Moja (ne)oproštajna noć u Bigzu

U Bigzu trenutno nema mesta za žalovanje nad prošlim vremenima i dirljive oproštaje. Jedni se iseljavaju, pakuju opremu u ogromne kartonske kutije, vodeći računa da ništa ne zaborave. Drugi žure da snime što više pesama, dok sve ne stane, jer pitanje je šta će biti dalje. Treći pristižu s novim informacijama o nekim napuštenim prostorima u koji bi eventualno mogli da se iznajme, mada će morati da se uloži, ali možda će moći da stane cela ekipa... Jer ta ekipa nije mala, a važno im je da opstanu kao "zajednica".Da, svako ko je proveo makar nekoliko sati u Bigzu mogao je da shvati da je to više od niza umetničkih studija u kojima vežbaju rokenrol bendovi; više od alternativnog kulturnog centra; i više od zgrade u kojoj se komšije lepo slažu.

"Zgrada je živa", bio je naslov kompilacije koju su svojevremeno objavili Manekeni Bigza, i taj slogan dobro ukazuje na činjenicu da sve što se tamo dešava i svi koji učestvuju u tome čine jedan živ, autentičan organizam. Možda čak jedinstven u svetu, ako se uzme u obzir kontekst i prostor u kojem se razvio.

Za mene, to je bilo mesto gde sam upoznala neke od najinteresantnijih ljudi i doživela čuda. S krova Bigza se najbolje video Beograd, uz muziku iz Čekaonice, čuvenog džez kluba. A unutra, u lavirintu punom muzike i boja, najjače se osećala sloboda, kreativnost, duh po kojem je bio poznat u vreme Novog talasa, recimo.

Nova scena pulsirala je u drugačijim vremenima, a kad su ugasili Akademiju i zaključali SKC za rokenrol, bežali smo u Bigz. Svi smo se tu osećali kao deo scene. Bilo je baš dobrih svirki, ali je bilo još bolje kad bismo na nekoj probi svedočili nastanku nove pesme; ili početku nove muzičke saradnje, usput, u hodniku; ili bismo slučajno upali u neki studio i čuli neki mladi bend koji nas oduva i onda se osećali kao da smo prvi otkrili nešto baš veliko...Bilo je bezbedno, ušuškano, i vrlo bučno, intezivno, onako kako dolikuje urliku ove moje generacije. I ne samo moje - poslednji put kad sam svratila do Bigza upoznala sam neke klince, jedva punoletne, koji su s takvim sjajem u očima i tako velikim ambicijama došli da snime pesmu, a potpuno su svesni i da su ugrabili poslednji trenutak da uhvate delić ove legende.Čudno je bilo pričati im o alternativnim bazama koje smo nekada držali i o istoriji koja je pisana na zidovima Bigza, u trenutku kad ne postoji nijedno mesto na kojem bi oni mogli sad da sviraju, ali onda shvatiš - ipak to rade, prave pesme, imaju šta da kažu i žele to da kažu oštrim rifovima, glasno i buntovno.I onda shvatiš - u legendu ide samo zgrada. Ljudi koji su je stvorili nastavljaju da se bore, da maštaju, da vole, da misle, da se povezuju, da zajedno prkose svom sivilu, besmislu, apatiji, mulju u koji nas guraju, da čuvaju plamen. Lepo je to znati.***Bonus video:https://www.youtube.com/watch?v=vlZRw8rwZD4***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram