Nisam više kadar da shvatim šta je politika Srpske napredne stranke i predsednika Vučića. Ni na jednom od ključnih unutrašnjih i spoljnih političkih pitanja njihovo stanovište nije više poznato. Događaji u prethoda tri dana - od nedelje do utorka - to slikovito pokazuju. Zato ovaj kratki dnevnik koji sledi nema nikakvu informativnu pa ni analitičku funkciju. On je prosto to, dnevnički zapis, poput onih koji se kao domaći zadatak dodeljuju rekonvalescentima, kako bi se pratila progresija oporavka. Samo što ovo nije istorijat izlečenja, nego bolesti.
Nedelja, 23.4.
Uprkos protestima iz Beograda i odluke o povlačenju Srpske liste sa njih, održani su lokalni izbori na severu KiM. Održani su u nehumanim uslovima, u limenim kontejnerima posađenim kraj ključnih saobraćajnica i uz prisustvo dugih cevi – to je sramota albanske strane; prethodio im je neviđeni pritisak na sve one opozicione (ne čak ni stranke, nego) pojedince među Srbima koji su makar pomislili da na njima učestvuju – to je sramota Aleksandra Vučića. I nije prva ni poslednja, više ih i ne brojimo, nego me muči što je potpuno proizvoljna i suštinski neobjašnjiva.
A šta smo postigli bojkotom ovih izbora? Da Kurtijevi namesnici preuzmu vlast nad srpskim opštinama? Da ti ljudi sad maltene nemaju svoje organe vlasti? Pa ko će sad da formira ZSO na kom toliko institiramo? Zajednica albanskih opština sa srpskom većinom?
Ponedeljak, 24.4.
Zahtev Kosova za prijem u Savet bezbednosti prošao je Komitet ministara, prvu stepenicu ka prijemu. Za taj predlog glasale su 33 članice i praktično sve zemlje regiona (osim uzdržane BiH), protiv su bile one zemlje koje ne priznaju Kosovo (poput Španije, Rumunije, Kipra, dok su Slovačka i Grčka bile uzdržane) i tradicionalni Vučićev partner – Orbanova Mađarska i Azerbejdžan. Time je faktički počelo sprovođenje Ohridskog dogovora, po kom Kosovo dobija zamah za pristup brojnim međunarodnim telima. Prethodno, samo Srbi sa Kosova nisu dobili viznu liberalizaciju, ostavši tako ničiji ljudi u srcu Evrope. Da li je ovaj potez planiran kao deo ranije pomenutog dogovora, da li je bilo mehanizma da se on spreči, da li smo uopšte znali da će se ovo desiti?
Za to vreme, predsednik je u Beogradu urlao u mikrofon da ga je EU slagala i u sledećem odgovoru priznao (još jednom) da je podržao – ako već nije osmislio – rušenje u Savamali.
Utorak, 25.4
Ministar spoljnih poslova Dačić najavljuje reviziju pozicije Srbije spram Ukrajine (i usputno lamentira nad činjenicom da je Crna Gora podržala Kosovo) i BiH, kao neku vrstu diplomatske odmazde. I Grčka i Slovačka su ga, kaže, iznenadile. Ministra spoljnih poslova? To je isto kao da vam ja kažem da sam iznenađen šta je izašlo na portalu Nova.rs. Na stranu taj vodvilj, nego kako ćemo mi to recipročno da delujemo na ove što su nas naljutili? Da nećemo da povučemo sankcije Rusiji? Pa, ne možemo, nismo ih ni uveli. Da nećemo da zaustavimo Dodikovu separaciju? Pa, kako tako prema Miletu. Da nećemo opet da pretimo nešto Crnoj Gori? Čime, kako?
Gde živi aktuelni režim?
Jer ovo gde su trenutno – to realnost nije.
Bojim se da su se SNS i njegovi koalicioni partneri potpuno i trajno odvojili od pragmatičnog političkog delovanja. Nije to očigledno samo na krupnim političkim pitanjima: predsednik je, minule nedelje, a malo i ove, najavljivao neki potpuno nebulozni referendum o sebi. Tako nešto ne postoji, by the way. Najavljuje i povlačenje sa čela stranke, jubilarni 25 put. Najavljuje i izbore, iako ima stabilnu većinu, i u Beogradu i u republici. Permanentno ratuje sa medijima koji mu se ne dopadaju, vređa i potpaljuje svoje botove u istom pravcu. Neumesno je besan, kao da smo mu ukrali neke pare u „Monopolu“ ili mu zabili gol na utakmici u školskom dvorištu. Istovremeno, na jednom opskurnom režimskom glasilu video sam da pokreće podkast.
Uskoro će se, ako ovako nastavi, definitivno odvojiti od razuma. To je poslednja faza vladavine svakog od lokalnih lordova.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare