Piše Ivan Mrđen: Moj najbolji učenik

Prošle godine sam na ovom mestu napisao da je on bio moj nekadašnji učenik, kasnije drugar, pa kolega i prijatelj, saradnik i istomišljenik, saučesnik u različitim verzijama naše „boemske rapsodije“, jedan od najboljih hroničara svih pet razdelnica novije istorije na prostoru čak pet država kojima je Beograd bio ili jeste glavni grad, svojevremeno predsednik novinarskog udruženja u kome i ja plaćam članarinu, na vrhuncu karijere stvaralac nekoliko izuzetnih televizijskih dokumenata o zemlji Srbiji u ovom veku…

Nekako sam izbegavao da napišem “moj najbolji učenik”, uglavnom iz bojazni da mi se pripiše kako svojatam onaj deo njegove karijere i opusa na koji nisam imao nikakvog uticaja. Posebno televizijskog…

* * *

Sam Lekić je jednom prilikom napisao: “Moj prvi tekst je objavljen 14. decembra 1980. godine, sa čak tri moje rečenice koje je u izvornom obliku ostavio urednik Ivan Mrđen, onako kako sam ih zamislio i napisao! Tekst je imao naslov ‘Nade boje zlata’ (o omladinskoj košarkaškoj reprezentaciji SFRJ, koja je pokorila Evropu), plasiran je na tri stupca sportske strane ‘Omladinskih novina’, na kraju trećeg stupca stajao je, boldiran, moj potpis i, ono što je najvažnije – da to štivo nije tada tiskano, ubeđen sam, novinarstvo i ja bismo se u budućnosti sretali – na kiosku. Što možda ne bi bila preterana šteta za profesiju, ali za mene svakako!”

Upravo te tri objavljene rečenice (od stotinak, koliko ih je za potrebe teme on osmislio) trasirale su Lekićevu budućnost: za manje od godinu dana postao je stalno zaposlen novinar a onda i urednik „Omladinskih novina“, kasnije „NON-a“, počeo da piše za magazin „Duga“, stigao i do zvanja komentatora a onda ratnog reportera „Borbe“!

Na tom putu smo se nas dvojica uvek nekako “sudarali”: objavio sam mu prvi tekst u “Omladinskim”, naručivao teme za “Dugu”, bio urednik i direktor u “Borbi”…

Lekić je tu našu saradnju uporedio sa dresurom cirkuskih slonova: “I još svašta nešto mi je bio Ivan Mrđen u ovih više od tri i po decenije koliko se znamo ali je pre svega bio i ostao – čovek! Više nego urednik ili učitelj!

Inače, mene su učitelji oduvek asocirali na dresere slonova u Indiji. Tačno mi iz magle probijaju obrisi slike: omanji, elegantno popunjeni lik sa turbanom na glavi i korbačem u rukama, koji slonu, dok je još gotovo beba, najpre veže jednu nogu lancem čiji je drugi kraj pričvršćen za kolac poboden u zemlju: sloboda kretanja svedena mu je samo na taj krug i on se tako, dan za danom, nedelju za nedeljom, mesec za mesecom vrti, sve dok ne nauči da je taj krug jedini prostor u kome može da se kreće. Kako vreme prolazi, lanac postepeno zamenjuju sve tanja i tanja užad. Na kraju nema ni užeta: dreser zna da slon može odšetati u bilo kom trenutku, ali slon to ne shvata i ostaje ‘zarobljen’ u granicama onog prvobitno definisanog kruga.”

* * *

Slaviša Lekić nije bio jedini „slon“ u toj “ergeli” koju sam početkom osamdesetih godina prošlog veka zapatio i održavao na svojoj parceli „Omladinskih“, tamo negde, pri kraju novina, dve ili tri strane od nazad! Ovu školu prošli su i Zoran Pavić, Miroslav Kos, Miodrag Pepić, Saša Vućinić, Marica Malešević Vuković, Srđan Škoro, Srđan Dživdžanović…

Ovih dana je u zasluženu penziju otišao i moj prijatelj Miroslav Kos. Razmišljajući o njemu, nekako sam došao do zaključka da je njegova karijera imala najviše dodirnih tačaka sa mojom, jer sam, uz saradnju u “Omladinskim” i “Borbi”, svojevremeno nagovorio Dragoljuba Žarkovića (1951-2020) da ga primi u redakciju “Vremena”.

“Tica” je u raznim periodima obavljao iste poslove kao ja, od šefa Deska u “Borbi” do urednika Beogradske rubrike u “Blicu” i uređivanja “Blica nedelje”…

Možda je i to jedan od razloga zašto sam uglavnom izbegavao da napišem kako je Slaviša Lekić bio moj najbolji učenik.