Ekskluzivno, prvi deo nikad ispričane priče Dušana Petkovića

Fudbal 28. mar. 202119:20 > 19:39
Podeli:

Dušan Petković dugo se nije pojavljivao u srpskim medijima, a u ispovesti za Nova.rs govorio je o detaljima iz svog života, čak i o onim o kojima je ćutao 15 godina.

PROČITAJTE JOŠ

Dete OFK Beograda, koje je imalo egzotičnu karijeru u Majorci, Jokohami, Volfsburgu, Nirnbergu, Spartaku iz Moskve i Saturnu, sada je u agentskim vodama, iako je imao dva zanimljiva slovenačka izleta u klupske funkcionerske vode, kao sportski direktor Zavrča i Kopera.

Znao je dobro da neće otići u trenersku struku, u kojoj se dokazao otac Ilija, ali je brzo odustao i od stresa koji nosi funkcija sportskog direktora, čak i u Sloveniji – zabluda je da je tamo baš sve po zapadnim standardima, ima i tamo srpskih mentalitetskih boljki.

Rešio je da se okrene u potpunosti poslu agenta, u kom se odlično snašao, s time da fokus beži od prostora Srbije, zbog svih glavobolja koje rad sa igračima Zvezde, Partizana i ostalih donosi.

Šta je fokus, svedoči rad na transferima poput prelaska Danija Olma iz Barselone u Dinamo iz Zagreba, a zatim i odatle u Lajpcig, koji je odavno mašina za dodatno brušenje mladih igrača, uz paralelno stvaranje vrhunskih rezultata.

S obzirom na to da je ekipa sportske redakcije Nova.rs u razgovoru sa Petkom provela punih pet sati (proleteli su kao tren, od toga „samo“ dva sata završila su kao dokumentovana priča), nećemo previše dužiti.

Reč prepuštamo Dušanu Petkoviću, koji je na početku objasnio zašto se okrenuo inostranstvu od samog starta u menadžerskom poslu.

„Izabrao sam da baza bude inostranstvo, na neki način sam prihvatio da ne radim ovde kod nas u Srbiji, sa našim klubovima i igračima. Imao sam tu sreću da po završetku igračke karijere postanem deo jedne od najjačih agencija, ‘Stellar grupe’ iz Londona. Nekako, po nekoj inerciji i ‘difoltu’, sve je išlo nabolje. Jednostavno, nije bilo potrebe, a ni prilike, da radim nešto ovde u Srbiji. Četiri godine sam proveo u toj agenciji, i kasnije, moj partner i ja smo krenuli da radimo nekako samostalno, vremenom, došao je trenutak da shvatiš da možeš da radiš samostalno. Nisam imao tu vrstu kompleksa da kažem da sam radio za nekoga, ne sa nekim, to je škola koja je dobro naučena, imali smo prilike da dosta toga vidimo, prođemo, da naučimo i da se osamostalimo i krenemo da radimo samostalno“, kaže Petković na početku priče za naš portal.

Dušan Petković Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Zašto nije bilo opcije da se ode u trenere? 

„Ja sam jedan od onih igrača koji se nije okrenuo tome da krene u trenersku školu po završetku karijere, i da krene u tu vrstu posla. Imao sam želju da se oprobam kao direktor ili menadžer, kao neko ko vodi tu strukturu fudbalsku. Imao sam sreću da nađem dva kluba gde sam imao odrešene ruke, bila su to dva kluba različitih struktura, imali smo u prvom klubu mlade igrače, i to je totalno drugačiji ambijent od onog drugog, gde je sve drugačije i gde su stariji igrači koji su mnogo toga prošli. Jednostavno, raditi sa 25-30 ljudi na dnevnom nivou, nije nimalo lako, a opet, biti uspešan. To sam preturio preko leđa, video da može da prođe na način na koji sam mislio da može da prođe. Lepo iskustvo“.

Da li je iskustvo oca Ilije imalo udela u usmerenju? 

„Ja sam imao možda, za razliku od svih ostalih, informaciju iz prve ruke kako je biti trener. Biti trener, to je kao da ste nastavili igračku karijeru. Ja nisam imao sreću da je završim na način na koji sam hteo, morao sam da prekinem, nisam bio umoran. Nikad nisam stvarno razmišljao o trenerskom poslu. To je nešto gde stvarno morate da budete involvirani 24/7. Da vodite računa na drugi način, video sam da u današnjem sistemu vrednosti, osim u Engleskoj gde oni imaju, hajde da kažem, trenera i menadžera, ne pitaju se mnogo u pitanju odrešenih ruku, uvek imate nešto što se od vas traži, a gde nemate to da sami donosite odluke. Svedoci smo toga da Ronaldo bude prodat jer je neko drugi hteo, a ne zato što je trener hteo. Sistem u kom danas funkcioniše fudbal je nešto gde se obrću nenormalne sume novca, za nekog prosečnog igrača se dostižu sume od 60 miliona, videli smo da je Nejmar otišao za 220 miliona, to su neke pomerene i sulude cifre. Moramo to da prihvatimo i naučimo da funkcionišemo sa tim sistemom“.

Foto: EPA-EFE/ANTONIO BAT

Zbog čega nema želje da sarađujete sa našim klubovima?

Sutra čitajte šta se dogodilo uoči SP 2006.

U nastavcima, čekaju vas emotivniji momenti, o ocu Iliji, nepravdi i hajci koju je doživeo, ljubavi prema OFK Beogradu i Kninu, uz nikada ispričanu priču o svemu što se 2006. godine dogodilo, kada je Dušan odlučio da napusti reprezentaciju u Nemačkoj. Bilo je dirljivih momenata, naročito u sećanju na Iliju iz prošle godine, zbog koga su Dušanu prilazili i nepoznati ljudi da izjave saučešće i pokažu koliko su ga voleli. Sve to, čeka vas u narednim danima na portalu Nova.rs.

„Uz dužno poštovanje Zvezde i Partizana, gde Zvezda je sigurno najveći klub na ovim prostorima i to niko ne može da joj oduzme, Dinamo je ispred naših klubova, daleko. Kad kažem to, mislim u svakom smislu. Tu je najbitnija stavka sigurno igrački kadar, to podiže nivo kluba u odnosu na ostale. Crvena zvezda već četiri godine igra evropska takmičenja, dve godine u Ligi šampiona, dve godine u Ligi Evrope. Sigurno da je Zvezda sada tamo gde pripada u Evropi, međutim, verovatno je to danak prošlih vremena, odluka ljudi u klubu… Nekako, rezultati se ne prate transferima igračima. Jer ono što odvaja klubove u ovom trenutku, jesu igrači. Zdravko Mamić i ja imamo baš prijateljski odnos, kada sam odlazio u ova dva kluba gde sam bio direktor, on je sa onim prepoznatljivim načinom govorio: Ljubavi, najbitnije je da dva-tri puta možeš da ih odbiješ, baš da ih odbiješ. Mislim da Zvezda i Partizan u ovom trenutku nisu baš na tom nivou odbijanja cifara. Znam šta se i kako dešava u Dinamu, sticajem okolnosti, jer imam igrače tamo i cifre koje su ovde prihvatljive na keca, tamo se odbijaju sa lakoćom. Ne želim da uvredim, nipodaštavam, jednostavno, odabir i skauting je bolji jer mi u ovom trenutku pođemo od činjenice da je Ben najbolji igrač Zvezde, što je realnost, on ima 32 godine i vi njega ne možete da prodate, da zaradite. Živimo u zemlji gde Zvezda nije gigant koji je bio pre nekih 30 godina, kada se cela Evropa okretala oko njega i gde su njeni igrači bili najtraženiji. Ovo je realnost, pre neki dan je Gajić počeo meč, želim dečku sve najbolje, on je dete OFK Beograda, ali dosta toga se izmenilo. Kad pogledamo period u kom je Zvezda bila jedna od najboljih u Evropi, ona je imala po nekoliko reprezentativaca, danas ih nemamo. Danas nemate igrače oko kojih se otimaju evropski klubovi. To je realnost koju moramo da prihvatimo, Dinamo može da odbije 5-6 miliona od Njukasla za Jakića, Marsej je uputio osam miliona za Majera, odbijeni su. Lil za Livakovića 10 miliona, odbijeni su. Oršić, 7-8, odbijeni su. Petković, 11-12, Ademi… Jednostavno, oni su u stanju da ispod 10-15 miliona, nemate šta da tražite. Dani Olmo je igrač naše agencije, prodat je u Lajpcig na konto toga kako je igrao, kako se ponašao i kako je radio. Prodat je tako i Gvardiol za ozbiljnu sumu, sama ta činjenica da je prodat paket igrača gde je Dinamo zaradio 54 miliona, jasan je to pokazatelj kako treba da se radi. Ne kažem da neko ne zna, ali kada pogledamo sve te igrače koji su dolazili u Zvezdu, za razliku od nekih iz Dinama, vidimo da je razlika ogromna. Primera radi, Marko Marin je bio najbolji igrač Zvezde, ali shodno godinama i svemu, govorim o realnosti, završio je u Saudijskoj Arabiji, Boaći je kao slobodan igrač završio u Poljskoj. Bio u Kini, vratio se. Jednostavno, poremećena je granica gde su nekad išli igrači Zvezde i gde su sada.“

Foto: EPA-EFE/ANTONIO BAT

Sada je posebno u žiži Oršić, iako nije tako mlad igrač sa 28 godina.

„Spomenuli smo Pavkova i dva gola protiv Liverpula. Da se to desilo u Dinamu, a desilo se sada sa Oršićem i tri gola Totenhemu. Rekao sam, videćete gde će Oršić da završi na leto i kako, za koliko novca. To je nešto gde je Zdravko Mamić broj 1 na ovim prostorima“.

Da li je problem kod nas što mnogo toga u ugovorima deluje haotično? Kada je u pitanju, na primer, transfer Nemanje Radonjića, ni danas nije najjasnije kako su izgledali ugovori od Rome do Čukaričkog i ta raspodela novca kada je on otišao u Marsej?

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto

„Znate šta, lako je gde ima reda i mira, i kao što je Zdravko uvek govorio, odbij po dva ili tri puta. Zvezda, staje na sigurne noge, to je neminovnost. Ko kaže da Zvezda iz godine u godinu nije bolja, jača, verovatno ima nešto protiv i želi da bude sujetan ili pakostan, šta ja znam. Mi, koji imamo tu sreću i krećemo se više u tim inostranim klubovima, boljim sredinama, možemo da donesemo neke zaključke. Ne mogu da govorim o Radonjiću, niti sam bio menadžer, nisam radio u Čukaričkom ili Zvezdi, evidentno je da je kod nas problem i dalje prodaja igrača, u svakom smislu te reči. U određenom trenutku, vi niste u mogućnosti da ispratite dolazak igrača, u situaciji ste da kada taj igrač odlazi, ne možete da ispratite uslove njegovog dolaska, i onda morate da se pomirite sa pravilima njegovog odlaska. Samim tim, niste 100 posto gazda kada taj igrač odlazi i bude tih nejasnoća.“

PROČITAJTE I OVO

Petković je dao primer i Umara Sadika, za kog smatra da bi bio daleko bolje plaćeni transfer da nije u pitanju igrač našeg kluba. 

„Nažalost, stanje u našem fudbalu je takvo, da igrač kao što je Sadik, bez obzira da li se to nekome svidelo ili ne, neminovnost je da daje mnogo golova i da u Almeriji igra fenomenalno, verovatno košta više od tih pet miliona koliko su dobili, ne znam koliko je zvanično. To samo znaju u Partizanu, ali sigurno je da je igrač nekog drugog evropskog kluba, da bi bio prodat za više para. Svedoci smo da je Đurđević najbolji strelac Segunde, opet se spominju neke milionske cifre, a nije otišao za te cifre iz Partizana. Situacija u klubovima stvara taj pritisak da morate da odreagujete na prvu i onda vidite da igrači kao Pavlović i Vlahović nisu ostali. Što ih niste zadržali? Dobili ste ponudu za momka koji nije ni došao do 1. tima, normalno je da ne možete da razmišljate da li će vredeti 20 miliona. On sada vredi i više od tih 20 miliona, da se razumemo, ali u tom trenu, milion je bio potrebniji nego čekati nekog klinca. Opet, mir na bankovnom računu vam daje opciju za čekanje na nešto. Vi, kad jednom dostignete taj nivo od 10 ili 15 miliona, vama sami po difoltu dolaze tako da ispod 10 miliona ne možete da razgovarate o igraču iz Dinama.“

https://youtu.be/3KnKfUdm_ek

Novi primer Petković ima sa Samirom, koji je svojevremeno bio velika zvezda Dinama. Tada je napravljen ozbiljan korak u agentskom poslu zbog druge stvari. 

„Mi smo 2013. godine prodali Samira kao našeg igrača u Hetafe. Zadnji su to bili dani prelaznog roka, slabo se sećam, on se nije snašao kako smo svi očekivali. Sticajem okolnosti, kolega iz agencije i ja smo otišli tamo, proveli smo sa njim mesec-dva dana, imali smo privatnog kondicionog trenera jer je bio nesnađen u toj celoj situaciji. Mic po mic, napravili smo sebi prostor u Atletiko Madrid i u te mlađe kategorije. Otvorili smo vrata, napravili smo saradnju sa Hilom, Andreom Bertom (sportski direktor) koji je njegova desna ruka. Dobili smo odrešene ruke da sve što nam se svidi u tom Atletiko Madridu, u mlađim kategorijama, da nam bude „izvol’te’. Karlos Agilera, naš prijatelj, bio je direktor omladinske škole i tog pogona, rekao nam je da vidimo ko je slobodan, ko nije, ko je pod nekim ugovorima. Između ostalog, na tim treninzima, bio sam s vremena na vreme. Uvek me je interesovalo da pogledam razliku između tih klinaca i naših, da vidim šta i kako se radi. Moj jedan saigrač bivši iz Majorke je bio trener tih huvenil A, prve ekipe koja je do te prve ekipe. Mogli smo to da pratimo i gledamo, za oko mi je zapao jedan klinac, rekao sam da bih voleo da napravim sa njim saradnju. Rekao je ‘da, može, razvio se, ali mislili smo da ćemo to biti malo bolje, otac mu je bivši igrač i tako dalje’. Posle par dana mi je rekao da imaju par igrača u Valjekanu, ako sam raspoložen da pogledam, ima neki meč, posle 15 minuta sam snimio nekog igrača i odmah rekao da bih i ovoga. Je li slobodan, jeste, otac je super prijatelj sa Agilerom. Uspostavićemo kontakt. To je bili Lukas Ernandez, sadašnji igrač Bajerna, svetski prvak, drugi je Saul Nigez, jedno vreme kapiten i jedan od najboljih igrača, doduše sada u silaznoj putanji zbog raznoraznih problema, ne želim sada da zvuči da se hvalim, ali video sam ih pre svih i bili su zvanično moji igrači. Nisam imao tu sreću, a ni moć da nastavim sa njima, jer ih je preuzeo najbolji španski menadžer Mendes. Nismo mogli da se odbranimo od njih, ali koliko nam je bilo žao, toliko je bilo drago, jer uzeli su ih najbolji na svetu. Pitali ste me još pre intervjua i za Danija Olma. U tom trenu sam Zdravku ponudio Lukasa i Saula, gde smo dobili odgovor da to nisu još uvek igrači za njih.“

Dani Olmo; Foto: EPA-EFE/UWE ANSPACH /

Kako je onda izgledao dolazak Olma? 

„Skauting Dinama je tako rekao, bez obzira što smo mi privatno dobri sa Zdravkom, hijerarhija se zna. Priroda posla je takva u Dinamu, nismo hteli to da narušavamo na bilo kakav način. Vremenom je došlo do toga da je Zdravko odreagovao u svom stilu, da ne pričam svašta u kameru. Onda se pojavljuje Dani Olmo kao neko gde sam rekao ‘Zdravko, da li treba da kao ti kleknem na kolena i da te zamolim da mi ne okreneš leđa’. I onda će Zdravko, ‘ne, evo ljubavi, da završimo to’. Bili smo u La Mangi, ekipa je bila na pripremama, saradnik Endi i ja smo bili sa njima i dogovorili smo se u roku od pet minuta. Izuzetno je bila teška jedna druga stvar. Danijev otac je fudbaler, tadašnji trener Sabadelja, koji se u njegovu karijeru upleo ne 100 posto, nego hiljadu posto. Jednostavno… Mogu da kažem, od 100 roditelja, a kad kažem roditelja, tu imate stričeve, ujake, mnoge koji vode računa o sinovima ili nećacima, svi se najbolje razumeju.

Foto: EPA-EFE/Filip Singer

„Zašto ovo kažem, daću dva primera iz prve ruke. Jednostavno, čovek je preuzeo sportsku kontrolu spavanja, treniranja, odnosa prema fudbalskom životu i pokušaju da se otrgne od današnjeg vremena u kom je sve instagram, igrica, i kako se već živi 500 na sat. Bilo je izuzetno teško da naterate najboljeg igrača kadeta Barselone, reprezentativca Španije u tom uzrastu, najboljeg strelca u tom uzrastu, kom su dva gola falila da bude bolji od Mesija u tom uzrastu. Da ga naterate da dođe iz Barse u Dinamo, proveli smo četiri dana sa ocem Migelom i ženom u Zagrebu, pokazali smo grad, školu, sve, sve, sve, stvarno smo se predali tome sto posto. Jednom smo onda, stvarno umorni više od tog razgovora, rekli ‘Migel, vidi ovako, ili nam veruješ, ili ne’. Nismo znali više kako da se osećamo, čudno, kao da hoćemo da varamo nekoga. Ali u tom trenu, ja sam ga razumeo. U tom trenu, doći iz Barselone u Dinamo iz Zagreba… Iako je Dinamo u to doba bio klub koji je uz Porto najbolje prodavao, najviše i najbolje. On je imao samo jedan uslov, da se dete ne zapostavi i da bude projekat kluba, koji će se gurati. Da skratim, on je A reprezentativac, pre godinu i po je bio evropski mladi šampion sa reprezentacijom, kao najmlađi igrač, najbolji igrač finala i strelac. S ponosom mogu da kažem da je tamo gde jeste, u Lajpcigu, igrali su polufinale Lige šampiona, zahvaljujući njemu i tim igrama je Gvardiol potpisao za 16 miliona, tu neku tadašnju nemoć smo nadomestili time da sada, kada kažemo čiji smo agenti, situacija se malo menja.“

Iako je Olmo bio primer uspešne, ali strogo kontrolisane karijere iz roditeljskog ugla, bilo je i onih koji su loše prošli pod prevelikim opterećenjem oca ili majke. 

Dušan Petković Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

„Rekao sam da ću spomenuti dva igrača, velika je greška kako roditelji danas vode karijere svoje dece. Sticajem okolnosti, pojavio se takav novac u fudbalu da su roditelji nekako saznali šta se i kako radi u fudbalu. Jednostavno su napravili mesto za sebe. Klasičnim primerom, mi smo danas ucenjeni od strane roditelja. Možda zvuči ružno, neko ima pravo da radi šta misli da je najbolje za svoje dete, i vi morate da razgovarate s roditeljima ako je igrač maloletan, ali uvek se pojavljuju roditelji koji postavljaju neke uslove, a nemaju realne veze sa fudbalom u smislu dodira sa realnošću. Nažalost, imali smo dva igrača pod našom kontrolom, kad kažem kontrolom, mislim papirološki. To su dva klasična primera, ne želim da budem maliciozan i grub, ali to je sušta realnost. Tu su roditelji krivi, ne želim da kažem za uništavanje, jer momci igraju, ali daću primer Halilovića i Ćorića, dva igrača Dinama, koji su bili najbolji igrači. Halilović je otišao u Barselonu, Ante Ćorić u Romu. Halilović je danas u Birmingemu, a Ante u Olimpiji iz Ljubljane. Pametnom dosta.“

Dušan Petković Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Da li kao agent baš posebno birate sa kakvom ćete decom raditi, pratite kakve su im radne navike, porodica, fokus, posvećenost?

„Sam početak, moj kao menadžera, bio je kao kad učite da vozite bicikl. Mislite da znate, pa tresnete na zemlju. U početku nisam obraćao pažnju na te sajd efekte, kroz karijeru sam počeo da primećujem dosta stvari za koje sam mislio da neće biti prilike da ikada razmišljam o tome. Od nenormalnih stavki je porodica. Dešavalo nam se da je uticaj porodice toliko jak, da prepoznate i vidite da sutra kada bude stani-pani, on neće biti taj koji će da prelomi na terenu. Jednostavno, on je odrastao u sredini gde nije pušten da donosi odluke, tu su stalno mama i tata. Kad to kažem, moram da navedem jedan primer, da ne spominjem ime, nažalost, izvanredan talenat, majka je sve odlučivala, a nema dodirnih tačaka sa fudbalom, momak je slepo slušao sve, šta majka kaže, tako je. A mogao je da napravi čudo.“

Setio se Petković i priče Radeta Bogdanovića, koji je naveo primer Dembelea, koji je karijeru zapustio tako što je do besvesti igrao igrice sa drugarima. Bogdanović je to na sirov i autentičan način izneo na TV-u, ali je pogodio suštinu. 

„Rade Bogdanović je svašta ispričao, video sam u jednom intervjuu za igrača Barselone, za igrice i filmove koje gleda, i stvarno je tako. Danas su vremena za koja moja generacija nije bila pripremana ili vaspitavana, niko nije mogao da predvidi ovo. Tiktok, instagram, fejsbuk, brzina,  novac, nipodaštavanje obrazovanja, vaspitanja. Mnoge stvari koje su bile bitne, kao da su gumicom izbrisane. Ako želite da isterate pravdu, nema mesta za vas, okruženje je takvo.“

Stalno povređen, Dembele; Foto: EPA-EFE/ALEJANDRO GARCIA

 

Da li preterani upliv novca ume da utiče na shvatanje reprezentacije, kada igrač već sa 20 godina postane milioner? 

„Imao sam čast da budem reprezentativac stare Jugoslavije, omladinske, potom olimpijski, igrali smo kvalifikacije za EP i domaćini smo bili u Mađarskoj. Sećam se tad, bila je to najveća čast koja postoji, to je tako predstavljeno. Kao klinac, čujem himnu, pa stanem mirno ispred televizora i slušam. Imao sam neke očeve dresove iz reprezentacije koje nije hteo da mi da, maštao sam o tome, on to sakrije ili pronađe kod mene, pa vrati, znao je da ću to da izgubim. San snova je to bio. Zašto govorim ovo? Ja sam 1974. godište i odrastao sam u vreme Dražena, Divca, Rađe, vaterpola, Igora Milanovića, bili smo olimpijski prvaci, svetski, evropske. Sve te reprezentacije su osim fudbala dotakle sam vrh. Hrvati su bili 2. na svetu, cela zemlja na nogama. Možete zamisliti šta bi bilo kod nas. Videli smo kako je kad Novak bude prvi, kada osvoje košarkaši, odbojkaši… Mislim da to ne bi bilo ništa u poređenju sa time šta bi bilo da smo prvaci Evrope u fudbalu. Ovde se ne bi radilo dva meseca.“

Da li je zbog današnje situacije neophodno da se uspostavi ozbiljan autoritet i hijerarhija u nacionalnom timu? 

„Autoritet? Nažalost, to je istina koja može da zaboli. Malo je neverovatno da moramo da kažemo da nam treba selektor koji će da bude autoritet. Šta, treba da umirujemo nekoga, da obrazujemo nekoga… To je najveća čast, ali novac koji se kreće u fudbalu, astronomske zarade tih momaka koji postaju milioneri… Reprezentacija je izgubila draž i oni su napravili svoje ime kroz dobre klubove, nekako su zaradili toliko da može da ih bude baš briga. Ne kažem da ih je briga, ali nenormalne su razlike između reprezentacije i klubova kad dođu da igraju. Napravilo se mišljenje, eto, imamo Piksija koji je bio jedan od najboljih fudbalera Jugoslavije svih vremena. Ime je, stekao je sve, ali nažalost, morate da kažete i da ima sigurno više novca od polovine njih, i sigurno ima autoriteta. Sve se danas gleda kroz pare. Uf, rispekt, kad vidiš koliko ima. Kad je Tumbaković tu, odmah se doživi drugačije, aha, nema love toliko, mi ćemo da bežimo, da izlazimo… Postao je kliše to da izlaze i ne može se pobeći od toga. Nisam bio svetski kalibar kao igrač, ali kad god dođem, trudio sam se da dođem u onom skladu, kako sam vaspitan, kako sam doživljavao tu reprezentaciju. Uvek u odelu, lepo obučen, tip top. Danas smo svedoci da se dolazi u šortsevima, majicama, pocepanim farmericama… Uz dužno poštovanje, nisam taj koji određuje ko će kako da dođe. To je rispekt koji pokažete kad dođete, a svedoci smo da to nije tako. Po tom difoltu i domino efektu sve tako ide. Narod smo koji je takmičarski nastrojen, volimo da pobeđujemo, imali smo taj kliker više uvek, foru smo uvek imali bolju da prodamo, imamo nešto što je teško da bilo kome na svetu prevedete na njihov jezik, taj inat. Balkanski, kad treba da se zagrize, krene, to se izgubilo, inat, želja…“

Foto: Srđan Stevanović/Starsport

Petkoviću ohrabrujuće deluje start protiv Irske. 

„Pred svake kvalifikacije nešto krećemo, ali sada preko Irske, najbitnije je da se krenulo sa tri boda. Neko će reći da smo primili dva gola, ali mislim da Piksi kroz svoju bogatu karijeru zna šta radi. Za sedam dana ne može 11 momaka da odigra 3 utakmice i 270 minuta, iskalkulisao je na najbolji mogući način da jedni igraju protiv Irske, drugi protiv Portugala, treći protiv Azerbejdžana. Neću da se mešam i pravim da nešto mnogo znam, ali ovo što ste rekli za autoritet – selektor nema vremena za dva dana da napravi čudo. Vi kada dođete, imate dan za trening, drugi dan rekuperacija pred utakmicu, on ima prostor za teoriju, ali ne kroz rad, ne možete za sedam dana u tri jaka treninga. Nije normalno. Imate rekuperaciju i obavezu da ih što bolje odmorite. Svaki igrač sam mora da pruži maksimum, svedoci smo kako igraju u klubovima. Ne može neko godinu i po da igra dobro u klubu i dođe baš ovde i da sve bude suprotno.“

Ipak, ima i opravdanih izuzetaka.

„Iako ima i toga, imao sam priliku u Barseloni da sedim sa velikim igračima i bio sam sa Hristom Stoičkovim i Mingeljom, čuvenim španskim menadžerom. Povela se priča oko Mesija. Kažu, kako sa Argentinom ništa, u Barsi čudo. E sad, ima i toga. Mesi je produkt škole i potrefila se generacija Inijeste, Busketsa, da ne nabrajamo, koji vide fudbal na isti način, gde će lopta da ide. Taj Mesi kad ode u reprezentaciju, nema to okruženje. Lopta jednostavno ide na drugu stranu, on tamo, oni onamo. Vrati se u Barsu, bude najbolji na svetu, ode na Mundijal, ništa. A Argentina ima vrhunske igrače. Bio je tu i Brajda, bivši direktor Milana, pričali smo o Gvardioli i sistemu tika-taka. Mislim da je to jednom tako potrefilo kroz takvu generaciju, bili su gro reprezentacije koja je bila svetski i evropski prvak. I on je imao ludačku sreću da kao dete Katalonije i Barselone dobije tu generaciju. Pojačanu sa Anrijem, Ibrom, Etoom, Ronaldinjom i tako dalje. Dešava se da nije isti sistem igre, da li je veće opterećenje, pritisak… Ali ruku na srce, bez da ikog uvredim, mislim da nikad nismo imali slabiju generaciju da nisu igrači baš u tim tip-top klubovima. Imali smo ih u Interu, Mančester junajtedu, Čelsiju… S time da će možda baš to da napravi grupu i da odemo dalje bez tih najzvučnijih imena“, navodi Petković.

U nastavcima, čekaju vas emotivniji momenti, o ocu Iliji, nepravdi i hajci koju je doživeo, ljubavi prema OFK Beogradu i Kninu, uz nikada ispričanu priču o svemu što se 2006. godine dogodilo, kada je Dušan odlučio da napusti reprezentaciju u Nemačkoj. Bilo je dirljivih momenata, naročito u sećanju na Iliju iz prošle godine, zbog koga su Dušanu prilazili i nepoznati ljudi da izjave saučešće i pokažu koliko su ga voleli. Sve to, čeka vas u narednim danima na portalu Nova.rs.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar