Ovo je fotografija Zemlje koju je NASA poslala 1968. godine sa Meseca: "Trenutak kada se ceo svet promenio, ali tu nije kraj"

Pre pedeset sedam godina trojica američkih astronauta krenula su na jedno od najodvažnijih i najinspirativnijih putovanja u istoriji čovečanstva. Krajem decembra 1968. godine Frank Borman, Džejms Lovel i Vilijam Anders poleteli su ka Mesecu u letelici Apolo 8, postavši prvi ljudi koji su se oslobodili Zemljine gravitacije i zaputili ka drugom nebeskom telu.

Mesec 1968. godine nije bio isti onaj koji danas mirno sija na noćnom nebu. U godini obeleženoj političkim ubistvima, društvenim nemirima i iscrpljujućim ratom u Vijetnamu, Mesec je postao mnogo više od udaljenog nebeskog objekta. Pretvorio se u simbol nade, nacionalnog cilja i američke odlučnosti. U trenutku kada je izgledalo da se zemlja raspada iznutra i da joj ponestaje snage, Mesec je iznenada delovao dostižno.

U odluci koja je istovremeno bila jednostavna i krajnje smela, NASA je odlučila da uloži sve kako bi preduhitrila sovjetske ambicije u svemirskoj trci. Još uvek potresena tragedijom iz 1967. godine, kada su u požaru na lansirnoj rampi Apola 1 stradala trojica astronauta, među njima i veteran programa Merkur Gas Grisom, agencija je napustila dotadašnji oprezni i postepeni plan misija u Zemljinoj orbiti i odlučila se za potez visokog rizika.

Tokom božićnih dana 1968. godine Sjedinjene Države su lansirale Apolo 8 ka Mesecu. Bio je to prvi let sa posadom na moćnoj raketi Saturn V, tada najjačoj ikada napravljenoj, u maloj svemirskoj letelici koju je pokretao jedan jedini motor koji je morao da funkcioniše besprekorno. Plan je bio briljantan, zahtevao je hrabrost i nosio ogroman rizik.

Nijedna svemirska misija pre ni posle toga nije imala tako jasan i jednostavan cilj. Dva i po sata nakon poletanja izgovorene su reči koje nikada ranije nisu čule ljudske uši u svemiru. Apolo 8 dobio je dozvolu za ulazak na putanju ka Mesecu. Bili su na putu ka drugom svetu.

Istoričar Dvejn Dej, stručnjak za svemirsku istoriju Hladnog rata, objašnjava kontekst ove odluke. Prema njegovim rečima, često se navodi da je poverljivi izveštaj obaveštajnih službi, koji je sugerisao da Sovjetski Savez planira let sa ljudskom posadom oko Meseca do kraja godine, bio okidač za ovu misiju. Međutim, čvrsti dokazi za to ne postoje. Ono što je sigurno jeste da lunarni modul nije bio spreman i da NASA nije želela da zadrži Apolo 8 na zemlji. U trci ka Mesecu agencija je pritisla gas do kraja i nije imala nameru da uspori.

Nakon trodnevnog putovanja ka Mesecu, posada Apola 8 aktivirala je jedini pogonski motor kako bi usporila letelicu i omogućila da je mesečeva gravitacija uhvati u orbitu. Sa visine od svega devedesetak kilometara astronauti su postali prvi ljudi koji su ugledali surove planine i kraterima izbrazdane ravnice Meseca. Tada je usledio prizor koji niko od njih nije očekivao. Iznad mesečevog horizonta pojavila se Zemlja, plava i krhka. Jedna fotografija, danas poznata kao Izlazak Zemlje, pokazala je čovečanstvu sopstveni dom sa udaljenosti od gotovo četiri stotine hiljada kilometara, usamljenu tačku svetlosti u tami svemira.

Na Badnje veče posada je okrenula crno belu televizijsku kameru ka površini Meseca i uživo prenosila prizore kratera i drevnih mora. Dok su porodice širom sveta prekidale praznične večere, astronauti su iznenada počeli da čitaju stihove iz Knjige postanja. Spoj drevnog teksta, božićnog duha i ogoljene lepote Meseca pretvorio je ovaj prenos u trenutak koji je ostao duboko urezan u kolektivno pamćenje. Za mnoge je Badnje veče 1968. zauvek ostalo upamćeno kao lunarni Božić.

Po povratku na Zemlju, posada Apola 8 dočekana je kao heroji. Misija je proglašena izuzetnim i inspirativnim uspehom. Časopis Tajm zaustavio je štampu kako bi Bormana, Lovela i Andersa proglasio ličnostima godine. U jednom telegramu, sažet je duh tog vremena rečenicom da su spasli 1968. godinu.

Autor Endru Čejkin, pisac knjige Čovek na Mesecu, kasnije je razmišljao o paradoksu svemirske ere. Najfuturističkiji poduhvat koji je čovečanstvo ikada ostvarilo danas deluje kao nešto što pripada dalekoj prošlosti, kao poglavlje koje neobično odudara u priči o tehnološkom razvoju.

Danas se NASA nalazi pred novim poglavljem. Misija Artemis 2, prva sa ljudskom posadom u okviru programa Artemis, planirana je za početak 2026. godine. Tokom desetodnevnog leta astronauti će obići Mesec kako bi testirali svemirsku letelicu Orion i raketu nove generacije u dubokom svemiru. Reid Vajzmen, Viktor Glover i Kristina Koh, zajedno sa kanadskim astronautom Džeremijem Hansenom, postaće prvi ljudi koji će se približiti Mesecu još od 1972. godine.

Istoričar Glen Svanston povlači jasnu paralelu između Apola 8 i današnjih izazova. Po njegovim rečima, Apolo 8 predstavljao je napuštanje Zemlje, dok je Apolo 11 označio dolazak na Mesec. Sa ove vremenske distance, prirodno je zapitati se koji je trenutak bio značajniji. Nekadašnja fraza da ako možemo da pošaljemo čoveka na Mesec možemo sve, danas dobija novo značenje u svetu u kome druge sile, poput Kine, ubrzano napreduju.

Upoređujući Apolo i Artemis, Dej primećuje da se istorija ne ponavlja doslovno, ali često liči sama na sebe. Iako se nekada smatralo da je Apolo 8 zapravo okončao trku ka Mesecu, današnja situacija je složenija. NASA može ponovo da pošalje ljude oko Meseca, ali bi neka druga država mogla prva da se vrati na njegovu površinu. Pitanje je koliko bi to danas imalo isti simbolički značaj kao šezdesetih godina.

Uprkos budžetskim rezovima, problemima u rukovođenju i padu morala, Apolo 8 ostaje snažan podsetnik da liderstvo u svemiru ne zavisi samo od toga ko prvi stigne do cilja, već ko ima hrabrosti da krene kada je ishod neizvestan. Te 1968. godine trojica astronauta ponela su sa sobom nadu podeljenog sveta i pomogla planeti da ponovo poveruje u mogućnosti čovečanstva. Dok se Artemis 2 sprema za put od Zemlje ka Mesecu, ključno pitanje nije da li se istorija može ponoviti, već da li se ponovo može prizvati ista tiha hrabrost.