Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitična ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je (skoro u potpunosti) iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novine "Nova". Ovaj konkretno piše urednica portala Zadovoljna - Ivana Stojanov.
Žena se svakodnevno troši na gomilu gluposti. Svako jutro u glavi pravi listu stvari koje MORA da uradi. Dok su deca mala, ali i kad porastu, ona je 80 odsto robot, 20 emotivno biće koje se smeje, grli i plače. Da krećem ispočetka, bila bih manje robot.
Moj sin danas ima 22 godine i bio je stvarno super dete. Živeli smo sami pa je moja uloga u njegovom odrastanju bila višestruka, a u glavi sam imala samo jednu varijantu – sve mora pod konac. Sada, kada vratim film, shvatam da sam sama sebi nametala gomilu moranja, iako on to nije ni očekivao ni tražio. Ne kajem zbog svega što sam odmorala, ali mnogo toga bih drugačije.
Ne mora, ali treba. Ono što sam odavno, dok sam živela u Italiji, naučila od moje tetke je da se ručak kuva kratko i da i tako može da bude super ukusan, a zdrav. Da imam vremensku mašinu drugačije bih organizovala svoje nabavke, planove obroka i više bih osamostalila sina u kuhinji. Ono što je važno da kažem je da ja ne volim da kuvam i da mi je to kao kazna. Bilo da pripadate timu „kuvanje je seksi“ ili onom „zašto nema pilula umesto hrane“, racionalizujte kuvanje na 3 velika lonca nečega koja ćete raspodeliti na po dva dana, tako ste ubili 6 dana, onaj jedan častite sebe i jedite šta vam se ćefne. Ako ponekad nemate skuvano, neće pasti plafon niti će vam dete ostati traumirano i bolesno. Dakle kad vam je baš teško – natrpajte salatu u tortilju i dodajte šta imate iz frižidera. Bolje mama raspoložena za sviranje u šerpe nego mama propala u šerpe.
Znate šta? Ne mora danas. Trebalo mi je 48 godina da shvatim da zaista ne mora, ali i dalje aktivno radim na savladavanju svoje psihe koja svaki slobodan dan počinje jahanjem usisivača. U našoj kući to jutro se zove Dan mrmota i znamo da se u ogledalo ne gledam i da je zabranjeno komentarisati moju frizuru, podočnjak i šta sam obukla. Ono što bih drugačije je trenutak u kom mrtva umorna posle posla ulećem u kuću i počinjem da čistim jer me nervira prašina. Pa mi se zavrti u glavi, a ja jače. Pa me zaboli želudac od gladi, a ja stučem tri gutljaja kafe, u jednoj ruci džoger u drugoj šolja. I ne sednem, ne kažem kući – ko te j. I sutra ćeš biti tu. Nego planiram posle toga trk do prodavnice u nabavku, pa pomoć klincu oko matematike, kuvanje tamo negde oko 23h.
Haos nekad samo preskočite, kao petodinarac koji vam je negde pao na pod, a vi ga uporno zaobilazite. Podići ćete ga sutra. Ili za 3 dana. To je vaš pod, vaš nered, vaše pravo da kažete- neću.
Deca moraju u školu, vi ne. I dalje osećam mučninu kad se setim domaćih iz matematike za šesti razred i vežbanja pred pismeni. Vežbali smo od 20h do 23h, tačno toliko, samo matematiku, a gde je hemija, fizika, o preleposti srpskog jezika. On me gleda zbunjen, ništa ne kapira, ja još manje. A mora na pismeni i ko će da mu pomogne nego ja, privatne časove ne plaćam imam na šta pametnije da potrošim pare. I onda šta? Sednem pa učim, vežbam prvo ja da bih uopšte mogla da mu objasnim. Debakl zdravog razuma. Pustite decu da dobiju jedinice ili petice, ne radite sa njima besomučno svakodnevno, činite im medveđu uslugu, a sebe dovodite u stanje ludila. I na kraju zašto? Hoće li sutra biti uspešnija jer ste pili bromazepan zbog one nejednačine? Neće.
E ovo zaista mora i treba i kad vam se neće. Kad me drugarice pitaju „kako si ti to sve s njim osmišljavala i uživala u igri, ja ne bih imala živaca“, uvek im kažem isto – pa niko ne uživa u svakoj igri s decom. Kome se guraju autići sat vremena po tepihu uz parkiranje u kutije od keksa i vokabular koji se svodi na „tinuninu tinuninu tinu sipaj piće“? Igrali smo se i kad mi je bilo teško, kad sam bila bolesna, skitali smo i šetali i penjali se na drveće i pikali fudbal kad mi je duša spavala. Neke stvari s decom prosto moraju, ali ne postoji ništa slađe nego onaj kikot kad vam da gol, a vi kao nespretni padnete od siline udarca četvorogodišnjaka. Sve to kasnije dođe na svoje, a posebno razgovori.
Detetove priče moraju da vas zanimaju, vi ste centralna figura vašeg kasnijeg odnosa i poverenja koje se gradi. Smislite odgovor koji će razumeti kad vam hiljadu puta ponovi „a mama“ s dve godine i kad vas s 13 pita – a kako ljudi znaju da imaju orgazam. To je zapravo jedino moranje koje ne bi trebalo da vam pada teško. Videćete, isplatiće se više od svih dosadnih stvari koje ste same sebi zadale u glavi. I ne pitajte – pa ko će sve ako ne ja. Kako ko će? Možete i vi ali ne baš danas, a možda biste mogli da uključite u sva svoja moranja i neke ljude koji vas vole. Ne moramo same, to samo govori robot iz nas.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare