Prizori punih plaža na "srpskim morima" i svega što nosi (silom prilika) naraslo interesovanje za letovanje u Srbiji ovih dana su glavna tema po medijima i društvenim mrežama. Ipak, jeste li videli kako je na Borskom jezeru?
Na Borskom jezeru dosad sam samo jednom bila, i to davno, na ekskurziji u gimnaziji. Vodili su nas na vikend, bilo je neko očajno novembarsko vreme, oblačno i kišno, tako da od kupanja i švrćkanja nije bilo ništa, ali puno smo se smejali i brčkali noge u bistroj vodi jezera. Dakle, nisam imala neka konkretna znanja i očekivanja kad sam krenula na izlet s Jungle tribeom, ali sam se ipak pitala da li je u međuvremenu Borsko jezero, „biser“ ovog kraja, i samo postalo jedno od „srpskih mora“.
Tura uključuje i obilazak Lazarevog kanjona, tako je zamišljen kompletan ugođaj – prvo malo planinarenje do najlepših vidikovaca, po želji upuštanje u mrak Lazareve pećine, a onda nekoliko sati opuštanja na plaži, sunčanje i brčkanje u jezeru. Ipak, trebalo je već na startu da tmurno vreme i gomilu mladih ljudi shvatim kao nagoveštaj da će ovo kratko putovanje ipak više ličiti na tu ekskurziju nego što sam mislila.
Pročitajte još:
U prvih deset minuta tri devojke uspele su da preprave raspored sedenja da bi sedele zajedno i pretresle nekoliko važnih tema od prošlog zajedničkog putovanja, vođa puta nas je prozvao i napravio WhatsApp grupu da bi komunikacija bila jednostavnija, a ekipa iz zadnjih redova otvorila je smoki i uveliko grickala, zalivajući „crnim sokom“. Usput smo slušali priče o konjanicima kneza Lazara i hajducima koji su se krili u Lazarevom kanjonu, malo dremali, a malo se mrštili na oblake koji su nas pratili držeći kabanice u pripravnosti. Srećom, kiša je taman stala kad smo se iskrcali i započeli uspon.
Trebalo nas je snimiti na početku kad smo nadahnuto, energično, svi u istom ritmu, krenuli uzbrdo, i dva-tri sata kasnije, kad smo se sitnim koračićima u raštrkanim grupama klizali po mokroj zemlji i kamenju, zajapureni, mokri od znoja, od kiše i poprilično blatnjavi, verujem da bi bilo smešno. Ne znam koliko puta sam opsovala hajduke i koliko puta sam se istripovala da vidim zmiju, a pogled s vrha bio je prilično maglovit, jer se desilo da se baš tad spustio neki oblak…
I neko bi možda pomislio da to baš i nije neka avantura u koju bi želeo da se upusti, ali zapravo – bilo je sjajno. Jer su između stale sve te lične male pobede, nova poznanstva, kukanje i bodrenje pred nezgodnim usponima, deljenje čokoladica, razvijanje zastava na vrhu, fotkanje u oblacima… I u podnožje smo se vratili baš kao „pleme„, deleći jedno uzbudljivo zajedničko iskustvo, iako gotovo nikom nisam znala ime.
No, i to smo ispravili na pauzi u obližnjoj kafanici ušuškanoj u zelenilo, čekajući da se svi okupe i da nastavimo put ka Borskom jezeru. Teži deo izleta je uspešno savladan, sad ide uživancija.
Pročitajte još:
Naoružani peškirima i prostirkama, u kupaćim kostimima i papučama za plažu, stižemo na jezero nadajući se zracima sunca koji su se povremeno probijali… A plaža – prazna. Bukvalno smo bili jedini, ako ne računamo dve mame sa sitnom decom koja su se igrala u obližnjem parkiću. Žute pedaline i čamci stajali su uredno složeni sa strane, s druge su pecaroši zabacili štapove. Ne, nismo bili na pogrešnom mestu, tu je hotel, tu je kafanče na vodi, tu bi trebalo da je centar dešavanja, ali nije bilo nikoga.
Dok sam ja proguglala da proverim da nije u međuvremenu izašla neka zabrana kupanja ili nova informacija o zagađenosti jezera, recimo, zbog čega ne bi bilo preporučljivo ulaziti u vodu, ostali su već plivali.
Nebo je bilo i dalje sivo, ali nije bilo hladno i voda jezera je bila prijatna za kupanje. Osim toga, bio je vikend, usred avgusta. Drugih kupača, ipak, sve do večeri nije bilo, a nismo videli ni mnogo šetača.
„To je zbog vremena, inače zna da bude baš gužva, više od 1.000 ljudi“, objasnili su nam lokalci koje smo zatekli u kafančetu na vodi, skrećući nam pažnju na sve te vikendice koje su izgrađene u okolini i hotel koji su „preuzeli Kinezi, pa sad ima neka nova pravila“. Sve znaju o svakoj kući, tu su već 50 godina, kažu, i smeškaju se na našu konstataciju da je baš lepo i opušteno. Oni se sećaju i kako je nekad sve bilo bolje, od nivoa jezera, do restorana gde se uživalo uz kaficu u pogledu, a sad je zatvoren…
Međutim, čini se da ovo jezero zasad nekako ipak odoleva masovnijem turizmu. Na kraju, i dalje je mesto gde usred sezone možete da zasednete s lokalnom ekipom uz muziku i piće i izgubite pojam o vremenu dok slušate priče o Boru i Borskom jezeru iz prve ruke, a isprate vas uz flašu domaće, „za usput“… E, to se nije desilo ni na ekskurziji onomad.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare