Piše Ivan Mrđen: Uz 35. rođendan nedeljnika „Vreme“

Bio sam prisutan te večeri uoči 29. oktobra 1990. kad je u pozorišni bife u Dositejovoj glavni i odgovorni urednik Zoran Jeličić doneo prvenac, uz mnogo iskrenih želja za dug vek i uspeh na tržištu. Takva očekivanja opravdavao je sastav te prve redakcije, da pomenem samo Juga Grizelja, Hari Štajnera, Miloša Vasića, Dragoljuba Žarkovića, Stojana Cerovića, Milana Miloševića, Slobodanku Ast, Roksandu Ninčić, Goranku Matić...

„Vreme“ se pojavilo uoči prvih višestranačkih izbora u Srbiji, održanih u decembru iste godine, a na koricama prvog broja bila su dva naslova: „Ko neće JUTEL“ i „Srpska ruka u srpskom džepu“. Zato nikog te večeri nije iznenadilo što se pred kraj „žurke“ pojavio i tadašnji savezni premijer Ante Marković, u pratnji našeg kolege i jednog od osnivača „Vremena“ Mirka Klarina.

Jedanaest godina kasnije, uoči prvih republičkih izbora posle Petog oktobra, na naslovnoj strani „Vremena“ stajaće da „birači u Srbiji zahtevaju ekonomski prosperitet, ograničenje privilegija, borbu protiv korupcije i kontrolu vlasti“. Da je bilo sreće i pameti to su mogli da izaberu još početkom devedesetih, pa bismo umesto „godina koje su pojeli skakavci“ (Borislav Pekić) imali vreme reformi i hvatanja koraka sa Evropom...

* * *

Ja sam u to vreme zarađivao platu kao direktor „Borbe“, novina koje su „Vreme“ dočekale kao saveznika u borbi protiv svega što će u narednoj deceniji zadesiti sve građane nekadašnje Jugoslavije, pri čemu su najviše stradali oni koji su poverovali u parolu „Smrt fašizmu – Slobodan narodu“. Tada nisam ni slutio da ću dve i po godine kasnije postati direktor Novinskog preduzeća „Vreme“, na poziv mog prijatelja Žareta koji je u međuvremenu postao glavni i odgovorni urednik.

Tu sam ostao do proleća 1997. kad sam prešao u redakciju „Danasa“, ovog puta na poziv mog prijatelja Grujice Spasovića. Zbog toga su moja najznačajnija iskustva iz „Vremena“ prilično obojena tim sumornim devedesetim, kad je u posao direktora spadalo i švercovanje benzina za čuveni redakcijski „micubiši“ kombi, kojim je „Vreme“ stizalo do kolportera, čak i onda kad zbog hiperinflacije nije imalo cenu na naslovnoj strani...

Prvi put sam se kao stvarni pripadnik ove sjajne družine osetio u septembru 1993. godine, kad je na 38 sati „nestao“ kolega Dušan Reljić, tadašnji urednik spoljno-političke rubrike. Njega su kidnapovali usred dana, ispred stana u Ulici Vojislava Ilića, strpali ga u jedan, pa potom sa kesom na glavi u drugi automobil, da bi ga na nekoj tajnoj lokaciji satima ispitivali o kontaktima sa stranim diplomatama, kolegama, pa čak i najbližim prijateljima...

Žarković je u to vreme bio na odmoru u Crnoj Gori, ali smo mi u redakciji, tada na šestom spratu zgrade Instituta društvenih nauka kod nekadašnjeg bioskopa „Odeon“, organizovali neku vrstu pres centra, gotovo neprestane konferencije za štampu sa jednim jedinim zahtevom da kolega Reljić što pre bude pušten i da javnost bude obaveštena o izršiocima, nalogodavcima i motivima ove otmice.

Prvo smo dočekali posle nepuna dva dana, ovo drugo praktično nikad nije obelodanjeno, ako se ne računaju neka hvalisanja likova poput izvesnog „Gute Kese“ po tabloidima i sumnjivim „memoarima“.

* * *

Kad je 24. januara 1994. godine legendarni „deda Avram“ objavio svoj program zaustavljanja svetski rekordne hiperinflacije, u narodu zapamćen kao „tvrdi dinar“ (sa kursom 1:1 za nemačku marku), „Vreme“ se opet našlo na strani reformi i ekonomskog viđenja (ne)prilika u zemlji Srbiji. Zbog toga je, sasvim prirodno, podržalo dr Dragoslava Avramovića kad je ovaj samo nekoliko meseci kasnije smenjen, prvenstveno voljom Slobodana Miloševića, koji nije mogao da otrpi ogromnu popularnost guvernera Narodne banke Jugoslavije.

O tome svedoči specijalno izdanje nedeljnika Vreme“ u kome su u maju 1994. objavljeni svi najvažniji dokumenti od usvajanja programa do smene „deda Avrama“, sa nekoliko pravih ekskluziva, poput neobjavljenog guvernerovog pisma Slobodanu Miloševiću ili Žarkovićevog zapisa posle ručka sa dr Avramovićem.

Iz koga je na naslovnoj strani izvučeno: „Kažem ja onom iz ’Politike’, što ga zovu Struja, čega se vi gospodine plašite, pa vi imate – zanat“. Sećam se i Avramovićeve prognoze: „Uzeće moj scenario, a mene će najuriti“.

Danas će nekome izgledati čudno, ali meni je kao direktoru „Vremena“ mnogo lakše bilo poslovanje u vreme hiperinflacije, koja nije mogla da utiče na prihode u čvrstoj valuti. Oni nisu bili samo kroz podršku iz inostranstva, već smo mnogo zarađivali na takozvanom „poen cenovniku“, što je značilo da smo većinu oglasa naplaćivali prema stvarnoj vrednosti

A „Vreme“ je čak i u takvim okolnostima opstajalo zahvaljujući oglasima i ekipi iz marketinga, koju je predvodio sjajni Goran Kosanović. Gotovo u svakom broju imali smo posebne tematske dodatke („Vreme novca“, „Vreme zabave“, „Vreme odmora“...), u kojima je bar trećina prostora bila rezervisana za poruke naših poslovnih partnera i oglašivača.

Kad je počela „Avramovićeva era“, a naročito posle njegove smene, svima njima je poslovanje izuzetno otežano, nešto zbog povećane kontrole, a mnogo više zbog činjenica da je sve manje realnog novca bilo u opticaju. To se neminovno odrazilo i na bilanse „Vremena“...

* * *

U takvim okolnostima dogodilo mi se nešto što ću pamtiti dok sam živ. „Vreme“ smo tada štampali u novosadskom „Forumu“, gde su izuzetno cenili period kad smo im praktično bili najveći partrner (ne računajući matični „Mađar so“), pa se nekako dogodilo da smo krajem 1994. imali dug od 15.000 maraka.

Ja sam tadašnjem direktoru štamparije Katona Vinceu i finasijskoj direktorki Juditi Molnar obećao da ću pre Nove godine da donesem dve trećine tog iznosa. Oni su me pitali da li to može da bude 24. decembra, a ja sam pristao ne znajući da „Forum“ tog dana slavi pola veka od pojave prvog broja već pomenutih dnevnih novina na mađarskom jeziku. Štamparija je osnovana 1957. godine, ali taj datum je zvanični Dan firme, što je, kako je i red, obeleženo svečanom akademijom u sali Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

Ja sam imao nekih porodičnih obaveza, pa sam malo zakasnio na početak priredbe. Bila je toku neka foklorna tačka, kad mi je prišla gospođa Judita i tiho me upitala da li je sve po dogovoru. Ja klimnuh glavom, ona posla tajni znak gospodinu Katoni, a on, usred plesa izađe za govornicu i kaže kako pozdravlja direktora „Vremena“... Pa reče i moje ime, a salom se prolomi aplauz, najveći koji sam u životu dobio!

Posle su mi objasnili da su oni radnicima rekli da će tog dana biti isplaćena plata ako direktor „Vremena“ donese pare kao što je obećao. Mnogo veći problem bio je što sam ja dug doneo u novčanicama od po sto maraka, a prosečna plata u „Forumu“ tada je bila ispod pedeset „tvrdih dinara“, pa je trebalo da prođe još tri, četiri sata dok im njihovi dileri sa „najlon pijace“ nisu dostavili odgovarajuću količinu sitnih aopena.

To, međutim, nije omelo proslavu u prostorijama „Foruma“, gde su vredni domaćini doneli svoje vino i svašta za meze. Takvo bilo to vreme, svega bilo po malo, osim para!

Tako nekako i danas u „Vremenu“!