0
Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitična ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novine "Nova". Ovaj konkretno piše Ana Vrbaški iz umetničke grupe Alice in Wonderband.
Kao neko ko je ostao, dok su mnogi odlazili, možda mogu da govorim u ime onih koji su još uvek tu? Ili o nemogućnostima, koje smo svi mi koji smo ovde morali pretvoriti u mogućnosti, ako smo želeli da opstanemo? Kraj godine deluje kao pravi momenat da se podvuče neka crta, bar simbolički.
Postoji to ludilo sa novogodišnjim odlukama i osvrtima na prethodnu godinu, koje deluje kao kulturno nametnuto. Da li je ono veštački stvoreno ili je prirodno? Kraj godine, ciklus koji se završio, smrt prirode ipak deluje kao neka tačka na kraju rečenice. A kultura, što joj samo ime kaže, je nešto što se gaji, pa je to čini delimično veštačkom, jer mora neko da je pazi i hrani. Opet, nešto što se gaji mora biti živo da bi raslo. Kao kulturnjak, ja je osećam kao neraskidivi deo sebe: da nema umetnosti, besmisao bi pobeđivao. Moje postojanje se stalno rve sa smislom, ali zajedništvo sa publikom i ljubav koju dajem i primam čini da verujem da smisao postoji.
Dugo sam lutala na umetničkom putu. Ja sam rokenrol dete, ali su mi okviri uvek bili tesni, pa me je zanimao bluz, pop, nova muzika, etno, psihodelija. Imam ponešto klasičnog muzičkog obrazovanja i Bah i Mocart su mi bili beskrajno uzbudljivi. Kao jugoslovensko dete, gajena sam u duhu kosmopolitizma i jednako su mi bili bliski Hese, Ende i Tolkin. Nisam se pronalazila u domaćim piscima, jer sam sanjarila o umetnosti, a njihovi zapisi su bili teški i mučni, često opterećeni socijalističkim narativom, koji je gušio ideološki i bio mantra na koju smo svuda naletali.
Kada sam postala majka, na prvoj godini fakulteta, i odlučila da se preselim u prirodu, na Frušku goru, sve se promenilo. Desio se život. Odjednom sam bila uronjena u problematiku svakodnevnog i rešavanje najjednostavnijih, a nekada najtežih, praktičnih problema hranjenja, spavanja, čistoće. Paralelno sa tim sam nastavila sa svojim umetničkim eksperimentima i kulturnim istraživanjima, u skromnom obimu u kojem sam mogla da im se posvetim. Ako premotamo narednih petnaestak godina, još jedno dete, različite radionice fizičkog teatra, muzike, cirkusa, pokreta, stižemo do trenutka kada sam bila zrela da odaberem nešto novo, što je zbilja moglo da okupi moje stvaralačke snage na sve načine i zaposli ih. To je bila telesna muzika.
Ovaj odabir je bio plod iskrenih umetničkih istraživanja. Da ogolim sebe kao umetnicu i ostavim samo ono što je osnovno, a to je moje telo i glas. Jer je iskrenost bila jedna od vodilja za kojima sam tragala, zbog čega sam pre 25 godina otišla da živim u prirodi i zbog čega sam konstantno padala i podizala se na svom umetničkom, i životnom, putu. Biti iskren je osobina koja nije previše cenjena, posebno ne u odnosima sa javnošću ili na putu ka karijernom vrhu.
Vraćanje telu i telesnoj muzici vratilo me je i mojim kulturnim korenima, koje sam prethodno odbacivala i nisam previše cenila. Naravno, volela sam da pevam neke od narodnih pesama, ali sam uvek trčala za Zapadom, jer, to je deo naše malograđanske kulture, da studiramo u inostranstvu, kopiramo sve što dolazi od spolja i da to veličamo. Paradoksalno, za telesnu muziku sam saznala, opet, od Italijana, na evropskom projektu, u Varšavi, a on je to znanje doneo iz Južne Amerike.
Ako se vratimo korenima, setićemo se da su naši preci, ne tako davno, igrali zajedno u kolu, lupajući nogama o pod i tapšući, dok pri tome pevaju. Zvuči li vam poznato?
Pročitajte još:
Trebalo je nekoliko godina da se moj partner, Marko Dinjaški, i ja upoznamo sa mogućnostima telesne muzike kao tehnike u muzičkom i pozorišnom – ili izvođačkom – smislu. Da, jesmo, skidali smo zapadnjačke „cake“ – mada u telesnoj muzici te „cake“ dolaze iz celog sveta, iz Afrike, obe Amerike, Azije, Evrope, čak i sa Farskih ostrva, na primer. Nismo se na tome zaustavili, već smo paralelno istraživali svoje, balkanske, korene. Zatim smo stvorili jedan kosmopolitski materijal, koji poštuje svetsko kulturno nasleđe, a slavi muziku Balkana.
Predugo na ovim prostorima kopiramo i veštački prenosimo modele iz inostranstva. Nije stvar u tome da se nema šta naučiti od sveta. Ima svet puno toga naučiti od nas. U šali sam pričala sa prijateljem iz Nemačke, kada je pandemija bila u najgorem obliku: „Eto, sad znate kako je nama, i vi i ceo svet. Ništa se ne može planirati, ništa nije izvesno, sve zavisi od nekog drugog“. Pa ipak, i u takvim uslovima smo, mi koji smo ostali, uspeli da opstanemo i da stvaramo.
Zato nemoguće ne postoji. Sve je moguće. Pitanje je samo koliko si istinit u svojim željama i nastojanjima, koliko si postojan i istrajan i koliko želiš da daš, da bi dobio. Ako daješ puno, puno ćeš i dobili. Želim da verujem u to. Jer se bez te vere da ono što činimo ima smisla sve ruši. A danas nam je vera u ljubav i razumevanje itekako potrebna.
***
Autorka je telesna muzičarka, pevačica, kompozitorka, muzička i pozorišna izvođačica. Album koji je Alice in WonderBand u novembru 2022. godine objavio za nemačku kuću CPL Music trenutno se nalazi na sedmom mestu World Music Charts Europe. Sa svojim umetničkim i životnim partnerom živi već 25 godina na Fruškoj gori, blizu Sremskih Karlovaca.
***
Bonus video: Život na srpskom: Alice in Wonderband
