6
Ivan Gudelj, legendarni fudbaler splitskog Hajduka i reprezentacije Jugoslavije, evocirao je uspomene ne brojne dogodovštine i utakmice za Nova.rs.
PROČITAJTE JOŠ
Gudelju je bilo suđeno da bude na velikoj sceni.
Još kao dečak, pojavio se kao epizodista u seriji „Prosjaci i sinovi“, kultnoj seriji iz 1972. godine, koja je obeležila brojne generacije.
Bila je to mala uloga za budućeg velikana Hajduka iz Splita, kome je hepatitis prekinuo karijeru u najvećem zaletu i zamahu, u 26. godini života.
Ipak, Gudelj nije očajavao i vratio se jači, i danas ga samo pozitivne stvari pokreću, što potvrđuju i njegove reči za Nova.rs.
Na početku, setio se druženja sa Radetom Šerbedžijom i snimanja „Prosjaka i sinova“.
„Vratio bih se nazad u dane dečaštva, najlepše dane, kada ne znaš šta te u životu čeka zapravo. Svaki sekund i minut je radost, igra. I život je igra kad se sve sumira. To se desilo kada sam bio peti razred osnovne škole u Zmijavcima. Snimali su sada već kultnu seriju ‘Prosjaci i sinovi’, trebali su im dečaci od 10-11 godina. Jedna grupa dečaka trebalo je da nauči pesmu rugalicu. Tu su bili sjajni momenti sa ljudima poput Šerbedžije, a ti kao dete nemaš pojma šta pevaš. Tada sam bio među boljim đacima koje su izabrali, bilo je nas pet-šest dečaka, pevali smo rugalicu ispred kamene stare kuće, gađali su nas kamenjem, i postoji jedna scena gde sam ja bio prvi koji je pevao, a onda i prvi pobegao kada su nas gađali. Dobio sam za tu scenu 3.500 dinara, za to sam mogao uzeti, 20-30 karamela, piće naše mladosti, Koktu, i 5-6 sladoleda što smo podelili među sobom. Sve te serije kultne su imale 10-16 epizoda i svi su imali prepoznatljivu ulogu, čak i oni sa malim ulogama, da ne govorimo o zvezdama. Te serije su ostale za večnost“, kaže Gudelj.
Večno će pamtiti prvi gol za Hajduk, koji mu je omogućio uzor, Jurica Jerković, kapiten Hajduka.
„Jurica Jerković je zlatna generacija Hajduka 1970-ih, a ja sam 1960. godište. Imao sam nekih 15 godina kada sam prvi put otišao u Hajduk. Kad sam bio dečak, do Splita se iz mog sela putovalo po tri i po sata. Nije bilo asfalta, samo 3-4 puta od Zmijavaca do Splita. Išao sam u Split prvi put na ekskurziju, drugi put u klub, i znali smo generaciju napamet, Šurjak, Buljan, Mužinić… Pa to je bila sjajna generacija. Hajduk je osvajao titule, kupove, u Evropi nije bio na tom nivou, ali jugoslovenska liga je bila u top 5. Igrao sam za pionire, tada nije bilo rangiranja kao danas, pa sam tri godine igrao u juniorima i došao u Split, za godinu dana sam praktično došao do juniorskog staža. Onda me je Mića Duvančić, koji je bio trener u Hajduku, pozvao sa 16 godina. Sećam se da sam igrao protiv Partizana poslednju utakmicu u decembru, onda sam prvi put igrao sa igračima kojima sam se divio, to je neverovatno ostvarenje sna. Onda, posle godinu dana dođe Vlatko Marković i stavi me na Trofej Marjana, kultni turnir. Dobio sam kao najmlađi sa 17 godina komplet dresova i kopački. To sam poklonio mom matičnom klubu, i dolazi meč Hajduk – Budućnost u Splitu. Kako sam uvek govorio da mi je Jure idol, u intervjuima kojih je bilo uopšte tada, kada je bilo 4:2, sećam se da je bio penal. I sad Šuro uzima loptu, Jure je kapiten i pokazuje, ‘ti mali, ti pucaš’. Uzeo sam, zabio i to je bio ostvaren san. Naglasio bih da mi je bila čast kao dečaku da nosim torbu Šurjaku, Buljanu, Juri. Zašto? Poštovali smo to, danas je potpuno drugačija situacija. I danas, kada imam prigodu da to kažem, spomenem da je Jure moj idol. Nažalost, nije više među nama. To za mene ostaje trajno, to uvek spomenem, koliko ih poštujem. A doživeo sam da Jure Jerković na Svetskom prvenstvu sedi na klupi, a ja igram. Rekao sam mu, ‘kako si ti moj idol, hoćeš li ti u igru, a ja na klupu?’ To je taj odnos, nismo bili isti tipovi igrača, ali tako je bilo.“
Tada su čak mlađi igrači morali da idu u odvojenu svlačionicu i nisu imali ista prava kao stariji.
„Imali ste situaciju da je pokojni Danko Rožić, fizioterapeut, ili Barba Soldo, imao odvojene svlačionice za igrače sa određenim, većim brojem utakmica. Mi mlađi, koji smo počinjali, bili smo u drugoj. Nisi mogao da ideš na masažu, morao bi da imaš 100 utakmica iza sebe da bi te masirali. Koja je to bila hijerarhija.“
U autobiografiji, Gudelj je naveo da su paklena bila gostovanja i u Nišu, pamti se pozitivan učinak protiv Zvezde, a na mnogim gostovanjima bilo je veoma teško uzeti bodove.
„Svi derbiji su bili posebni na neki način, Hajduk – Zvezda, Dinamo – Partizan… Teško je bilo čak igrati u Nišu i Hajduk tamo nije dobro prolazio. Teško je bilo i u Titogradu. To je istorija koja se ne može zaboraviti, igrači nisu mogli preko pre 28. godine, po 10 godina su igrali za klub i postajali su idoli navijača. Jedna Zvezda je postala prvak Evrope i sveta, Dinamo ima Kup velesajamskih gradova, Radnički Niš je bio u polufinalu Kupa UEFA, izbacio ih je jedan Hamburg, Željezničar je nažalost u polufinalu protiv Videotona u zadnjoj sekundi na Grbavici ostao bez završnice. Nikad to ne mogu zaboraviti, hvatao sam se za glavu. Hajduk je bio u polufinalu Kupa kupova, Kupa UEFA… Hajduk je uz malo sreće mogao da bude prvak Evrope, kada smo protiv Hamburga igrali. I mogli smo dva puta da osvojimo Kup UEFA, objektivno, kvalitetom, premalo smo i prvenstava osvojili. Dva kupa i prvenstvo, premalo. Zvezda je klub koji ima sa nama možda najslabiji skor, Partizan nam je bio problem, Dinamo takođe, ali su sve to bile sjajne utakmice, nikad ispod 10.000 ljudi.“
Gudelj je posebno analizirao najveće rivale.
„Zvezda je nama najviše odgovarala jer je igrala pas igru, to je nešto što je krasilo po tradiciji. Partizan su dolaskom Biće Mladinića prozvali Parni valjak, a mi smo imali poseban način igre i uvezivanja preko Ivića koji je doneo sitno pokrivanje, pa onda kombinacija zona – sitno pokrivanje, pa zonski način igre… Bilo je to vreme kad si imao tri kanala, nisi mogao da gledaš kao na dlanu kako fudbal evoluira, a Ivić je doneo iz Holandije fudbal koji je bio ispred vremena. Doneo je presing na loptu, na igrača, imali smo i brze i igrače koji znaju. Mi smo sa Zvezdom uspeli tim presingom i načinom igre da dođemo do pozitivnog skora. A Zvezda je bila veliki klub, znam da je ona i prema igračima koji završe karijeru ili imaju socijalne probleme, uvek bila tu i uvek je bila ispred. Ja neću sada navoditi primer imenom, ali znam da je Zvezda tako postupala. Partizan je napravio istorijski uspeh finalom 1996, Zvezda je napravila iskorak i postala prvak Evrope i sveta.“
Nije tajna da je Gudelj bio veoma drag igrač Miljana Miljanića.
„Miljan je obeležio moju karijeru. Bilo je mnogo ljudi koji su ostavili veliki uticaj i trag, od pokojnog Andrije Jankovića koji me je doveo u Hajduk, pa Mirka Jozića, Stevana Vilotića koji me je takođe obožavao, a bio je i pedagog i učitelj… Čika Ćele smo ga zvali. Neverovatno je kakav je pedagog bio, bili smo prvaci Evrope u Beču 1979. godine, čika Ćele je vodio tim, a Miljan je gledao u maju u finalu Kupa Jugoslavije pre toga. Uvek se igra u maju, uvek je predigra juniorski Kup Jugoslavije. Mi smo igrali protiv Zvezde finale, u Splitu smo dobili 4:1, na revanšu na pomoćnom je bilo 10 do 15.000 ljudi i bilo je 2:2. Tu smo uzeli Kup, bio sam kapiten i igrao sam zadnjeg veznog. Miljan me je tu prvi put video, upoznali smo se i znam da se oduševio. U finalu Evropskog prvenstva, za nekih 15 dana, u Beču igramo sa Bugarskom i bio sam kapiten, zadnji vezni, dobijemo 1:0 i tada sam proglašen za najboljeg igrača. Onda je došao Miljan i posle mesec-dva, igrala se prijateljska u Zagrebu protiv Italije. Mene Miljan pozove i to je bila bomba. Nije me zvao jer sam tada zaslužio u onoj velikoj konkurenciji, to je bila nagrada za ono što sam osvojio, prvenstvo Evrope kao omladinac, rekao je ‘taj mali će sutra nositi A tim, idemo da ga stavimo među igrače da ga prihvate’. To je kasnije napravljeno i sa Piksijem i sa Dejanom Savićevićem. To je Miljanova vizija i po tome je on bio neponovljiv, nema mu ko šta reći. Čovek je bio trener Reala, kapiten, selektor, stvorio je puno igrača. Bio je strpljiv. Ima jedna rečenica njegova koja je zadivljujuća. Uvek je govorio, ‘kad prilaziš igraču, da li je to Brajtner u Realu ili onaj koji greje klupu, uvek mu prilazi isto’. Govorio je, ‘nazovi igrača po prezimenu’. Onda igrač oseća pažnju, pozornost.“
U reprezentaciji je Gudelj bio „osigurač“ ispred brojnih umetnika, driblera i majstora koji nisu bili vični defanzivnim zadacima.
„Svetsko prvenstvo, pripreme u Novom Sadu, ja sam bio mlađi. Igralo se sa liberom, tri štopera, onda sam ja bio zadnji vezni, pa je bio Šurjak, Šljivo, Pižon, Sušić, Zlatko Vujović… Sad meni Miljan kaže, ‘znaš koji je tvoj zadatak’? Prvo čuvaš svoju poziciju, čuvaš prostor i igrače koji ti dolaze. Drugo, kad bilo ko iz odbrane ide napred, tvoj zadatak je i da čuvaš njihovo mesto, i zadnja dva zahteva, da idem gore da dam gol ako ima mogućnosti, i da se vratim nazad. I ja govorim, samo toliko? Ali i to se i događalo na Svetskom prvenstvu u Španiji, stvarno sam se pripremao, dao 120-130 posto. Imali smo sjajan tim, bili smo u top četiri favorita, prvi u grupi kvalifikacija ispred Italije, a onda su oni postali prvaci, mi smo ispali u grupi. Lekip me je stavio u 11 najboljih na turniru, ali toliko je meni žao bilo što ta reprezentacija nije napravila iskorak. Puno se polagalo na to. Sećam se, u Ohridu nas posetio Stane Dolanc, političar, rekao je rečenicu koja baš stoji. Praktično, kroz medije i sve smo već bili viđeni u top 4. Rekao je, ‘vi ste pripremili narod na veliki uspeh. Ako budete mesto ispod toga, to je neuspeh’. Mi smo podbacili, bila je to katastrofa i doček u Beogradu. Strašno. Da ne govorimo kada smo prešli u Madrid i čekali Španija – Irska. To je bila takva tuga, sećam se. Jedini rezultat koji nam nije odgovarao je 1:0 za Irce. Ispalo je tako. Ko zna šta bi se dalje dogodilo,ali šta bi bilo kad bi bilo… Pa odnosi Puma – Adidas oko kopački, i to je poremetilo atmosferu, pretili su da će nas oterati. Dozvolili su da nosimo obuću koju hoćemo, potpisali smo sa Dujmićem tada koji je predsednik Puma, a nosili smo Adidas. Međutim, Savez je došao do dogovora za kopačke gde su nas posle uslovljavali. I to je deo koji je uticao na to da se ne napravi rezultat.“
Mnogi igrači su ponekad pribegavali prepravljanju kopački zbog sponzorskih zavrzlama, kada im je više odgovaralo da igraju u drugoj obući.
„Te Pumine mi lično nisu odgovarale, ja sam više voleo Adidas, laganije su biile, zato je to meni bio problem. Lepile su se kopačke, logoi, nameštali kramponi. Moram reći, tada su bile sve crne, sada je drugačije. OK, to je biznis, tržište, hajde. Možda će reći, ‘ovaj je u nekim vremenima.’ Ja sam i za tradicionalne boje opreme za tradicionalne brojeve. Kad vidim 44, 95, 82… Ne da me iritira. Mislim da je normalno da nosiš od 1 do 11, to je prepoznatljivost i tebe kao igrača. Uvek je tako bilo, bez obzira na kvalitet. Sport je beo, čistoća je asocijacija, ti treba da budeš uzor. Sport je socijalizacija, rešavanje kompleksa, navikavanje na grupu, prihvatanje, to je motiv da učiš. Kad vidim još i pirsinge, tetovaže i stvari od kojih može i da se oboli… Ja to znam jer sam bolovao od hepatitisa i znam koji su problemi, predavao sam o tome i deci u školi. To nije način da pružiš primer, znam da je lepa popularnost, ali mnogi momci nisu na zemlji i prerano polete, treba voditi računa jer treba da budu uzori deci“, poruka je Gudelja.
BONUS VIDEO – Ivan Gudelj: Džaja me bolesnog zvao u Zvezdu, išao sam kod vračara da se lečim
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
