"Iliju Petkovića je slomila tuga za OFK Beogradom"

U ekskluzivnoj ispovesti za Nova.rs, Dušan Petković je opisao kako se snalazi u agentskim vodama, zašto pretežno radi u inostranstvu, ali i šta se sve dešavalo u Nemačkoj 2006. godine, kada je reprezentacija prošla kroz potpuni raspad sistema.Mundijalski nastup završio se neslavno, Dušan i Ilija Petković bili su na udaru javnosti i medija, što je i dalje bolna tema za nekadašnjeg bundesligaškog i fudbalera Spartaka iz Moskve.Koliko je Iliju boleo napad javnosti, toliko je i situacija u OFK Beogradu, klubu u kom ima status velike legende.I dalje "romantičari" tavore u nižem rangu, a Ilija je svakog dana patio za klubom, svakog dana gledajući korov i urušavanje tribina koje su nekada bile krcate."Moj otac je bio čovek iz naroda, čovek trenutka. Kada je umro, tih dana kad god bih šetao ulicom u kojoj je živeo i u kojoj sam odrastao, komšije i ljudi koje nisam poznavao prilazili su mi se javljali, trubili su mi i iz automobila izjavljivali saučešće. Govorili su mi 'Otac ti je bio legenda, budi ponosan'. Shvatio sam da je bio baš narodni čovek. Kada sam izašao iz bolnice otišao sam na pijacu na koju je on stalno išao nedeljom, verujte mi cela pijaca je plakala kada su me videli. Meni je bilo baš teško, idem, oni plaču, pa me hvataju za ruku", kaže Petković.Šta za porodicu Petković predstavlja OFK Beograd?"Moj otac je bio strahovito vezan za OFK Beograd, njemu se desila perforacija čira i korona, a 99,99% sam siguran da je najveći uzrok bio OFK Beograd. To je bilo nenormalno, ta energija, bes, u kakvom raspoloženju je on odlazio i vraćao se s tog stadiona svako jutro. Njemu je to bila rak rana... Samo ljudi koji su poznavali mog oca, meni bi trebalo 10 sati da vam pričam o njemu, shvataju kakav je čovek bio, jednostavan, prepošten. Za OFK Beograd se borio verovatno kao što bi i za mene, a ja sam sin jedinac. Njega je ta situacija u OFK Beogradu slomila. Sećam se koliko je želeo samo da se vrate u Prvu ligu, rekao mi je 'Obećavam, skloniću se, neću ići više gore'. I mene su zvali, pa sam mu rekao 'Šta treba, ti i ja da budemo oni koji će zakucati poslednji ekser u taj sanduk, i da se ti i ja 'vodimo' da se to sve u tvoje i moje vreme ugasilo'. Nisam hteo. Moj otac je odrastao u jednom kraju sa tri sestre i strogim ocem, sam je došao u Beograd da završi Ekonomski fakultet, sticajem okolnosti krenuo je na fudbal preko jednog stomatologa koliko se sećam. Na samo njemu svojstven način ostavio je trag od prvog trenutka trag gde god da je bio. Ne pričam o njemu u superlativu jer mi je otac, ali bio je ljudska gromada, veličina od oca, dede, trenera, igrača, nije se štedeo nijedne sekunde."

Ispričao je Petković i jednu anegdotu."Sećam se jednom, prišao mi je neki neuredno obučen čovek i kaže 'Samo da vam se zahvalim, ostao sam živ samo zato što me je vaš otac našao u parku i odveo u bolnicu'. Imao je neko krvaranje u stomaku, a on ga je uzeo za ruku i smestio u bolnicu. Nikad ga pre nisam video. Šta je otac radio u parku tu noć, kako ga je video, to samo on zna. Nažalost, nema ga više, kao i mnogih... Kad pogledate, od Miljana Miljanića pa do Bore Stankovića u košarci, mi smo ostavljali duboke tragove u ono neko vreme, a ove nove generacije kao da to tako lako potroše. Žao mi je što se to sve izdešavalo s OFK Beogradom. Posle ne znam koliko godina sam se pojavio na stadionu, izgledalo mi je kao da sam došao dan nakon što sam otišao. Mislim da se na stadionu samo sijalice menjaju. Osim jednog zida koji su navijači ofarbali, ništa se nije promenilo. Pet meseci nije bilo struje i vode, tek pre neki dan su uključeni".

Je l' ste razmišljali i vi da pomognete, pričalo se i da će se Zvezdan Terzić uključiti da se OFK Beograd opet pokrene?"Došao je Sale Stevanović, moj dugogodišnji prijatelj i bivši saigrač iz OFK Beograda. Toliko je fudbalera proizveo OFK Beograd, da je ravno magiji kako je klub propao, to je umetnost. OFK je na aparatima, pa molite Boga kad padne noć, a upoznat sam kakve su noći u bolnici, samo da preživite da vas noć ne pojede. To više nema veze s onim klubom kao nekada... Nije samo Zvezdan Terzić taj koji treba da pomogne, ima mnogo fudbalera koji su ponikli na Karaburmi, kojima je OFK mnogo dao. Ne kažem je iko išta dužan pa treba da vrati, ne. Ali, nešto skromno bilo bi previše u ovom trenutku za OFK Beograd u finansijskom smilu. Pokušao sam pre godinu i po dana da pričam s mlađom plejadom igrača koji su napravili svetske karijere i nisam naišo na neki odgovor da tu moju ideju sprovedemo u delo. Ako je nekome u interesu da tako propadne, gledao sam treninge mlađih kategorija i video dve teške povrede klinaca jer je pomoćni teren pun rupa. Sumorno to sve deluje, toliko sumorno da ne poželite više da dolazite. To nije bežanje od problema, ja hoću da pomognem ali ova godina je već prošla, ne mogu da se vrate u Drugu ligu. I kad se vratite, da li je nekome interes da ima još jedan klub iz Beograda u Superligi, kako će se liga od 20 klubova koja ne služi ničemu opet organizovati. Nisu to male pare koje su potrebne da se OFK Beograd 'umije'. Vi da se zaletite preko tribine, propali biste na trećem stepeniku, nestali biste. Tamo je izraslo sve živo, neko granje, zamislite da dođete na stadion i tamo izraslo drvo od tri metra. Žalosno ali to je tako. Ima tu nekoliko navijača koji se trude da urade nešto, ali danas je jedino rešenje novac. To je bio nepresušan izvor fudbalera, reprezentativaca, tužno je i krivo mi je kako je to sve propalo i nestalo".

Knin je deo porodičnog identiteta, da li ste odlazili s ocem tamo?"Ja sam neko ko je 90-ih imao 16-17 godina. Imao sam tu čast da budem reprezentativac Jugoslavije i mali san da stojim mirno uz 'Hej sloveni' mi se ispunio. Odrastao sam uz generacije Dražena Petrovića, Olimpijskih igara iz Los Anđelesa, Topića... Baš pre nego što je otac umro dogovarali smo se da odemo do Knina zbog kuće, da to sve sredimo. Nažalost, taj naš dogovor sam ispunio sam. On je bio mnogo vezan za Knin i to ga je sve mnogo bolelo. Nije mi bilo prijatno da vidim kuću urušenu, zaraslu... Taj naš Balkan, neko prokletstvo, spektar mnogo ružnih stvari i bolne uspomene. Uvek je sa setom pričao o Kninu i onda je jedno vreme prestao kada su oskrnavili grob njegovih roditelja, ugasio se po pitanju Knina i tad sam video razočarenje njegovo. Sebe je nekako smatrao predstavnikom svih Kninjana. Nikada me niko nije učio to Srbija - Hrvatska, četnici, ustaše... U Volfsburgu sam igrao sa tri Hrvata, od kojih je jednom otac stradao u tom ratu, bio je i jedan Bošnjak, i nikad nismo pričali o tome. Krenuli smo jednom nešto i samo sam odmah prekinuo da ne odemo predaleko. Nismo mi imali veze s tim, bolje da o tome ni ne pričamo, i nekako sam uvek bio jugonostalgičan, osećao sam se kao Jugosloven.Sve što je vezano za njega posle njegove smrti mi je kao teg na plućima - OFK Beograd, ta kuća u Kninu, još mnogo nekih stvari sa kojima se svaki dan budim i ležem."

https://youtu.be/KfBxtqkffHgIma li na kraju nade za "romantičare"?"Ne znam kako će se to rešiti sa OFK, treba da se okupe ljudi s mnogo želja, ambicija i mnogo finansija što je najbitnije sada. Da li će to biti Terzić, nadam se da hoće, pa neko od nas bivših igrača da se poklope ideje. Taj brod koji tone morao je da se spasi u ime dana, legendi, nečega što je OFK Beograd značio".Da li možete da opišete kako se vi izborili sa koronom?"Volim da pričam samo o stvarima koje sam doživeo ili video. Svedoci smo jednog virusa koji nemilice kosi i ubija. Iz prve ruke mogu da kažem da mi je otac uz perforaciju čira koja je sanirana imao i koronu, i umro je od posledica korone. Dva dana posle njegove sahrane sam i ja završio u bolnici, sa teškom upalom oba plućna krila i katastrofalnom krvnom slikom. Ležao sam 15-16 dana od kojih sam 10 bio na pojačanom kiseoniku 24 sata. Ono što sam video i čuo na tom odeljenju... Kad vidite okupljanja, korona žurke, da nikoga ne uvredim, ali kao neko ko je to imao, ko se jedva izbori sa tim, bio sam u sobi u kojoj je 36-37 stepeni, gde se znojite kao da ste na plaži, a ne postoji posteljina da se promeni, presvlači se onaj ko je u stanju, gledajući doktore u duplim skafanderima, pomislim da li je uopšte vredno da nekome predstavljate - hajde dođi u bolnicu da dva minuta da vidiš da nije zezanje. Opet, imao sam dva fudbalera u Dinamu, Jakić i Majer, imali su koronu, jedan je posle tri dana igrao, drugi utakmicu posle te sa Hajdukom. Kada bih njih dvojicu pitao šta je korona, oni bi rekli to je neka glupost, bio sam tri dana kod kuće, malo temperatura, nisam imao čulo mirisa, ukusa, i peti-šesti dan sam bio na terenu.  I onda dođete kod mene kojem je otac umro, ja sam se jedva spasao. Da li imam pravo da kažem idite u kuće, nosite maske, perite ruke, mogu samo da kažem kako sam ja to preživeo i čega sam se nagledao, za neke druge to je glupost. Ne možete da zamerite ni meni ni tom nekom drugom. Korona je odnela deo mene, figuru možda najbitniju u mom životu, ali ja to sve shvatam kao životni udarac posle kojeg opet shvatite da život ne mazi nikoga i da vas uvek udari tamo gde ste najslabiji. Ne čeka vas, ne daje vam novu šansu, nema drugog poluvremena, nema prostora za odmor, vreme ne možete da vratite."

Setio se i jednog citata Petković."Sećam da je patrijarh jednom rekao da je život 95 odsto čine problemi i tuga, a pet odsto sreća. Recimo, u sedam dana da li vam jedan prođe bez stresa, od ujutru do uveče da vam je sve bilo fenomenalno? Meni se to odavno nije dogodilo. Živimo u prebrzom vremenu i mislim da je porodica izgubila svaki smisao. Kao klinac znao sam da je doručak u pola 8, ručak u pola 2, u osam sati je večera, otac, majka i ja za stolom. Nedeljom se ide kod bake i deke na ručak. Ja bih voleo danas da vidim porodicu koja doručkuje, ruča i večera zajedno. Danas su roditelji super srećni kad je dete za kompjuterom devet sati, ćuti, samo nek je mirno.  Takvo je vreme i ne možete da zamerite nikome ništa, možete samo da se prilagodite vremenu u kome živite. A korona diktira sada tempo života, kad odem kod oca na grob, svake nedelje dopisano je neko novo ime u Aleji. Kad sednem tamo, pa vidim Šekularac, moj otac, Dragan Nikolić, Džej Ramadanovski, toliko nekih ljudi kojih više nema, samo nam delovi detinjstva ispadaju, kao da nam neko uzima deo pazla i gubiš neku sliku detinjstva. Mnogo ljudi je stradalo od te korone..."

Ilija se čuvao, ali je izgubio bitku protiv velike pošasti 21. veka."Moj otac se prvi čuvao, dva meseca je bio u kući, a onda je krenulo ono deljenje lopti i dresova po Srbiji, sto puta sam mu rekao da se pazi, da ne ide, ali on mi je govorio koliko ga narod voli i da im je bitno i da ga vide... Stvarno ne mogu ništa previše ohrabrujuće da kažem po pitanju korone, osim da se ljudi čuvaju. Shvatam da ne može ni život da stane, pojavile su se i vakcine, trebalo bi i to da zaživi i opet tu imate i jednu i drugu stranu, i stalno je neki vakuum. Prošla godina mi ništa lepo nije donela, to su stvari na koje ne možete da utičete, moramo da se izborimo kako znamo i umemo".Kako je Vama u ulozi roditelja?"Osećam se kao stranac u vremenu u kojem sada živimo mi i naša deca. Mislim da je veliki jaz između nas i njih. Sve ono što smo mislili da ima samo na filmu, to je život koji danas živimo. Izuzetno je teško vaspitavati decu danas. Porodica kao centar svega više ne postoji, to ne dozvoljava vreme. Samo uključivanje žena da budu ravnopravne u nekom nazovi biznis planu, udaljava majku kao centralnu figuru vaspitavanja, bez da zvučim grubo. Svedoci smo svega što je nadohvat ruke za decu, porodica se viđa u nekom prolazu. Deca su najveće bogatstvo, ali je svet otišao u neki Instagram život, pojavile su se fotošop generacije i zato kažem da je danas sve lažno. Napravite neku sliku, a uživo ne mogu da vas prepoznam da ste to vi. Sve je umiveno u neko bogatstvo jer je novac nužno zlo. Ko kaže da nije bitan, mislim da nema dodirnih tačaka sa životom, prosto se nametnuo kao bitna stavka. Deca su prepuštena sama sebi, a mi kao roditelji možemo samo da ih usmerimo nekad da ne odu stranputicom. Život ide 500 na sat, za razliku kad je išao 100 na sat kad smo mi bili mladi. Ono što je tada postojalo tokom odrastanja više ne postoji. Druga su vremena bila, ne možete ni da poredite neke stvari jer vas onda današnje generacije shvataju kao nekog retarda kako oni to kažu. Umeli smo više da cenimo vreme i možda je greška što danas pokušavamo da ih vaspitavamo na način na koji smo mi bili. Danas je sve na dugme, što bi oni danas učili, pritisne, nađe šta mu treba i zaboravi. Sutra ga to isto čeka na istom mestu. Mi smo morali u biblioteku po knjigu, da je uzmete, naučite, pa da je vratite... Sve je prosto drugačije, imaju pravo i oni, imamo i mi, istina je negde u sredini."Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagramhttps://www.youtube.com/watch?v=MRViKoZx60E&ab_channel=NOVAS