U poslednjem delu velikog intervjua Ivana Gudelja za Nova.rs, čuveni as Hajduka iz Splita opisao je duele sa Maradonom i pojedine gorke momente iz dalmatinskog kluba.
Gudelju je nedavno priređen veliki doček u Senti, plan je da se tamo igra Turnir prijateljstva, a za Nova.rs, već je opisao teške karijerne momente kada je oboleo od hepatitisa B i borio se za povratak na teren.
Njegov kvalitet je bio takav da ga je i Dragan Džajić bolesnog zvao u Crvenu zvezdu, Miljan Miljanić je planirao da ga odvede u Real, a brojne Čičine reči Gudelj će večno pamtiti.
U pamćenje, večno će ostati urezan i deul sa Maradonom na Mundijalu za mlade, koji je 1979. odigran u Japanu.
Maradona je dominirao na turniru, ali se protiv Jugoslavije u grupi nije naigrao, bilo je 1:0 golom Eskudera.
Kasnije, Argentina je došla do titule.
„Maradona je, citirao bih velikog pokojnog novinara Zvonimira Magdića… Maradona je moje godište i tako sam tužan što mu se sve ovo dogodilo. Obožavao sam ga, za mene je najbolji svetski igrač svih vremena. On je njega nazvao ‘mali zeleni’. Time je sve rekao. Maradona je neponovljiv, čaroban, jedinstven. Fudbal evoluira, Mesi je drugi tip igrača. Sad su tereni bolji, zaštićeniji su igrači. Pogledajte samo Pelea i Maradonu, to sa čim su se oni suočavali, to su bili udarci… Maradona je broj jedan za mene, protiv njega sam u Japanu igrao i gledao sam ga. To je to, mali zeleni. Bilo je 1:0 samo za Argentinu. Mi smo bili tada prvaci Evrope, nažalost, nismo napravili neki rezultat, ali bilo je predivno igrati taj Mundijal, pogotovo sa takvim igračem, najboljim mladim igračem sveta“, kaže za Nova.rs Gudelj.
Maradona nije imao prepreku da igra za velike klubove, Gudelj je zbog rigoroznih pravila u Jugoslaviji morao da čeka 28. rođendan. Sudbina je htela da u 26. završi karijeru, iako je Miljanić već spremio transfer.
„Moj život je bio na jedan način… Kad jedan mladi igrač iz malog mesta kakvi su Zmijavci ode u veliki grad i klub, snovi i mašta postaju stvarnost, sa 26 godina imam sve ispred sebe, ponude najjačih evropskih klubova i sve se izgubi jedne sekundi. Ja sam se pripremao za Real, imao sam velike ponude, a sa Miljanom sam bio u Beogradu u stanu. Sećam se da smo pričali i on je govorio ‘e sad ćemo ti naći mesto.’ Mene ništa nije interesovalo, odbijao sam veliku lovu, tri godine unapred. Nisam hteo da razmišljam o novcu, da me to ne zavodi, koncentrisao sam se na fudbal i emocije, jer samo sa time možeš igrati kako treba. Ja sam 100 posto davao. Kada u bilo kom poslu ne dajete emocije, nećete uspeti ni u čemu. Moraš voleti to što radiš i meni je fudbal bio sve. Dogodilo se to što se dogodilo, nije bilo lako, ali sam prihvatio na sledeći način. OK, prihvatam sudbinu koju mi je Bog namenio. U ovakvim situacijama, ne treba razmišljati o tome ‘zašto se to meni dogodilo’, nego o porodici, ima puno lepih stvari, dešavaju se i mnogo gore stvari ljudima koji nisu poznati i sportisti. To je moja filozofija, nisi sam na svetu, svako ima svoja iskušenja. Svako nosi svoj krst, svaka hiža ima svoga križa, što bi rekli Zagorci. Ali ono što sam ja prošao, kroz borbu, kontrolisanje bolesti, pa i pobedu, može pomoći svima kojima je teško. Moja životna priča može usmeriti svakog, ne samo moja, nego sve slične. Svi kojima je teško mogu naći veru, snagu, pozitivnost, snagu duha.“
Osetio je Gudelj da njegova poruka dolazi do ljudi i pomaže, iako se suočavao sa predrasudama i nepoverenjem. Mnogi su se od njega sklanjali, čak su se širili tračevi da ima sidu, koje su se svi plašili i o kojoj se malo znalo.
„Ne samo kroz knjigu i film, nego i pre. Dok sam se borio protiv bolesti, zvali su me ljudi iz cele Jugoslavije. Toliko je njih zdravstveno bilo bolje, ali su psihički bili nestabilniji ili u lošem stanju. Tako sam ja njima pomogao, meni je bilo zadovoljstvo sa svakim pričati, pomoći, ukazati na nešto. Čovek kad je bolestan, ima samo jednu želju, kada je zdrav, ima milion želja. Sada je sve svima dostupno, svi sve znaju, šta su virusi, bakterije, a tih 1980-ih, kada se meni to dogodilo, doživeo sam jednu situaciju, ne daj Bože da se bilo kome dogodi. Ljudi su bežali od mene, ali sam razmišljao pozitivno, prevazišao to, upisao Kineziološki fakultet u Zagrebu. Upisao sam Višu trenersku u Beogradu kod Veljka Aleksića, razliku ispita sam polagao u Zagrebu. Stekao sam zvanje profesora kineziologije, faktički sam se edukovao i pokazao u 35. da mogu sve da učinim jer sam želeo to. A to je poruka svim sportistima, mladim igračima. Koliko god da je fudbal težak i naporan, uvek se škola može završiti i to je na prvom mestu. Malo njih završi fakultete, a pametni su. Kad to završiš, možeš biti dobar u sportskim delatnostima, direktor, u drugim sferama možeš da se dokažeš, ali sport je dao tu odgovornost. To treba naglasiti.“
Ćiro Blažević je tokom lečenja želeo da dogovori transfer u Dinamo, redovno je obilazio Gudelja, koji je ipak ostao veran Hajduku do kraja.
„Ćiro je dolazio svaki drugi dan, bilo je pregovora, razgovora, nije bilo lako opredeliti se za prelazak iz Hajduka u Dinamo, to je na jedan način u tim vremenima strašno. Poštovao sam sve klubove. Moram reći da je uz Dinamo koji me je želeo bolesnog, Zvezda imala veliki, stvarno veliki potez. Prijatelj i novinar Miša Stojanović, zvao me je i rekao da bi me Zvezda htela tako bolesnog. Pregovori – ako ozdraviš, dobijaš ugovor i iznos koji bi želeo u Evropi. Zvezda se tada 1986. spremala ono što je doživela 1991. i to se tada videlo. Spremala je ekipu za veliki uspeh, ali mi je dala i drugu opciju, ‘ako ne ozdraviš, bićeš trener u Zvezdi’. I to je istina, ali ja se nisam uspeo vratiti fudbalu, borio sam se onda samo za ozdravljenje. Onda se i Miljan pokazao kao veliki, tražio me je, zvao, a nije bilo mobilnih. Lečio sam se po Nemačkoj, poručio mi je da moram doći na Zlatibor. Priključio je mene i Pižona, koji je bio pomoćnik Šekularcu. Doveo nas je kao trenere stažere za olimpijsku reprezentaciju i generaciju Ilije Ivića, Niše Saveljića, Džonija Novaka, Alena Bokšića… Sjajna generacija i bio sam tu sa Pižonom, imao sam 27-28 godina. Čak sam dolazio u Beograd da treniram igrače koji su bili u vojsci, pripremao sam se da budem selektor juniorske reprezentacije Jugoslavije, što je zbog nesrećnog rata sve prekinuto. Ostao sam sa Miljanom u stalnom kontaktu, dolazili smo u posetu, kad je već bio teško bolestan, imao sam želju da ga posetim. On je uvek imao onaj stan, jedan jedini, bio je u Maderi, nikad nije vozio auto. Miljan, Biće Mladinić, to su ta imena i vremena, taj duh osetim i ovde u Senti i Paliću gde smo igrali.“
Hajduk je svojevremeno krio od Gudelja da ima poziv da igra za svetsku selekciju pod vođstvom Franca Bekenbauera, što je gorka epizoda.
„Ja na tom pozivu moram zahvaliti Branku Perovanoviću, jedini sam iz Jugoslavije koji je pozvan u Los Anđeles 1986. i Bekenbauer je bio selektor tima sveta, možete li da zamislite. Neverovatno da me nisu pustili. Kao, to je privatna utakmica. Nisam otišao, jednostavno. Te godine, mi se nismo plasirali na Svetsko prvenstvo i taj poziv je za mene bio nešto posebno. Ja sam dobio poziv, ali mi je žao što nisam otišao. Doživeo bih veliku satisfakciju i jedno ogromno priznanje.“
Kontroverza prati jedan kultni meč Hajduka i Totenhema, kada je na Poljudu nastradao pevac, što je aludiralo na simbol engleskog kluba.
„Ja ne znam šta se dešavalo jer smo mi bili u svlačionici. Ja sam to tek posle čitao, prepričavalo se, ali nisam pridavao značaj tome. Ali to su interesantne stvari, bilo je to polufinale Kupa UEFA i igrao sam rukom. Zapravo, ne mogu objasniti to ni danas, zašto sam to uradio. Kod centaršuta, mahinalno, nemam pojma kako, igrao sam. Drugo poluvreme je došlo, razmišljao sam kako više neću igrati fudbal, gotovo… I onda, rekao sam sebi: Idem igrati. Miljuš, ti ćeš beka igrati, i onda sam išao napred, dao sam gol, namestio ga, imao još dve mrtve šanse. I verujem, da nisam Arčibalda čuvao i da nisam igrao tu poziciju koju sam prvo igrao, da bismo prošli Totenhem. Imali smo sjajnu generaciju, verujem da bismo Kup UEFA osvojili. Ali dobro, to su takve stvari i detalji.“
Gudelj je bio zadužen za brojne mlade selekcije Hrvatske, koja se može pohvaliti brojnim reprezentativnim uspesima.
„Bio sam selektor U16 i U17 reprezentacije, U19, punih 19 godina. To je 19 generacija. To je bio jedan od najjačih sistema, koji je od 14. ili 15. godine, od prvog ulaska mladića u nacionalni tim, svi igrači su osim Rakitića prošli kroz taj proces i sistem. To nema nijedna zemlja u Evropi. To je ono na čemu treba čestitati klupskim trenerima, ja ih zovem apostolima, i trenerima u bazama, malim amaterskim sredinama. Oni su ti koji svakodnevno rade, treniraju, malo su plaćeni, ali su oni ti koji su našli igrače. Bio sam selektor, sad sam instruktor za Dalmaciju i predsednik stručne komisije. To je ozbiljna tema, formirali smo fudbalske centre po malim centrima, gde ima više klubova, i tu nijedno dete ne može da ti promakne. Bili smo 1998. bronzani, 2018. smo bili drugi. To je neverovatno, za jednu malu Hrvatsku. Treba skinuti kapu prvo trenerima, oni su ih našli, mi posle biramo. To je proces, dugoročan.“
BONUS VIDEO – Ivan Gudelj o rečima Staneta Dolanca i krahu reprezentacije Jugoslavije
Pratite nas i na društvenim mrežama: