Piše Bratislav Marković: Bulevar Zorana Đinđića a ne Ratka Mladića

Dakle, rešio sam da vam se predstavim, da znate da i ja pripadam spomenutim grupacijama, te sam hteo, s obzirom na činjenicu da nemam svoju partiju, te onda verujem sam o u svoj sud, da vam taj sud i iznesem. Nije da nam je ponestalo partija u Srbiji, daleko bilo, može biti da sam ja prestao da verujem u njihov sud, možda za moj ukus nisu dovoljno ustaše, možda nisu dovoljno blokaderi a možda i jedno i drugo, a verovatno i nešto treće….

Nego, da nastavim sa iskazivanjem svojih izdajničko-blokadersko-ustaških stavova. Moje je mišljenje da uvek trebati birati mir, a ne rat, dakle život a ne smrt. Jer, smrt nam je zagarantovana, te nema potrebe da joj jurimo u zagrljaj. A vidiš, Srbi u 20-tom veku su birali smrt i ponekad fanatično u nju jurili. . Zapravo ne mislim da su to Srbi, već njihove pogrešne političke vođe, strane službe i ko zna ko još…

Doćićemo i do Ratka Mladića i njegovog hapšenja kao strine, pardon strinke. Jer strina je stričeva žena, dakle blizak rod, strinka je nešto mnogo drugačije, više mu dođe kao karakterna osobina, al da se sad ne zadržavamo na tome.

Osnov visoke politike je rečenica Vinstona Čerčila “ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi”. Sviđalo se to nekom ili ne, to je svetska politika, a mi nikako da to razumemo.

Znaš kolko mene interesuje Franjo Josif i njegovo carstvo, taman koliko i pevanje Đorđa Davida i Jelene Karleuše, ali, nikako mi se ne dopada da se to carstvo ruši tako što strane službe angažuju Apisa da maloletnoj deci da oružje, kojim oni izvrše atentat na prestolonaslednika velikog carstva. A onda Srbija u naredne četiri godine izgubi trećinu stanovništva. Ne mislim da to treba slaviti kao veliku pobedu. Prvo, ne radi se o pobedi, već o nužnoj potrebi da se braniš od onoga ko ti dođe na kućni prag sa namerom da ubije tvoju porodicu i tebe. Drugo, kad izgubiš trećinu stanovništva, to ne može biti pobeda. Nije sporno ni herojstvo, ni podvig, ostaje sporno da li se sve to moglo izbeći. Da li su Srbi kao mali narod, mogli da prepuste velikim silama da između sebe reše šta imaju? A da mi, ako ne u potpunosti izbegnemo rat, a ono bar sprečimo katastrofu.

Dvadesetak godina kasnije, bez i malo mudrosti, došli smo do toga da samo u Srbiji važi pravilo sto za jednog. Ne sto nekih drugih nego baš Srba. Što je mnogo, mnogo je…

E onda smo sve to zaboravili, prigrlili one koji su bili na stani poraženih, dozvolili da se kunemo austougarskom kaplaru, uzjahali popove, palili crkve, odrekli se krsne slave, porekla, junaka iz Velikog rata. Najveći procenat jugoslovena bilo je baš među Srbima. A zapravo su svi drugi u Jugoslaviju ušli sa nekom svojom idejom i računicom. Pre nego što krenete da me vređate, ova rečenica nije moja, izgovorili su je neki mnogo važniji ljudi od mene.

Oko četiti decenije kasnije i to nam je dosadilo. Od Jugoslavije smo hteli da pravimo veliku Srbiju, slepo krenuli za tipom sa sumnjivim sjajem u očima (kasnije se ispostavilo da tu nije bilo ništa sumnjivo) sjahali sa popova i kleli se da smo krišom slavili krsnu slavu, a naravno, uglavnom smo (opet) lagali.

Nismo prihvatili planove po kojima se Srbima u Hrvatskoj garantovao najviši stepen autonomije. Da je bilo razuma, danas bi zajedno sa njima bili članovi EU, a u Hrvatskoj bi uvek, ili predsednik ili premijer bili Srbi, jer drugačije ne bi moglo, matematika je egzaktna nauka i to jasno kazuje.

Nakon što su izgubili ratove, većina naših “heroja” krili su se kao…. Aj da ne psujem u prvoj kolumni. Neki su promenili lični opis i našli način da i dalje budu lažni gurui, drugi su se kao spomenuti lik sa početka teksta nabili u razne rupe, ne mareći, što su i tokom njihovog skrivanja zbog njih ginula deca. Nema veze, nisu njihova.

Toliko o njihovom herojstvu i ideologiji.

Danas se lažno zaklinjemo da Kosovo nećemo dati. Imam utisak da se u to najviše zaklinju oni koji su za ogroman novac kuće i imanja prodali Albancima, pa bi sad da ih vrate. Ali, ne možeš da imaš dva stana u Beogradu, Nišu ili Kraljevu, kupljeno radno mesto za sina, ćerku i snaju u javnom preduzeću i da zadržiš Kosovo.

To naravno većini ne dopire do mozga. A oni koji to razumeju, bivaju proglašeni izdajnicima. Ako su neki koji misle nešto i mogli, likvidirani su.

Eto, to vam je Srbija u bližoj prošlosti i sadašnjosti.