0
"Nema mesta na svetu u kojem se tako dobro osećam kao u Zemunu", govorio je David Albahari.
Pisac i prevodilac David Albahari, jedan od najjačih glasova naše savremene književne scene, preminuo je posle duže bolesti u Urgentnom centru u Beogradu u 76. godini. Poslednje godine proveo je u Zemunu.
I odrastao je u Zemunu, a dok je živeo u Kanadi planirao je kako će da se po penzionisanju vrati, šeta uz Dunav i igra šah.
„Ja zapravo i nisam otišao iz Zemuna, tako da kad god se vratim, izlazim na ulicu kao da sam samo malo duže spavao u svom starom stanu, pa eto, prošlo je neko vreme pa ja sada izlazim na ulicu. Naravno, ima ponečeg i što mi se ne dopada ali onda zatvorim oči. Dovoljno mi je da izađem na zemunski kej ili da prođem zemunskim parkom i onda sve polako postaje onako kako treba da bude“, rekao je jednom prilikom.
O Zemunu je razmišljao i pisao, a Zemun je i sanjao – prenosimo vam tekst u kojem je sumirao svoja osećanja prema Zemunu.
Svaki put kada pišem o Zemunu razapet sam između dva protivrečna osećanja: s jedne strane, pomišljam da ništa nije lakše od pisanja o gradu koji volim, dok s druge strane osećam da ništa nije teže od toga, da upravo ljubav koju osećam predstavlja svojevrsnu prepreku i ometa me u pisanju. Pri tom nije važno da li pišem priču ili esej, odnosno, da li beležim izmišljena zbivanja u Zemunu satkanom od mašte ili pokušavam da opišem stvaran grad, one trenutke kada se, posle dužeg ili kraćeg odsustva, ponovo nađem u njemu. Dugo nisam mogao da razumem otkuda ta dvojnost i zašto me uvlači u svoju mrežu, ali sada sam sklon da poverujem da je ona, u stvari, posledica protivrečnosti koja na svoj način definiše i objašnjava Zemun.
Za razliku od ostalih delova Beograda, Zemun je sačuvao svoje gradske odlike i predstavlja grad u gradu. Svi ostali delovi Beograda uglavnom deluju kao fragmenti veće urbane celine ili pak kao prigradska naselja, satelitske naseobine koje kruže oko centralnog gradskog jezgra. Zemun je, iako odavno pripojen Beogradu, sačuvao svoju celovitost i nikada nije prestao da bude varoš za sebe, sa svojim centrom, glavnom ulicom i periferijom.
Pročitajte još:
Čak ni (nesumnjivo neuspeli) urbanistički pokušaj da se, podizanjem niza novogradnji i solitera, Zemun bar vizuelno spoji s Novim Beogradom nije uspeo to da poništi. Tipična srednjoevropska organizacija grada, koju srećemo na celom području nekadašnje Austrougarske, pokazala se jačom od savremenog modela gradskog naselja, Novog Beograda, podignutog između Beograda i Zemuna.
Stoga je odlazak iz Zemuna u Beograd za mene uvek putovanje, premda protivrečno, jer, iako osećam da putujem iz grada u grad, kao što se vekovima putovalo, u stvarnosti se krećem jednim istim gradom. Istina, sada ne postoje granice, carinska kontrola i karantin, ali verovatno zbog činjenice da se mora preći preko reke, osećaj da putujem nikada me ne napušta.
Naravno, Zemun se sasvim udobno oseća u okrilju Beograda, jer su ta dva grada gotovo uvek zajedno trpela ćudi istorijskih zbivanja.
Vekovima jedan naspram drugog, razdvojeni a ipak povezani vidljivim i nevidljivim nitima, oni su kao blizanci koji uopšte ne liče i za koje se u prvi mah ne može reći da su u bilo kakvom rodu. Ali, iako su oni dugo stajali na kraju, odnosno, početku dva potpuno različita carstva, na razmeđu Istoka i Zapada, pa i na mestu gde se, kako neki kažu, susreću tlo Evrope i tlo Balkana, oni su, uprkos zahtevima istorije, uvek delovali kao nesrećni ljubavnici koji dugo, previše dugo nisu mogli da budu zajedno. Ne čudi, stoga, da se najlepši pogled na Zemun — ne računajući pogled sa Dunava, iz čamca — pruža iz Beograda, sa kalemegdanske tvrđave, dok se najlepši pogled na Beograd otvara sa Gardoša.
Sa Gardoša se pruža i najcelovitiji prizor Zemuna, i taj pogled na staro središte grada ima skoro terapeutski kvalitet. Bezbroj puta mi je odlazak na Gardoš i prizor zemunskih krovova i crkvenih tornjeva pomogao da ponovo pronađem narušeni spokoj u duši. Iako nije u pitanju neka velika visina, ta uzdignutost iznad gradske vreve daruje dragoceno osećanje oslobođenosti od stega i pomaže da se u posmatraču ponovo ustoliči mir. Isto dejstvo, bar za mene, ima boravak u zemunskom gradskom parku, u kojem vlada osećanje duboke harmonije između prirode i čoveka, i koji zbog toga deluje mnogo veći nego što doista jeste.
Time se ne iscrpljuje blagotvorno dejstvo zemunskih šetnji i postoji niz ulica i delova grada u kojima se, sasvim sigurno, može naći olakšanje od pritisaka koje svakodnevni život može da nam nametne. Jedna od njih je Dubrovačka ulica koja se, kao i druge ulice koje ostavljaju sličan utisak, uvek iznova otkriva dobronamernom prolazniku.
Dubrovačka ulica, od zgrade sa sunčanim satom na početku do sinagoge na njenom kraju, podseća na tristagodišnje prisustvo jevrejske zajednice u Zemunu, čiji su članovi nastanjivali tu i okolne ulice. Tu je živeo i radio i rabin Jehuda Haj Alkalaj, značajan po tome što je među prvima pokrenuo ideju o povratku Jevreja u Palestinu, koju će kasnije Teodor Hercl, čija je porodica iz Zemuna, preuzeti kao glavnu ideju cionizma, pokreta koji je za cilj imao osnivanje države Izrael.
Zmaj Jovina je takođe ulica kojom se lepo šeta. Njen početak, između zgrade banke i Madlenijanuma, kao da najavljuje izvesnu monumentalnost, a Zmaj Jovina je, zapravo, ulica malih prodavnica, preostalih zanatlija i lepih zemunskih kapija.
Poprečnim ulicama iz nje se, ako to neko poželi, brzo stiže do Gardoša, Gospodske ulice ili zemunske pijace, a strpljivog šetača ona će odvesti do Stare kapetanije, keja i Dunava. Naravno, šetnja starim delom keja predstavlja ono pravo, suštinsko iskustvo življenja u Zemunu, i kada bih mogao da biram šta ću svake noći da sanjam, onda bih, bar u snovima, stalno boravio na njemu i prepuštao se spokojnom posmatranju Dunava.
Za razliku od keja, glavnu zemunsku ulicu ne bih voleo da sanjam. Nije reč o tome da ona ne poseduje posebne kvalitete — naprotiv, neke od najlepših i najznamenitijih zemunskih građevina nalaze se u njoj, poput Spirtine kuće, zgrade pošte ili kuće Ivana Muhara, ali ona je, nažalost, zagušena automobilima i autobusima kojih svakim danom ima sve više. Glavna je takođe ulica koja je pretrpela dosta urbanističkih intervencija, ipak uspevši da prilagodi nove objekte prepoznatljivom duhu zemunskog gradskog prostora. Kada bi još uspela da se oslobodi saobraćajnog pritiska, Glavna ulica bi se brzo pretvorila u privlačno šetalište.
Pročitajte još:
Uostalom, pre više decenija ona je u večernjim satima zbilja pripadala šetačima koji su, poštujući tadašnje rituale provoda, satima šetali, čas na jednoj a čas na drugoj strani ulice, između nekadašnjih bioskopa „Central” i „Sloboda”.
Korzo više ne postoji, ali ostale su uspomene i snovi. Kada se čovek nalazi daleko od svog grada, oni imaju posebnu vrednost. Nijedan moj san o Zemunu ne pretvara se u noćnu moru; naprotiv, iz tih se snova budim spreman da pišem o stvarnim i izmišljenim zemunskim zbivanjima. Zemun je postao mitsko mesto mog života i moje proze, i svaka mogućnost da se nađem u njemu, makar to bilo i u svetu snova, predstavlja divnu priliku da obnovim sebe u Zemunu i, naravno, Zemun u sebi.
Nažalost, reči – ma koliko neko bio vešt sa njima — nisu uvek u stanju da opišu lepotu nekog prizora ili dubinu nekog uvida. No, postoje fotografije koje to mogu mnogo bolje da urade i postoji duga tradicija prisustva vrsnih fotografa u Zemunu, među kojima je i Aleksandar Dragutinović, čije fotografije na gotovo magičan način beleže ono od čega su satkani i moji snovi, ono što, starinski rečeno, predstavlja tananu dušu Zemuna, njegov i moj, naš svet.
(Članak je preuzet iz ‘JAT Revije’ februara 2007. godine)
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
