Piše Luna Lu: Između progovori i ućuti sliko

Bila je popisivačica. Najbizarnije pitanje je čime idemo na posao. Kako će tačno zbir naših generičkih odgovora doprineti poboljšanju naše svakodnevice. O tome sam pomalo mislila u večernjoj šetnji Oća po Voćnjaku. Nad Beogradom se spustila magla odnosno zagađenje. A grejna sezona još nije počela. Atmosfera je londonska - kao da se snima Džek Trbosek. Mesec se puni. Veličanstvena kriška ipak uliva nadu u srećni preokret.

Ćuti i gledaj svoja posla. Ćutanje je zlato. Ugrizi se za jezik.

To su parole koje se prenose sa kolena na koleno.

Mudrosti koje je neko debelo platio, pa odlučio da svoje iskustvo podeli sa potomstvom.

E sad, brzina kojom donosiš odluke kada ćeš poslušati instikt da nešto prećutiš ili pak kažeš – tu je majstorstvo nepodnošljive lakoće postojanja.

Da li se više kajemo kada smo nešto rekli ili kada smo prećutali?

*

Ako previše govoriš – postoji mogućnost da se sve manje obraća pažnja na to šta pričaš.

Primalac poruke može uključiti selektivni sluh odnosno na boju tvog glasa – isključi ti ton.

A sa druge strane ako mnogo ćutiš i gutaš postoji mogućnost da se razboliš od autocenzure.

Pride, terminologijom „spiritualnosti za poneti“ rečeno – blokiraš grlenu čakru što može dovesti do problema sa štitnom žlezdom.

Koliko puta ste poželeli da DNK rođak, kolega ili neko srcu drag glasno kaže šta ga mori.

Pa vam dođe da ga protresete za ramena i da glasno poručite – „Progovori sliko!“

A svi smo se našli i u situacijama gde smo poželeli da neko istog sekunda prestane da priča, melje i prosipa sva ta suvišna slova jer nije ni mesto ni vreme.

Da li uopšte postoji božanski tajming kada se nešto kaže, a kada se prećuti?

*

Komunikacija se uči vremenom i trenira praksom.

Grešiš i učiš i na svojim, ali i na tuđim greškama.

I tu stižemo do jednog sada već hroničnog problema, a to je naš javni prostor koji je predugo u monološkoj formi, zagađen i pretvoren u rijaliti format.

Dakle, teško možeš iz neke kvalitetne debate da naučiš tehnike primenjive za svakodnevni život.

Do vrsnih (sa)govornika teško se dolazi jer ljudi koji imaju šta da kažu često odlučuju da se manu javnih nastupa.

Dakle, tu mnogo pomoći nema – oslonjeni smo na sopstvene dobre i loše primere.

*

Koliko puta vas je ubila prejaka reč pa je to bila kap koja je prelila čašu da se izađe iz nekog odnosa ili da se isti iz korena promeni. A istovremeno koliko puta se neki odnos promenio ili prekinuo jer je neko ćutao, a vi niste umeli da čitate misli? Da li postoji broj telefona koji bi istog momenta okrenuli da se izvinite za sopstvenu tišinu ili pak da progutate ubitačne reči koje ste nekom sasuli u facu i sada bi voleli da vratite vreme i da se ugrizite za jezik i to nikad ne izgovorite.

Svakako da svako od nas poseduje ta dva broja kojim bi promenili tok naših života.

Možda je za njih kasno, ali svakako nešto može sada da se ispravi dok još nije izrečeno odnosno prećutano.

I već danas može da se primeni.

Lako je kad to osvestimo, do svakog od nas je.

Jedna od stvari koju kada bih imala moć da izbrišem iz kolektivne svesti nas u Tamnom vilajetu jeste ona – „Čuti, samo da ne bude gore“

Volela bih da počnemo više da govorimo da bi nam bilo bolje.