Najluđe i najlepše što sam čula, videla, doživela na Arsenalu (a nije u najavi bilo očekivano)

Za vikend je u Kragujevcu završen 13. Arsenal fest i sad kad pogledam listu najvećih hedlajnera i mojih utisaka večeri - uopšte se ne preklapaju. Ali tome valjda festivali i služe.Naime, kad idete na jedan takav festival uvek imate "ono što želite da čujete", a otprilike znate i šta od svojih omiljenih izvođača možete da očekujete. I teško da može da omane, posebno kad su hedlajneri u pitanju. Međutim, ovakvi festivali ponude ti mnogo više, ono iskustvo "otkrića" nečeg novog, doživljaj koji ti proširi ukus i svest. Nastupe na koje možda ne biste otišli inače, ali ovde ćete iskoristiti priliku da čujete, a onda vam se i svidi, možda i odlepite na nešto... U tom pogledu, ovogodišnji Arsenal je definitivno otišao korak dalje, sa svojim šarenilom i kvalitetom programa, ali i spremnošću da eksperimentiše.Što se mene tiče, ovo su najjači utisci četiri festivalske večeri. Vrlo subjektivni, ali...

Prvo veče: Ah, te tinejdžerke

Za noć otvaranja baš i nisam imala favorite, a i kasnila sam. Vidim da je to veče u startu opisano kao "tinejdž", što mi baš i nije imalo mnogo smisla jer je prvi bend na Mejnu bio Parni valjak. Ipak, tad je već armija tinejdžerki zauzimala pozicije pred binom. Mladi pevač Ivan Drvenkar sigurno je doprineo, a čak i "starije tinejdžerke" su hvalile njegov nastup jer "ne pokušava da kopira Akija", a ipak može na svoj način da iznese "Sve još miriše na nju". Ali atmosfera koju su izazvali Joker Out i Buč Kesidi... Da, devojčice opet vrište na rok bendove i to je bila tako dobra slika na startu Arsenala.

Drugo veče: Shortparis, kakvo je ovo ludilo?

Naravno da su zacrtani hedlajneri druge večeri, a po nekima i čitavog festivala, bili Clutch i The Cult, pa možda i Let 3, koji su poneti evrovizijskom euforijom konačno stigli do glavne bine i to u svečanim odelima. Bilo je zabavno, skakalo se i ostajalo bez glasa. Ali ja sam utisak večeri dobila na Garden stejdžu, kad sam dojurila da između Clutcha i The Culta "overim" mladi ruski eksperimentalni bend ShortParis.Kad sam stigla, taman su bili počeli, nije bila neka gužva. Našla sam dobro mesto pred stejdžom, devojka do mene je sva uzbuđena vrištala: "Koje je ovo ludilo mozga! Ne mogu da verujem koliko su dobri". U sledećem momentu i ja sam vrištala.

ShortParis su emitovali tako ludu energiju, ne samo svojom muzikom, već i plesom, govorom tela, izvijali su se na sceni u svojim svilenkastim košuljicama, totalno drugačiji ne samo od naše scene, već i u kontekstu svetske. Bukvalno vam je neprijatno čak i da "obično" skakućete ili klimate glavom, nego u trenutku prihvatate to "ludilo mozga" i prepuštate mu se, oslobađate svoje telo u najčudnijim mogućim pokretima... Pritom nemate pojma o čemu pevaju i nemate pojma šta vas je zadesilo, ali najiskrenije - da sam propustila The Cult zbog njih, ne bi mi bilo žao.

Treće veče: Nemanja Radulović i Double Sens, lepota muzike i ljudi

Krenuli su i pre sumraka, baš sam se radovala da na toj bini i u baš tom ambijentu čujem Nemanju Radulovića, posebno nakon prošlogodišnjeg "eksperimenta s klasikom", kad je Stefan Milenković i zapevao. Nemanja je, što se mene tiče, a verujem i ostalih u publici koji su poranili da bi ga čuli, mogao da svira šta je hteo (a predstavljao je album "Roots"). Takvu lepotu izvođenja, uživanje u instrumentu, toplinu u komunikaciji s članovima orkestra i publikom dugo nisam osetila. Mislim da sam u nekom momentu bukvalno zasuzila, i to ne samo zbog "magične violine" koja kompozicije Aleksandra Šišića plasira na evropskoj sceni.Nemanja nam je otkrio nam je da s njim u orkestru sviraju sin i ćerka njegovog profesora iz Francuske, da po njemu najlepši glas na svetu ima Ksenija Milošević, violinistkinja Beogradske filharmonije, do kraja nastupa imali smo utisak da celu ekipu znamo. A muzika... Od Indije do Balkana.Čudno je malo bilo što je Beogradski sindikat nastupio odmah posle, ali meni je to bio znak da se selim na Garden stejdž, gde je startovao bend Artan Lili i pokidao; a posle i Bojana Vunturišević napravila koncert za pamćenje; i Seun Kuti koji nas je pošteno razmrdao afro ritmovima, pa sam se vratila na standardno sjajan i razigran nastup Dubioza kolektiva, a onda finiširala veče na Gardenu, na takođe očekivano dobroj svirci Marka Luisa. Sve to je u kompletu učinilo treće veče baš doživljajem, ali o Nemanjinom nastupu najviše pričam i sad zavidim svima koji ga večeras slušaju na Tašu.

Četvrto veče: Parov Stelar i tačka

Dobro, Parova Stelara sam još na startu kapirala kao ime zbog kojeg idem na ovaj festival, pa i da je samo s pevačicom došao bilo bi mi super, njegov elektro-sving vozi. A on je doveo čitav bend, i pevačicu i pevača i duvačku sekciju i taj nastup je bio možda najlepša "vožnja" Arsenala. Mislim da nije bilo osobe koja tad nije otkačila na Mejnu.I to posebno nakon Džibonija, koji možda nije baš "my cup of tea", ali je pružio koncert dostojan naklona, takođe s kompletnim sastavom i emocijama o kojima je suvišno govoriti...Sad kad sumiram, mislim da treba da pomenem i sjajne nastupe Zostera, Ateista, Kolje i Grobovlasnika, KBO! pa i Penduluma, na koji nisam planirala, a ipak sam otišla i skakala do kraja... Ali to je već sve bilo manje-više očekivano dobro. Ipak, one neočekivane stvari ostaju kao najjači momenti Arsenala. Za to festivali definitivno služe.