0
Danas je Svetski dan voda, koji je ustanovila Generalna skupština Ujedinjenih nacija rezolucijom od 22. marta 1992. godine, u želji da podseti na važnost vode i njenu zaštitu, kao i na nedostatak vode za piće u mnogim delovima sveta.
Svake godine je ovaj dan postajao sve značajniji, uz učešće sve većeg broja relevantnih međunarodnih i regionalnih institucija. Vremenom su menjani i slogani, a neki od njih bili su “Voda za život”, “Voda i energija”, “Voda i klimatske promene”, “Podzemne vode – Učiniti nevidljivo vidljivim”… Lane je sa manifestacija širom sveta slata poruka “Voda za mir”, a ove godine je u središtu pažnje očuvanje postojećih lednika.
* * *
Znam da će većina čitalaca preskočiti ovaj zapis odmah posle naslova, eventualno prvog pasusa. Ne toliko zbog neshvatanja koliko nam je voda važna, koliko zbog činjenice da živimo u društvu spinovanih tema, za koje će vreme pokazati da su apsolutno beznačajne. Možda se, na primer, neki još i sećaju predstave kralja Ibija i žvalavljenja srpske zastave u istoj toj plenarnoj sali OUN, ali malo ko će znati da tačno odgovori o kakvoj se rezoluciji glasalo tom prilikom.
Danas su teme “Vuletov” mengeleovski eksperiment sa zvučnim topom koga nemamo, odnosno imamo ali nismo ga raspakovali, tačnije raspakovali smo ali nismo upotrebili, možda smo ga i upotrebili ali samo na “jedinicu”, mada smo mogli i na “trojku”, jer smo ga “platitili “ tri puta skuplje, ali samo zato što to nije nikad odobreno… Što bi rekla Kristina u “Maratoncima”: “Jebo vas zvučni top!!
Najžalosnije je što danas ni “v” o vodi neće reći ni u Zrenjaninu, gde voda nije ni za kupanje a kamoli za piće, ni u Novom Sadu u kome se protiv valjkastih crva u vodi bore tako što vode sve češće nema, ni u Kragujevcu gde voda ima i ukus, i miris i boju, ni u Gornjem Milanovcu, Majdanpeku, Sjenici, Lučanima, Topoli i Čačku gde je prošlog leta voda izvirala samo iz cisterni…
U zemlji Srbiji, izgleda, ne važi univerzalni zakon da za neke stvari u životu shvatimo koliko su važne, tek kad već bude kasno – tek kad ih izgubimo. Zato mnogi vodu uzimaju zdravo za gotovo, jer im je lako dostupna i misle da je imamo u izobilju.
* * *
Ali da nema vode?! Ne bi bilo moguće uzgajati nijednu poljoprivrednu kulturu. Ne bi bilo neophodnih uslova za proizvodnju hrane. Ne bi bilo industrije. Ne bi bilo ljudi. Ne bi bilo ni planete Zemlje kakva je sada, jer voda koja se nalazi u svetskom okeanu predstavlja prirodni regulator temperature na Zemlji.
Voda obuhvata dve trećine površine naše lepe planete i ona je najrasprostranjenija životna sredina. Ali globalna potrošnja vode se povećava svake godine i vode više nema u izobilju kao što je bilo u prethodnim periodima
I danas će se širom sveta pomenuti crna statistika da je čak 50 odsto tekućih voda trajno uništeno, da više od dve milijarde ljudi živi bez bezbedne vode za piće u svom domaćinstvu, da četvrtina svih osnovnih škola nema pristup vodi za piće… Svakodnevno više od 700 dece mlađe od pet godina umre zbog loših sanitarnih uslova i zagađene vode.
* * *
Svojevremeno mi je moj prijatelj Milorad Vučković, zadnja pošta Kumodraž, ispričao jednu anegdotu iz nesretnih devedesetih. On je, lično, prisustvovao nekom radnom sastanku na Plitvicima, gde su se okupili predstavnici svih zaraćenih strana, što uz Srpske Krajine, što iz Zapadne Bosne… Tad se na tom području ratovalo po “liga sistemu” (svako sa svakim), pa je sastankom oko nekih tehnikalija rukovodio predstavnik međunarodne zajednice…
U njegovoj pratnji bio je mladi vojnik u uniformi Unprofora, koji se u jednom trenutku, valjda opčinjen lepotom jezera, neovlašćeno upleo u razgovor upitavši: “A zašto vi, ljudi, ratujete kad vode ima dovoljno za sve?!” Momak je odmah dodao da je on iz Eritreje, u kojoj više od 45 odsto ruralnog stanovništva nema pristup bezbednoj vodi.
Na to su svi prisutni balkanski domorodci oborili pogled i na kratko – zaćutali.
