Mnogo bure minulih dana oko fotografije Marka Đurića sa Milanom Radoičićem, neimenovanog dana, na neimenovanom mestu. Prizor je za jedne "optužnica" protiv Đurića, za druge je, pak, dokaz njegovog patriotizma (?), za treće upozorenje da se ne razmaše sa ambicijama. A Marko je meni izgledao relaksiran, jer - Marko zna.
Šta je, dakle, Đurić napisao:
„Nikada nisam krio niti se stideo vrlo javnih kontakata koje imam u okviru posla koji obavljam. Osim sa različitim srpskim predstavnicima sa kojima i dalje ostvarujem redovan kontakt i volim da se sretnem i danas, sastajao sam se mnogo puta, takođe u okviru posla koji obavljam i sa brojnim albanskim liderima koji se od domaćeg i međunarodnog pravosuđa terete za neopisive ratne zločine protiv mog naroda. To mi je lično uvek padalo neuporedivo teže. Кao i susreti koje sam morao da imam sa etnonacionalistima Кurtijem i Svećljom koji brutalno gaze osnovna ljudska prava Srba na КiM i imaju nevinu krv na svojim rukama. Duže sam odsutan iz dnevne politike, pa mi je po malo začuđujuća strast sa kojom neki u javnom prostoru vode kampanju protiv sopstvene zemlje, misleći da će tako da ostvare političku korist. Očekuju ih međutim nova velika razočarenja u skoroj budućnosti“, pisao je bivši ambasador u Vašingtonu na mreži X.
U ovom jednom odgovoru na „kampanju“ koja mu se priviđa – a koja je zapravo normalni „due dilligence“ proces u normalnim društvima – kriju se bar tri prava odgovora i onome koji je fotografiju objavio i drugim akterima političkog života u Srbiji.
Najpre, prva poruka je poruka onome koji ga je na sastanak poslao. U njoj se, uprošćeno, kaže: „Što bih se stideo što sam radio svoj posao, a ko mi je naložio da taj posao obavim, pa to sami pretpostavite“. Mislim da je to jasna poruka predsedniku Vučiću, no možda i grešim naravno, ali mi je simptomatično da je predsednik izdvojio vreme – negde između gašenja parlamenta i predlaganja termina lokalnih izbora, dakle u pauzama kršenja Ustava – da i sam prokomentariše fotografiju i to tako što će reći da Đurića nije ni pitao ni gde ni kako ni zašto se taj sastanak desio. Što u prevodu sa Vučićevog na srpski znači da ga je to prvo pitao. Nebitno, predsednik je u svom stilu odlučio da se pravi lud. I to je odgovor, naravno.
To je prva poruka. Druga kaže „Vidite da se srećem i sa Albancima, iako mi nije po volji“, dakle ona upućuje na kooperativnost. Takođe, između redova, kaže i ovo „Ako već moram da se srećem sa svima, onda mi nemojte to prebacivati“. Ta je poruka upućena međunarodnoj zajednici, pre svega SAD, koje su reagovale sa dva i po glasa – jasnim saopštenjem ambasade u Prištini, jasnim saopštenjem Stejt dipartmenta i jasnim, ma nešto za moj ukus pretihim odgovorom ambasade u Beogradu iz koje su za Nova.rs zvanično rekli da nemaju komentar, a nezvanično da je stav prema Radoičiću nepromenjen.
Treća poruka pominje kampanju koja se protiv njega vodi, i ona je dvojaka. Prvo, upućena je verovatno delom medijima United media i drugim slobodnim glasilima, koji su se, realno, jedini i bavili fotografijom. Drugo, upućena je onima koji su fotografiju objavili, a to su, nema sumnje, njegove stranačke kolege. Nekoga je, izgleda, uplašio nagli uspon Đurića, koji je već projektovan za ulazak u Vladu, neki kažu i na mestu premijera. Ko mu je konkurent na tom mestu zaključite sami – ja priznajem da ne mogu. Od suprotstavljenih interesa u SNS boli glava i mene, a kamo li predsednika koji mora da ih hendluje.
Sve u svemu, dopao mi se odgovor Marka Đurića, krasi ga stil i intelekt, jedva čekam da vidim kako će se uklopiti u OKG SNS u ovom, jednom od poslednjih činova vlasti režima koji je satro Srbiju. Da živim u Luksemburgu bilo bi mi čak i zabavno, ovako i nije baš.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare