Strašne posledice hroničnog umora: Ozbiljna bolest zbog koje trpi ceo organizam

Umorni ste, nemate energije, ne osećate se dobro, a niko vam ne veruje. Sindrom hroničnog umora je ozbiljna bolest zbog koje trpi ceo organizam. Zbog ove bolesti se gubi posao, narašuva se kvalitet života u celosti, a krajnji stepen je invaliditet.Postvirusni sindrom umora je neurološka bolest za koju od 1969. godine postoji šifra. Drugi naziv za ovu bolest, koji neurolozi često koriste, jeste mijalgični encefalomijelitis, a treći naziv je sindrom Epštajn – Bar virusa.„Smatra se da je Epštajn – Bar virus uzrok ove bolesti, ali to nije potvrđeno. Postoji više teorija. Smatra se da veći broj virusa ima ulogu u nastajanju ove bolesti i uglavnom je to herpes familija virusa, to je Epštajn - Bar virus na prvom mestu, i obično se kaže da su oni koji su imali infektivnu mononukleozu u većem riziku od sindroma hroničnog umora“, kaže za portal N1info.rs prof. dr Branislav Milovanović, neurokardiolog sa Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“, koji se više od 20 godina bavi sindromom hroničnog umora.Drugi virusi kao što su citomegalovirus, varičela zoster virus, i ostali herpes virusi, ali i određene bakterije, pominju se koksijela burneti bakterija, zatim hlamidija, mikoplazma i borelia, tako da etiologija još nije razjašnjena.Prvi naziv bolesti postvirusni sindrom umora je promenjen, pa u naziv stoji sindrom hroničnog umora kako bi se ukazalo na multidisciplinarnost vezanu za taj problem. Ova bolest priznata je od Svetske zdravstvene organizacije i ima šifru R-53,8.

Genetski faktor ima važnu ulogu

Kada je u pitanju sindrom hroničnog umora, prof. dr Milovanović kaže da genetski faktor ima važnu ulogu i da žene više obolevaju od ovog sindroma, nego muškarci.„Ova bolest se javlja u dva perioda, u periodu puberteta, oko petnaeste, šesnaeste godine, i oko tridesete godine, što govori da je to bolest mladih ljudi i to izuzetno teška bolest“, kaže prof.dr Milovanović.On ističe da nije u pitanju običan umor, koji se javlja posle nekog fizičkog ili psihičhog napora, posle kog se odmorite, naspavate i nastavite dalje život bez problema.„Sindrom hroničnog umora je ozbiljno stanje u nivou onkološke bolesti i HIV-a, koje se javlja kod mladih ljudi i dovodi do invaliditeta“, ističe sagovornik portala N1.On dalje objašnjava stepene ove bolesti, kojih ima četiri: prvi i drugi stepen su toliko teški da osoba ne može da funkcioniše na poslu, napušta ga i pritom je niko ne razume ni na poslu ni u kući. U trećem stepenu osoba ne može da izađe iz kuće, dok je kod četvrtog stepena osoba „vezana“ za krevet.

Za ovu bolest nije postojalo razumevanje

Nerazumevanje za ovu bolest nastaje i, kako navodi profesor, kada se jave prvi simptomi, osoba počinje da traži doktore, rade se ispitivanja i ništa se ne pronađe, a osobi nije dobro, nema energije.„Kako je osoba po prvi put dobila anksiznost, fobije, depresiju, tada se to pripiše psihološkom faktoru i osoba završi kod psihijatra. Dalje se to tretira kao psihički problem, što se dugo i smatralo, ali nije tako. U pitanju je komplikacija osnovne, organske bolesti. To znači da su oštećene mitohondrije koje proizvode energiju“, kaže profesor Milovanović.Dijagnostikovanje sindroma hroničnog umoraProfesor dalje objašnjava da to ne može da se dokaže običnom dijagnostikom, osim ako se radi biopsija mišića, što je veoma komplikovano i invazivno i ne može da se radi svakom pacijentu, u pitanju su na hiljade ljudi.U svetu se otvaraju instituti za ispitivanje mitohondrija i pokušava se da se nađe određeni test koji može da dokaže prisustvo ove bolesti.„Postoji jedno testiranje koje može da potvrdi oštećenje kod ove bolesti, a to je testiranje funkcije autonomnog nervnog sistema, odnosno neurokardiološko testiranje. Problem kod ovog testiranja je taj što je u pitanju visokosofisticirana medicina i ne postoji veliki broj centara u svetu koji se bave tom problematikom“, dodaje profesor.Pored referentne laboratorije u Londonu gde se iz ove oblasti edukovao i sam profesor Milovanović kao stipendista „Wellcome Trust-a“ , postoje još četiri značajne laboratorije u Americi gde se testira funkcija autonomnog nervnog sistema, kao što su Hardvard, Univerzitet Džon Hopkins, Mejo klinika i NASA centar u Hjustonu.Profesor navodi i centre u regionu koji su vezani za laboratoriju u Londonu i to su klinika “Rebro” u Zagrebu i Klinički centar u Ljubljani. Oni su, posle Srbije, počeli da primenjuju tu dijagnostiku, ali su vezani za neurološke bolesti i ne bave se hroničnim umorom.Kriterijumi za postavljanje dijagnoze„Postoje jasno definisani kriterijumi za postavljanje dijagnoze hroničnog umora od strane više organizacija u svetu još od 1969. godine, a to su kanadski kriterijumi, japanski (Fukuda) kriterijumi, internacionalni kriterijumi (obično su to američki) i engleski kriterijumi“, kaže profesor Milovanović.Simptomi hroničnog umoraProfesor kaže da postoje osnovni, sporedni i dodatni simptomi hroničnog umora.

Glavni simptoma hroničnog umora:

– umor koji se prvi put javlja u životu, koji remeti vaš normalan život i koji traje duže od šest meseci, a po engleskim preporukama, duže od tri meseca.– neosvežavajuće spavanje i poremećaj spavanja, primećujete da mnogo spavate ili se budite neodmorni iako ste se spavali.– gubitak energije posle fizičkog napora, to je karakteristično.

Sporedni simptomi hroničnog umora:

– kognitivni poremećaji (problem sa pamćenjem, sa koncentracijom, “magla” u glavi, zaboravljanje reči)– poremećaj ortostatske stabilnosti, dakle disautonomije, što je vezano za neurokardiologiju (krize svesti, nestabilnost prilikom ustajanja, lupanje srca prilikom ustajanja, vrtoglavice).

Dodatni simptomi:

– fibromijalgija (bolovi u mišićima)– Iritabilni kolon (creva), kod 80 odsto ovih pacijenata– psihološki problem (anksioznost, depresija, fobije)– autoimmune bolesti (Hašimoto sindrom, policistični jajnici, insulinska rezistencija).

Lečenje

Profesor Milovanović ističe da kada se bolest ne dijagostikuje na vreme, kada traje dugo – pet, 10, 20, pa čak i 30 godina, pacijenti uđu u to stanje kada postanu invalidi.„Njima niko ne veruje, leže kod kuće, a kako imaju i psihološke probleme, smatraju da je to depresija. A kod ovih pacijenata su u stvari oštećene mitohondrije, postoje multisistemski ispadi, što znači da su svi sistemi zahvaćeni i bukvalno uništeni. Kod njih dolazi do poremećaja autonomnog nervnog sistema, poremećaja imunog sistema, metaboličkog poremećaja. Tako da je i lečenje problematično“, objašnjava profesor.Prema navedenim preporukama, može da se pomogne u pet do 10 odsto slučajeva, međutim profesor kaže da to nije tačno.„Lečenje mora da bude multidisciplinarno, da to bude bazično lečenje, od mitohondrija, gde tačno znate koje lekove treba da dajete da produkujete više energije u organizmu, ali i koje lekove ne smete da dajete. Treba da se leči autonomna disfunkcija (krize svesti, ortostatske nestabilnosti). Takođe treba da se uključe i druge specijalnosti da bi se lečili ti ispadi”, navodi profesor.Kako su u pitanju virusi i bakterije, odnosno hronična infekcija, profesor kaže da bi trebalo ustanoviti koja je infekcija u pitanju, pa da se eventualno uključe antibiotici i svaka vrsta antivirusne terapije. To bi bilo kauzalno lečenje, odnosno prema uzroku infekcije.„Za lečenje ove bolesti morate da imate multidisciplinarni tim, da imate znanje i morate da restaurirate ceo organizam koji je potpuno uništen“, kaže profesor.Zato je važno da se otkrije bolest na vreme i zaustaviti taj proces, jer ako bolest traje kratko mogu da se postignu rezultati u lečenju.„Lečenje ove bolesti traje od sedam meseci do dve godine, ako bolest duže traje, da bi pacijent stao na noge“, dodaje prof. dr Milovanović.BONUS VIDEO: Kako pobediti hronični umor

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortiumords-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2186048"]