neku svoju harizmu, držanje. Majstor je bio fudbala, tehničar, ikona Rome i Italije i on mi je ostavio upečatljiv utisak. Dobro, svako im svoje kvalitete. Ronaldo ima nešto svoje, energiju, brzinu. Toti je smiren, majstor na lopti. Nije u sprintu driblao, nego onako u mestu, tako da, kažem, svako ima svoje. I imao je top u nozi“, priseća se Marjan.
Pamti i Žuninja iz vremena kad je igrao za Olimpik iz Liona, a Lion bio ozbiljna evropska ekipa sa Tulalanom, Benzemom, Abidalom, Maludom, Skilačijem, Govuom i Gregorijem Kupeom između ostalih.
„Lutajuća lopta, što šeta levo-desno. Baš sam gledao pre neko veče, ne znam da li je sajt Dinama iz Kijeva izbacio, Liga šampiona gde smo mi igrali protiv Liona u Kijevu i ja u živom zidu. Naravno, primismo gol. Na onu loptu ne možeš ništa. Opali je punom i ona poleti kao projektil“.
Priznaje da je za tako ostvarenu karijeru potrebno i da se ima malo sreće, ali da mora da se živi u trenutku. Tek onda kada ni ne slutiš, neke od stvari koje ti se dese, bivaju posebne. Dakle, ambiciju prihvata, ali krajnji cilj neka ostane uvek nešto ka čemu se stremi.
„Jednostavno nisam razmišljao da napravim. Igrao sam fudbal za Mladi radnik jer sam fudbal voleo. Sam sam dolazio na treninge, nisam imao niko da me vozi, a u današnje vreme je sve na izvol’te ovoj deci. Mislim da smo i mi kao roditelji krivi što smo ih razmazili. Ponavljam, nije ni to vreme kao što je bilo, sve se granice pomeraju, drugačije je sve. Znate i vi novinari da je i kod vas drugačije, kako je bilo pre 20 godina, a kako je danas“.
Jedna od prvih spona na tom putu kroz Zvezdin dres ka Ligi šampiona bio mu je Goran Drulić zbog kog se brzo snašao u Zvezdi.
„Jednostavno, Goran Drulić mi je tu bio onako u prvom planu i na prvom mestu jer smo imali tu zajedničkog drugara iz Požarevca i sa njim sam napravio to neko drugarstvo, prve korake kad sam otišao u Zvezdu. Nakon kraćeg vremena sve je kao da si tamo ne znam koliko“.
Druga bitna karika je bio Slavoljub Muslin, a Marković verovatno ne bi postigao sve što je postigao da nije bilo nekadašnjeg selektora Srbije i trenera Crvene zvezde.
„Znao je da sklopi sve to, ja sam u Mladom radniku igrao iza špica, a kad sam došao u Zvezdu, igrao sam desnog beka. Eto, što se kaže, Atom mrav kako su me zvali, čovek je prepoznao da mogu da ispoštujem tu poziciju, da mogu da se ponavljam, stavljao me je na to mesto gde sam napravio to što sam napravio – reprezentacija, Dinamo Kijev, Liga šampiona, Kup UEFA. To je bio i njegov pogodak, a i ja se nisam bunio kao igrač: ‘ej neću da igram na toj poziciji, hoću na moje mesto’. Razuete? Jednostavno, drugačije smo bili baždareni. Kako trener kaže, tako je, nema protivljenja, nema ničega“, priseća se Marković.
Pamti atmosferu iz svlačionice posle ispadanja od Dinama dok priča o tome kako je danas lakše dogegati se do Lige šampiona. Zvezda je ove sezone igrala grupnu fazu tako što se direktno plasirala kao šampion Superlige, ali zbog loših rezultata ekipa iz Srbije u Evropi minule jeseni, to neće opstati duže od jedne sezone.
„Dobro, tako je kako je, mi nemamo bolje i ne možemo da menjamo sada. Tako je bilo, da se izvuku pouke iz toga, da se vidi šta hoće klub, kako hoće, da li nam je cilj samo da učestvujemo ili da osvojimo neki bod. Vraćam se i na selekciju. Sigurno je da Zvezda kao klub nije ušla u Ligu šampiona da bi primila 16 komada ili da izgubi svaku utakmicu. Naravno da hoće da pobede momci, to je… Nisu se kockice posložile, ove ekipe koje su bile… ‘ajde da kažemo Jang Bojs je donekle ravnopravan protivnik, ali nismo zaslužili da ispadnemo. Da smo pobedili tamo u Bernu, imalio smo šansi, nije htelo. Dok je kod Miloja drugačija situacija bila, Jang Bojs, Salcburg, penali Kopenhagen, tako da, poklopilo se tako, to je sport. Neki put dobiješ, neki izgubiš“.
Na pitanje o tome šta misli o Baraku Baharu, kaže da mu je Izraelac, otpušten posle poraza od Partizana u derbiju, ostao nekako nedokučiv, mada ističe i da nije baš lako složiti ceo tim kad ima mnogo stranaca.
„Ne znam, onako deluje da je staložen, miran. To niko ne može da zna kako je unutar ekipe. Kažem, nekako je ćutljiv mnogo, nije vodio ekipu mnogo, da li su to radili pomoćnici, ili ne, ja ne znam, ali je na prvi pogled onako bio miran. Bez neke energije, bez da vodi ekipu. U naše vreme je bilo drugačije, nije bilo toliko stranaca, pa smo se, što kažeš ti, bolje sporazumevali. Kad se kaže ‘leđa, leđa’ zna se šta su leđa, dok ovde… razumete. Mnogo je njih i treba to uklopiti, nije to jednostavno“.
Za Igora Duljaja, trenera Partizana ima samo reči hvale, a delili su teren tokom dvehiljaditih dok je jedan bio u Dinamo Kijevu, a drugi u Šahtjoru iz Donjecka.
„Igor Duljaj je dečko koji je zaslužio sve ovo svojim radom, tako da, bio je uporan u svemu, dobar čovek i taj svoj metod i ono što je prošao u karijeri, pokušava da usadi i svojim igračima. Više mislim da su na trud i borbu ovo ostvarili“, apostrofira Marković.
Mada su Duljajevi crno-beli završili jesenji deo Superlige na prvom mestu, u Zvezdin tim je potrošeno daleko više novca i Marjan veruje da je ekipa iz Ljutice Bogdana kvalitetnija.
„Mislim da je opet Zvezda bolja i kvalitetnija, ali je bilo mnogo igrača koji se nisu snašli i mislim da će Miloje to da iskoreni i napravi to što je napravio i prvi put kad je bio u Zvezdi. Da se vrati Zvezda na prvo mesto i da će osvojiti i titulu i Kup“.
Na kraju dodaje i da u 2024. godini želi samo zdravlje svojoj porodici i svima ostalima, ali nismo mogli da zaobiđemo još jedno bitno pitanje – dokle mogu „orlovi“ na Evru posle 24 godine?
„Što se tiče reprezentacije, naravno da je posle 24 godine i plasman na Evropsko uspeh, bili smo i na Svetskom i na Evropskom, uspeh je svejedno. Grupa kao grupa, realno mislim da možemo da igramo sa svima. Zašto da ne i sa Englezima? Da im vratimo za ovaj poraz klinaca. Imamo kvalitet, malo i sreća da nas isprati i neće biti problema. Ako shvate igrači kao da moraju da urade nešto, neće biti dobro, a ako im bude malo šala-zabava, u smislu da igraju opušteno, biće mnogo bolje. Pritisak ne donosi dobro, samo da se sportski pozabave time, da se sportski igra i biće to kako treba“, zaključio je Marjan Marković.
BONUS VIDEO: Pet najboljih golova u subotnjim mečevima FA Kupa
