Manipulacija i izgovor umesto „istorijske inicijative”: Slučaj Fakulteta srpskih studija u Nišu

Autorski tekst Vladimira Vukomanovića Rastegoraca prenosimo u celosti.

Identitet je tema pozamašnog broja naučnih radova – mnogi među njima bave se srpskim nacionalnim identitetom, kojem se posvećuje pažnja na svim univerzitetima u našoj zemlji. Uprkos tome, jedan fakultet je već duže vreme na udaru i taj se udar opravdava pseudopatriotskim razlozima: gašenje departmana sa višedecenijskom tradicijom pravda se osnivanjem institucije nestabilnog uporišta i neizvesne budućnosti.

Zagovornici ideje Fakulteta srpskih studija tvrde da je njegovo osnivanje valjana osnova za poboljšanje statusa srbistike i identitetskih nauka. U stvarnosti, taj čin prate politički pritisci i nasilno oduzimanje dozvola za rad departmanima Filozofskog fakulteta u Nišu – bez ikakvog smislenog obrazloženja. S tim u vezi, logično se nameće pitanje: ako se procedure i zakoni krše prilikom osnivanja institucije, kakve su šanse da se oni poštuju unutar nje? Ako se danas žrtvuju departmani u Nišu, ko garantuje da se isto neće ponoviti sutra sa drugim katedrama?

Upravo se to može videti kao najkonkretnija potencijalna posledica ove inicijative: legitimisanje haosa, u kojem će biti omogućeno gašenje odeljenja ili čitavih fakulteta bez ikakvog pokrića. U takvom kontekstu, kako je moguće verovati da se osnova za poboljšanje statusa ma koje akademske discipline može naći u delovanju koje ugrožava univerzitetsku zajednicu u celini?

Kad se tvrdi da će status srbistike uz Fakultet srpskih studija u budućnosti biti bolji, uvode se očekivanja za koja realne osnove – nema. Loš status srbistike proizvod je, između ostalog, odnosa prema njoj u protekloj deceniji, kao i odnosa prema obrazovanju uopšte. Ko se danas seća „Platforme za spas obrazovanja”, koju su potpisali dekani osam nastavničkih fakulteta? U čijem se sećanju očuvala „Inicijativa za zaustavljanje urušavanja obrazovnog sistema” Društva za srpski jezik i književnost Srbije, koja je upućena nadležnim organima uz više od sto hiljada potpisa? Ni na „Platformu”, ni na „Inicijativu” nije bilo odgovora. Nikakvog.

Nije li onda naivno verovati da neko ko toliko ne mari za obrazovanje može biti iskreno zainteresovan za položaj srbistike?

*

Osnivanje Fakulteta srpskih studija predstavlja se i kao deo šire strategije kulturnog i obrazovnog razvoja. Ipak, po svemu što vidimo – takve strategije nema. Predugo su u javnosti prisutne ideje za negovanje srpskog jezika – i identiteta – čija realizacija nikad nije ozbiljno razmotrena. Povećanje broja časova srpskog jezika u osnovnim i srednjim školama jedna je od njih: ona ima svoje utemeljenje u praksi zemalja različitih kulturnih modela – od Francuske i Portugalije do Turske i Rusije. Osim toga, smer afirmisanja srpskog jezika mogao bi da se kreće u potpuno suprotnom smeru od osnivanja izolovanog fakulteta: kroz inicijative koje pokazuju kako je poznavanje maternjeg jezika važno svima, a posebno studentima nastavničkih fakulteta i onima koji žele da rade u javnom prostoru.

Ove ideje su zapisane u deklaracijama sa srbističkih konferencija i s njima su zagovornici Fakulteta srpskih studija dobro upoznati. Zašto ne insistiraju na tim, konstruktivnim predlozima umesto što podržavaju oduzimanje prava na rad departmanu za srbistiku sa naučno prepoznatim i neupitno vrednim rezultatima – nije lako razumeti.

Dodatno, danas su očigledni znaci nebrige za srpski nacionalni identitet. Sistemska podrška kolegama zaposlenim na Univerzitetu u Prištini (sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici) – ne postoji. Institucionalno jezgro oko koga se okupljaju Srbi na Kosovu i Metohiji – jedno od retkih preostalih uporišta u ovoj pokrajini – prepušta se tiho i van dometa javnosti. Tu nije kraj: nipodaštavajuć odnos prema negovanju srpskog jezika i kulture van granica naše zemlje dobio je destruktivniji oblik.

Odlukom Ministarstva prosvete prošle godine je okončan angažman nastavnika srpske dopunske nastave u više evropskih zemalja, što je imalo za posledicu to da deca iz srpskih porodica ostanu uskraćena za nastavu na maternjem jeziku – nikakve zvanične ni oštre reakcije tim povodom nije bilo.

*

Ako želimo da negujemo nacionalni identitet, moramo, između ostalog, da odgovorimo na pitanje šta tačno čuvamo. Iako se odgovor čini jednostavnim – želimo da sačuvamo ljude, teritoriju, jezik, pismo, istoriju – nije loše da kratko ispitamo te pretpostavke. Recimo da negde postoji zemlja čiji su svi stanovnici poreklom Srbi i da ta zemlja ima jasne granice; da se u toj zemlji govori srpski jezik i objavljuju knjige na ćirilici; da se tom zemljom svuda vijore srpske zastave i predaje o slavnoj srpskoj istoriji. Da li je to dovoljno da se srpski identitet sačuva? Nije.

Nije dovoljno ako u istoj toj zemlji vladar neprekidno laže članove zajednice, jedan visoki činovnik plagira doktorat, a drugi prepisuje naučne radove od sebe samog. Nije dovoljno ako vlast ucenjuje siromašne, bolesne i nemoćne, pa ih potom vodi od grada do grada kao putujući karavan podrške. Nije dovoljno ako svi članovi zajednice na to u strahu i složno pristaju, a slepa poslušnost i ćutanje na nepravdu čine njene najviše vrednosti. I ne samo da nije dovoljno – u takvoj zajednici od srpskog identiteta, suštinski, ne ostaje apsolutno ništa.

Bez istine i odgovornosti – jezik nestaje, ljudi nestaju. U ropstvu i bez želje za oslobođenjem – nema nacije, nema identiteta. Jer, identitet nije samo pitanje toga ko smo, kako se izjašnjavamo ili koje simbole koristimo – što, razume se, može da bude važno – nego i pitanje vrednosti koje smo spremni da istinski zastupamo i branimo. Bez ljudskih vrednosti u temelju svaki identitet – pa i nacionalni – bezvredan je i besmislen.

*

Ukratko: osnivanje Fakulteta srpskih studija predstavlja pokušaj manipulacije patriotskim osećanjem i ne donosi ništa osim razdora. Ono je neuspešan izgovor za uništavanje prosvete i otužno mesto koje simulira nemoguće – negovanje nacionalnog identiteta bez ikakve ljudske vrline. Ako neko u to i dalje ne veruje, pozivam ga da, pre nego što donese konačan sud ovoj parafakultetskoj tvorevini, poseti Niš i zastane pred zgradom u kojoj je ona smeštena.

Pred njim će se ukazati jedinstvena građevina: u njoj na istim temeljima počivaju kladionica „Mocart” u prizemlju i, neznatno iznad kladionice, visokoškolska ustanova koja iskazuje nameru da brine o srpskom nacionalnom identitetu. Iako se posetiocu na trenutak može učiniti da jedno s drugim ne ide, posle kraćeg razmišljanja možda će doći i do zaključka kako tu nikakve nelogičnosti nema: pred njim je slikovit i gotovo poetski primer dubokog sklada – kad je o ovom i ovakvom osnivanju Fakulteta srpskih studija reč.