"Kome smeta tramvaj Dvojka?" Reči bivše dekanke Biološkog fakulteta od kojih zastaje knedla u grlu

Zbog novog urbanistčkog plana, koji najavljuje gradonačelnik Aleksandar Šapić, putovanje krugom Dvojke, tačnije ovim tramvajem, odlazi u istoriju.

To je izazvalo burne reakcije u javnosti, a među onima koji su se oglasili je i Gordana Cvijić, profesorka i dekanka Biloškog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji.

Njenu poruku koja je objavljena na društvenoj mreži X prenosimo u celosti:

„Mnogo stvari nam je u Beogradu nesmotrenim ili namernim odlukama oduzeto ali poslednja vest da će biti ukinut tramvaj „Dvojka“ me je porazila. Tim činom bi mi bilo oduzeto gotovo sve što sam kao blago čuvala u svojim uspomenama.

Rodila sam se 1948. u Baba Višnjinoj ulici na Čuburi, iznad Slavije preko koje je prelazila i još prelazi „Dvojka“.

Kao i mnoge porodice posle rata u malom dvosobnom stanu našlo se puno nas: baba, deda, stric, strina, njihova deca, moji mama i tata, ja, još jedan stric student iz Splita.

Moji roditelji su se da bi pobegli iz gužve odselili u garsonjeru u Crnogorskoj ulici, opet na ivici šina kruga „Dvojke“ koja je ostala veza sa porodicom, ali i mnogo više od toga.

Mama me je uvek opominjala da pazim na tramvaj kada idem da kupim hleb, kada idem da se igram na obali Save, kada me tata vodi na brod „Zagreb“ da popijem koktu.

Zimi bi se sankali niz Crnogorsku ulicu i grupa dečaka bi dežurala i vikala kada vide tramvaj „Dvojku“ da se približava.

Moja prva dečija avantura bio je samostalan odlazak kod babe koja se u međuvremenu preselila u Drinčićevu u blizini Bajlonove pijace, naravno opet tramvajem „Dvojkom“ u koji sam ušla na stanici ispod Brankovog mosta.

Novo preseljenje nas je odvelo opet na šine „Dvojke“ u Dušanovu ulicu. Kada bih, posle časova u Prvoj beogradskoj gimnaziji žurila na odbojkaški trening na terene Crvene zvezde na Kalemegdanu utrčavala sam u „Dvojku“.

Prvi poljubac sam doživela na stanici „Dvojke“ ispred restorana „Marš na Drinu“. Kada sam se posle udaje preselila u Zemun, sa autobuske stanice na mostu u Brankovoj sam strčavala u Karađorđevu, hvatala „Dvojku“ i išla da obiđem bolesnu majku.

Kada su nam se rodile unuke daleko u inostranstvu igrali smo se sa njima tako što smo ih, na malom tepihu, vukli u krug po stanu imitirajući krug dvojke i uzvikujući redom stanice… Bajlonova pijaca, Dušanova, Kralja Petra, Kalemegdan, Pristanište …

…Stari savski most (nema ga više), Železnička stanica (nema je više), Nemanjina (Generalštab koga po svoj prilici takođe neće biti), Slavija (bez spomenika Dimitriju Tucoviću)...a unukama smo kod svake stanice nešto ispričali o tom kraju.

Kome smeta tramvaj „Dvojka“? Umesto da mu daju značaj, da ga oplemene pričama o Beogradu, da postane neka vrsta turističke atrakcije, on se ukida, nestaje kao stari Železnički most, Hotel “Jugoslavija” i mnoge druge stvari u ovom našem gradu. Zašto se donose takve odluke?

Da li osobe koje ih donose uopšte znaju da postoje uspomene, da su one važne kako za osobe koje su ih doživele tako i za buduća pokoljenja. Kao što reče jedna naša poznata glumica u jednoj emisiji „Ovu prirodu branim životom“ ja dodajem „tramvaj Dvojku braniću životom“.“