Istraživanja javnog mnjenja u Australiji, SAD i drugim zemljama pokazuju da oko trećina ljudi veruje da su vanzemaljci već među nama, piše Sciencealert.

Međutim, iako ono što znamo o svemiru sugeriše da vanzemaljski život možda postoji, postoje tri snažna razloga zbog kojih nas oni verovatno ne posećuju.

Svemir je ogroman

Za početak, svemir je toliko velik da prevazilazi našu maštu.

Proksima Kentauri, najbliža zvezda našem Suncu, udaljena je oko 40 biliona kilometara, odnosno 268.000 puta dalje nego što je Sunce udaljeno od Zemlje. Astronomi tu udaljenost izražavaju kao 4,3 svetlosne godine.

Svetlosna godina predstavlja rastojanje koje svetlost pređe za godinu dana krećući se brzinom od 300.000 kilometara u sekundi.

Sa današnjom tehnologijom možemo da putujemo svemirom samo malim delom brzine svetlosti. Čak i naša najbrža letelica, NASA-ina sonda Parker Solar Probe, dostiže maksimalnu brzinu od oko 191 kilometar u sekundi - svega 0,064 odsto brzine svetlosti.

Tom brzinom bilo bi potrebno oko 6.650 godina da stigne do Proksime Kentauri, i to samo u našem neposrednom zvezdanom susedstvu. Zbog toga bi međuzvezdana putovanja u okviru jednog životnog veka zahtevala mnogo veće brzine.

Pretpostavimo ipak da posedujemo tehnologiju za putovanje blizu brzine svetlosti. Tada se pojavljuje prvi problem.

Albert Ajnštajn je pokazao da je vreme relativno - ono ne protiče istom brzinom svuda u svemiru. Što se svemirski brod brže udaljava od Zemlje, vreme za njegove putnike protiče sporije. Ovaj fenomen naziva se dilatacija vremena.

Na primer, kada se NASA-in astronaut Skot Keli vratio na Zemlju nakon godinu dana provedenih na Međunarodnoj svemirskoj stanici, bio je nekoliko milisekundi mlađi od svog identičnog blizanca. Razlog je što vreme sporije prolazi za objekte u kretanju, a stanica se kreće brzinom od oko 28.150 kilometara na čas.

Za braću Keli ta razlika bila je zanemarljiva. Međutim, za eventualne vanzemaljce koji bi dolazili na Zemlju iz udaljenih zvezdanih sistema pri mnogo većim brzinama, efekat bi bio znatno izraženiji.

Po povratku kući zatekli bi planetu mnogo stariju od one koju su napustili - možda čak za čitav vek ili više. Bili bi svojevrsni prognanici u vremenu.

Nezamislivo velika potrošnja energije

Drugi problem predstavljaju ogromne energetske potrebe međuzvezdanih putovanja.

Masa svemirskog broda raste sa brzinom, pa je za njegovo dalje ubrzavanje potrebno sve više energije.

Na samoj brzini svetlosti brod bi imao beskonačnu masu, što bi zahtevalo beskonačnu količinu energije. To je očigledno nemoguće.

Još jedan ozbiljan problem jeste činjenica da svemir, iako gotovo prazan, ipak nije potpuno vakuum.

U njemu postoji dovoljno čestica da predstavljaju opasnost.

One mogu izazvati smrtonosno zračenje za putnike i instrumente letelice koja se kreće velikim brzinama ili čak potpuno uništiti brod. Retko raspoređeni atomi vodonika pri brzinama bliskim svetlosti pretvaraju se u intenzivno zračenje, dok bi toplota koja se pritom stvara postepeno trošila i na kraju uništila oplatu letelice.

Putovanje brže od svetlosti, prema fizičaru Migelu Alkubijereu, teoretski je moguće, ali sa sobom nosi sopstveni niz problema i zahteva količinu energije koju danas nije moguće obezbediti.

To otvara i pitanje: zašto bi neka civilizacija trošila toliko energije da doputuje na Zemlju? Sve što mi posedujemo, dovoljno napredna civilizacija - a morala bi biti izuzetno napredna da bi stigla do nas - verovatno bi mogla sama da proizvede na svojoj planeti.

Zemljina atmosfera možda im ne bi odgovarala

Postoji i problem naše biosfere, koja je, koliko naučnici znaju, jedinstvena.

Život i planeta razvijali su se zajedno. Složeni oblici života ne bi postojali na Zemlji da cijanobakterije, vrsta jednoćelijskih mikroorganizama, pre oko 2,4 milijarde godina nisu obogatile tadašnju atmosferu kiseonikom.

Kiseonik za nas nije otrovan, ali je veoma reaktivan i mogao bi biti izrazito korozivan za vanzemaljske organizme. Istina, mogli bi da nose zaštitna odela, kao što ljudi čine u neprijateljskim okruženjima, ali izveštaji o navodnim susretima sa vanzemaljcima uglavnom ne pominju svemirska odela.

Dakle, da li vanzemaljci postoje?

Ako nisu ovde, da li postoje negde drugde?

To je zanimljivo pitanje, kako naučno, tako i filozofski. Naučnici još nemaju dovoljno podataka, ali aktivno tragaju za odgovorom.

Do danas je otkriveno oko 6.200 egzoplaneta u više od 4.700 planetarnih sistema, iako nijedna nije potpuno nalik Zemlji ili našem Sunčevom sistemu.

Većina zvezda verovatno ima makar jednu planetu, a samo u našoj galaksiji postoji više od 100 milijardi zvezda. Broj planeta je stoga ogroman, a neke od njih mogle bi biti pogodne za život.