Marko je relaksiran, jer Marko zna: Piše Mihailo Jovićević

Šta je, dakle, Đurić napisao:

"Nikada nisam krio niti se stideo vrlo javnih kontakata koje imam u okviru posla koji obavljam. Osim sa različitim srpskim predstavnicima sa kojima i dalje ostvarujem redovan kontakt i volim da se sretnem i danas, sastajao sam se mnogo puta, takođe u okviru posla koji obavljam i sa brojnim albanskim liderima koji se od domaćeg i međunarodnog pravosuđa terete za neopisive ratne zločine protiv mog naroda. To mi je lično uvek padalo neuporedivo teže. Кao i susreti koje sam morao da imam sa etnonacionalistima Кurtijem i Svećljom koji brutalno gaze osnovna ljudska prava Srba na КiM i imaju nevinu krv na svojim rukama. Duže sam odsutan iz dnevne politike, pa mi je po malo začuđujuća strast sa kojom neki u javnom prostoru vode kampanju protiv sopstvene zemlje, misleći da će tako da ostvare političku korist. Očekuju ih međutim nova velika razočarenja u skoroj budućnosti“, pisao je bivši ambasador u Vašingtonu na mreži X.

U ovom jednom odgovoru na "kampanju" koja mu se priviđa - a koja je zapravo normalni "due dilligence" proces u normalnim društvima - kriju se bar tri prava odgovora i onome koji je fotografiju objavio i drugim akterima političkog života u Srbiji.

Najpre, prva poruka je poruka onome koji ga je na sastanak poslao. U njoj se, uprošćeno, kaže: "Što bih se stideo što sam radio svoj posao, a ko mi je naložio da taj posao obavim, pa to sami pretpostavite". Mislim da je to jasna poruka predsedniku Vučiću, no možda i grešim naravno, ali mi je simptomatično da je predsednik izdvojio vreme - negde između gašenja parlamenta i predlaganja termina lokalnih izbora, dakle u pauzama kršenja Ustava - da i sam prokomentariše fotografiju i to tako što će reći da Đurića nije ni pitao ni gde ni kako ni zašto se taj sastanak desio. Što u prevodu sa Vučićevog na srpski znači da ga je to prvo pitao. Nebitno, predsednik je u svom stilu odlučio da se pravi lud. I to je odgovor, naravno.

To je prva poruka. Druga kaže "Vidite da se srećem i sa Albancima, iako mi nije po volji", dakle ona upućuje na kooperativnost. Takođe, između redova, kaže i ovo "Ako već moram da se srećem sa svima, onda mi nemojte to prebacivati". Ta je poruka upućena međunarodnoj zajednici, pre svega SAD, koje su reagovale sa dva i po glasa - jasnim saopštenjem ambasade u Prištini, jasnim saopštenjem Stejt dipartmenta i jasnim, ma nešto za moj ukus pretihim odgovorom ambasade u Beogradu iz koje su za Nova.rs zvanično rekli da nemaju komentar, a nezvanično da je stav prema Radoičiću nepromenjen.

Treća poruka pominje kampanju koja se protiv njega vodi, i ona je dvojaka. Prvo, upućena je verovatno delom medijima United media i drugim slobodnim glasilima, koji su se, realno, jedini i bavili fotografijom. Drugo, upućena je onima koji su fotografiju objavili, a to su, nema sumnje, njegove stranačke kolege. Nekoga je, izgleda, uplašio nagli uspon Đurića, koji je već projektovan za ulazak u Vladu, neki kažu i na mestu premijera. Ko mu je konkurent na tom mestu zaključite sami - ja priznajem da ne mogu. Od suprotstavljenih interesa u SNS boli glava i mene, a kamo li predsednika koji mora da ih hendluje.

Sve u svemu, dopao mi se odgovor Marka Đurića, krasi ga stil i intelekt, jedva čekam da vidim kako će se uklopiti u OKG SNS u ovom, jednom od poslednjih činova vlasti režima koji je satro Srbiju. Da živim u Luksemburgu bilo bi mi čak i zabavno, ovako i nije baš.