0
(Napomena: Pojam "unutrašnjeg ustaše" preuzeo sam od kolege Radmila Markovića (BIRN), uz njegovu saglasnost)
Bila je, može biti, minula sreda ujutru kada se gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić probudio sa nesnosnom glavoboljom. Možda je bio četvrtak, ili petak, ali najverovatnije je bila sreda, jer je gradonačelnik tog dana bodrio svoj omiljeni VK Novi Beograd sa grimasom neskrivenog bola. Grimasa je i dokumentovana snimkom sa utakmice.
Glavobolju gradonačelniku zadavala je misao koja se invazivno širila njegovom lobanjom, a u kojoj je najpre nazirao samo obrise boja i konture objekata i ljudi: lice Leke Rankovića ili Staneta Dolanca ili Radeta Markovića ili Aleksandra Vulina; uniforme oficira obaveštajne službe; nesputani dim cigarete kako ispunjava enterijer svečane sale dekorisane u komunističkom maniru; obrise grana četinara koji dodiruju površinu nekog mora, na nekom otoku; itd.
Ko je, kako i zbog čega invazivno umetnuo misao u mentalnu sferu gradonačelnika ostaje nepoznato. Moguće je, mada malo verovatno, da je – kao u „Inception“ Kristofera Nolana – Vojislav Šešelj sa ekipom veštih hipno-majstora penetrirao u snove Aleksandra Šapića, probio se do najnižeg nivoa podsvesti, i tamo u dubinama olimpijskog bazena ostavio malu crnu kutiju, u crnoj kutiji vodootpornu ceduljicu, na njoj otpornim mastilom napisane dve reči – unutrašnji ustaša. Moguće je, ali malo verovatno.
Zbunjeni gradonačelnik, koji o otocima i komunizmu, a naročito o Stanetu Dolancu, nije preterano razmišljao, probao je da misli usmeri u prirodnijem pravcu. Zamišljao je, redom, familijarne prizore: prilaz njegovoj vili u Trstu; agoniju Dobrice Veselinovića dok mu zabranjuje da Tvituje sa sednice veća Organa prestonice; potiljak predsednika Vučića; razbijene plombe na divljim beogradskim gradilištima; mikrofon N1; lice Željka Veljkovića.
Uzalud.
Ono što je začeto kao intruzivna misao, ovaplotilo se u saopštenju objavljenom u medijima a i na „matičnom brodu“ centrale SNS 1. aprila, a koje glasi ovako: „Mi sad dolazimo do jеdnе potpunе ogoljеnosti na našoj srpskoj političkoj scеni, a to jе da imamo prilično jasnu dеfinisanu prodržavnu i prosrpsku politiku, a sa drugе stranе proustašku politiku koju rеprеzеntuju ProGlasovci Gruhonjić, Hеgеdiš, Kеsić, a koju nе da niko iz opozicijе nijе osudio, vеć počinju i da jе branе“.
Od te srede ujutru, preko prošlog ponedeljka, misao rođena u glavi gradonačelnika, sada ispuštena u javnost, nezaustavljivo je počela da se širi diljem mentalnog prostora Republike Srbije. Prošla je, sa hukom koji prati zemljotres jače magnitude, kroz holove Filozofskog fakulteta u Novom Sadu; gledala je ceremoniju inauguracije „lazanja premijera“ u restoranu Džejmija Olivera; prozviždala je Srpskom, došapnula Miletu Dodiku da mu se sprema hapšenje; posmatrala je, s ponosom, sa sigurne udaljenosti, mentalne procese Aleksandra Vulina, pa žurno odjezdila dalje. Uznemirila je, zatim, predsednika Vučića, koji je podigao migove na nju iznad Valjeva, gde je, prerušena u špijunski balon, nadgledala rezultate svog delovanja. Nasmejala se na ideju predsednika da je treba srušiti kada se idući put nenajavljeno pojavi na nebu. Znala je da predsednik nema ni snage ni hrabrosti da je sruši, znala je, zapravo, da je i sam predsednik – inače čovek nepostojećih ideoloških stavova – njen talac.
Intruzivna misao polako uzima primat nad kolektivnih umom Srbije. Uskoro, svaki će građanin žurno prekopavati svoje postupke ali pre svega misli kako bi uhvatio svog unutrašnjeg ustašu. Eno ga, zamiče za ugao i moje moždane sinapse, hitam ka njemu, pružam ruke u gnevu, platiće mi kad ga stignem.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
