Kako su dva momka izvela prevaru koja je postala najveća teorija zavere na svetu

Kada su Dag Bauer i njegov saučesnik Dejv Čorli prvi put napravili predstavu „gnezda letećeg tanjira“ u polju pšenice u Viltširu u Engleskoj 1976. godine, nisu mogli ni da zamisle da će njihovo delo postati kulturni fenomen.

Gotovo odmah nakon što su krugovi u žitu postali vest, privukli su gomilu samoproglašenih eksperata. Došlo je do eksplozije mističnih i magičnih razmišljanja, naučnih i pseudo-naučnih istraživanja, teorija zavere i opšteg haosa.

Obrasci utisnuti u polja tumačeni su kao sredstvo kroz koje upućeni mogu da posmatraju aktivnosti zemaljskih energija i drevnih duhova, patnju Majke Zemlje pred ekološkom katastrofom i kao dokazi testiranja tajnog oružja, a naravno i vanzemaljaca.

U međuvremenu je jedna od najčešće promovisanh ideja da su to poruke, skrivene u složenim numerološkim kodovima, koje se odnose na Veliku promenu povezanu sa majanskim kalendarom i koja je trebalo da se dogodi 2012. godine.

Da bismo razumeli kako su se pojavile tako egzotične reakcije, moramo se malo osvrnuti na istoriju. Pre nego što su savremeni tvorci krugova stupili na scenu, bilo je sporadičnih izveštaja o neobičnim obrascima u usevima – od pamfleta iz 17. veka, preko izveštaja iz 1880. objavljenog u časopisu Nature, do pisma astronoma Patrika Mura objavljenog 1963. u New Scientist-u. U Australiji sredinom do kasnih 1960-ih povremeno su prijavljivani krugovi u usevima, koji su često pripisivani sletanjima NLO. Otprilike u isto vreme u Engleskoj grad Vormínster u Viltširu postao je centar okupljanja onih koji traže NLO, što je dovelo do lokalnih glasina o krugovima u usevima, poznatim kao „gnezda letećih tanjira“. Nažalost, nijedan od ovih ranijih primera nije fotografisan.

Upravo su te legende Dagu bile na umu kada je jedne večeri 1976. predložio svom prijatelju Čorliju uz piće: „Hajde da odemo tamo i da napravimo da izgleda kao da je sleteo leteći tanjir.“ Dag je, naime, želeo da konačno vidi gnezdo tanjira.

Od tada su krugovi prijavljivani širom sveta u različitim vrstama useva. U južnoj Engleskoj, gde se dešava najviše aktivnosti, tvorci krugova se uglavnom fokusiraju na uljanu repicu, ječam i pšenicu. Oni sazrevaju i žanju se u preklapajućem nizu: uljana repica od aprila do maja, ječam tokom maja i juna, a pšenica od juna do početka septembra. Poslednjih godina, povremeno se nalazi i jednostavan obrazac u kukuruzu, čime se sezona krugova u usevima produžava do oktobra. Od pojave prvih krugova Bauera i Čorlija geometrijski dizajn je postao sve veći i složeniji, dok anonimni timovi iz godine u godinu postavljaju „medene zamke“ za turiste iz Nju Ejdž pokreta.

Ključni trag u privlačnosti krugova leži u njihovom geografskom kontekstu. Viltšir je dom Stounhendža i još većeg kamenog kruga u selu Ejvberi. Talasasti brežuljci prošarani su grobnim humkama i usamljenom uspravnom kamenju, za koje mnogi veruju da su povezani ogromnom mrežom „lej linija“ – stazama energije koje spajaju ova začarana mesta sa drugim širom zemlje. Kaže se da je ta mreža presvučena u obliku „svetih geometrija“. Taj kraj je takođe iznedrio bogata narodna predanja o sablasnim crnim psima, kočijama bez kočijaša i ukletim kućama.

Krugovi u usevima su svojevrsno sočivo kroz koje možemo da proučavamo prirodu i privlačnost prevara, piše prestižni Smitsonijan magazin.

Falsifikati, kopije i lažnjaci svuda su oko nas u svakodnevnom životu – od lažnih novčanica do sumnjivih Pikasa. Motivaciju ljudi da prihvate nestvarno kao stvarno lako je razumeti: verujemo svojoj valuti i mnogi bi voleli da poseduju Pikasa. Svet anomalija i paranormalnog još je plodnije tlo za prevarante. Veliki deo populacije veruje u duhove, NLO i vanzemaljske posete, vile, psihokinezu i druge čudne pojave. Ta verovanja izmiču naučnoj proveri i dokazima. A upravo takve dokaze prevaranti nude onima koji čeznu za uveravanjem da njihova verovanja nisu iluzorna.

Lažni dokazi namenjeni potvrđivanju postojeće legende poznati su folkloristima kao „ostenzija“. Taj proces neizbežno produžava život legende. Jer čak i ako se dokazi kasnije razotkriju kao lažni, ipak utiču na percepciju ljudi o fenomenu koji predstavljaju. Lažne fotografije NLO, čudovišta iz Loh Nesa i duhova uglavnom spadaju u kategoriju ostenzije. Još jedan primer su čuvene fotografije vila koje su napravile Elsi Rajt i Fransis Grifits u Kotingliju u Jorkširu između 1917. i 1920. godine. One pokazuju da motivacija za pravljenje takvih dokaza može proisteći iz uverenja, a ne iz želje da se laže ili pravi šala. Jedna od devojčica je do kraja života tvrdila da je zaista videla vile – fotografije su bile uspomena na njeno stvarno iskustvo. Čak ih je i ser Artur Konan Dojl, veliki zagovornik logike u svojim pričama o Šerloku Holmsu, prihvatio kao autentične.

Želja da se anomalni i paranormalni događaji predstave kao stvarni potiče iz duboke ljudske čežnje. Jedna od njih je težnja ka racionalizmu – ideja da ništa nije zaista stvarno ako nije potkrepljeno razumnim argumentima i, manje-više, naučnim dokazima. Ali ljudska duša čezne za očaranošću. Oni koji ne nalaze zadovoljenje svoje instinktivne potrebe za svetim u umetnosti, književnosti ili muzici – a kamoli u otkrićima same nauke – često se okreću paranormalnom da zadovolje intuiciju da se misterija nalazi u srži postojanja. Takvi ljudi su idealni da prihvate lažne dokaze o neobjašnjivim silama i entitetima kao stvarne.

Tako oni koji traže dublje značenje iza svakog očiglednog rešenja krugove u pšeničnim poljima južne Engleske doživljavaju kao znakove, čuda i proročanstva. Oni, ipak, prihvataju da neki ljudi, s vremena na vreme, prave neke od formacija. Te ljude vide kao smetnju, zagađivače „dokaza“ i nazivaju ih prevarantima. Termin je dobro izabran jer implicira društveno odstupanje. A tu dolazi do obrta u priči.

U kulturi tih ljudi uobičajeni pojmovi dobijaju suprotna značenja. Reč „autentično“ obično znači da nešto ima jedinstveno, utvrđeno poreklo. Za njih to znači suprotno: „autentičan“ krug je onaj nepoznatog porekla ili nije ljudske izrade – drugim rečima, misterija. Sledeći tu logiku, ljudskom rukom napravljen krug je „prevara“.

Tvorci krugova koji su voljni da komentarišu ovu semantičku obrnutost to čine sa određenom dozom zabave. Za njih to što rade jeste umetnost u poljima. U duhu Nju ejdž razmišljanja, upravo udaljavanjem od naučne tradicije, tvorci krugova vraćaju umetnosti njenu celovitiju funkciju – gde slike i predmeti imaju posebne moći.

Ova umetnost zamišljena je kao provokativno, kolektivno i ritualno stvaralaštvo. Kao takva, ona je često inherentno dvosmislena i otvorena za interpretaciju. Za tvorca krugova, što je više različitih tumačenja koje njegovo delo inspiriše – to bolje. I tvorci i tumači žele da se krugovi percipiraju kao magični, što podrazumeva prećutni dogovor da se pitanje autorstva izbegava. To je u suštini razlog zašto ovi prvi ljudske krugove doživljavaju kao ometanje – kao „zagađenje“.

Paradoksalno, i za razliku od gotovo svih drugih modernih oblika umetnosti, sposobnost kruga u usevu da očara upravo zavisi od anonimnosti autora. Dag Bauer sada kaže prijateljima da bi voleo da je ćutao i nastavio svoje noćne pohode u tajnosti. I tvorci krugova i oni koji veruju da su krugovi neka magija zapravo igraju jednu vrstu igre, čiji je osnovni cilj da se ta igra nastavi, da se misterija produži. Jer, ko bi inače putovao hiljadama kilometara i gazio blatnjavo polje da vidi poleglu pšenicu – da nije obavijena misterijom iz nekog drugog sveta?

Kako sada stvari stoje, odnos između tvoraca krugova i onih koji ih tumače postao je čudna simbioza obmane i vere. Sve to postavlja pitanje: ko tu koga zapravo obmanjuje?