Greška koju pešaci redovno prave kad žele da skrate čekanje na zeleno svetlo na semaforu

Ipak, pešaci makar imaju mali trik koji bi trebalo da im skrati čekanje na zeleno svetlo, piše 011.info.

Sve što je potrebno jeste da pritisnete dugme

Iako to nije slučaj baš na svakoj gradskoj raskrsnici, većina od preko 320 semaforizovanih „zebri“ ima i dugmence koje „skraćuje“ čekanje. U teoriji to ide jednostavno: pritisnete taster i semafor registruje da neko želi da pređe ulicu. U praksi se to, doduše, malo oduži.

Pešak priđe semaforu, pogleda levo, pa desno, pa baci pogled na uređaj koji kaže „Pritisnite taster da biste prešli ulicu“. Pritisne ga jednom – ništa. Onda pritisne još jednom, pa još jednom, sada već lagano gubi strpljenje – i onda se najzad oglasi i metalni zvuk „trrrr“.

Ali, to „trrrr“ često ništa ne znači nestrpljivom čekaču. Crveno je i dalje crveno, automobili i dalje ne staju, a dva minuta u rasteže se u večnost.

Nije zato retko da se pešaci pitaju da li ovi tasteri uopšte rade. Ipak, dobar deo „pritiskača“ (nenamerno) smetne sa uma da oni uopšte nisu naštelovani da skrate čekanje na zebri. Njihova svrha jeste da služe slepima i slabovidima.

Gradski Sekretarijat za saobraćaj kaže da ih ima 1.077 (podatak od pre nekoliko godina), te da su raspoređeni na 310 gradskih lokacija. No, pešacima je funkcija ovih tastera manje-više nejasna. Na prvi pogled, većina izgleda slično – razlike će primetiti oni koji se bolje zagledaju, i to najpre razlike u boji i dizajnu.

Žuti taster, plavi taster

U osnovi, dve su glavne vrste tastera na semaforima. Prvi su pretežno žuti i namenjeni isključivo slepima i slabovidima. Opremljeni su zvučnom signalizacijom i, suprotno očekivanjima, ne požuruju zeleno (ili crveno) svetlo.

Druga vrsta tastera su plavi i na njima se jasno vidi nacrtana šaka na sredini. Oni će najaviti pešake, a na donjem delu imaju i dodatni taster namenjen, opet, slepima i slabovidima.

Jedna od zajedničkih stvari za obe vrste tastera jeste ispupčeni znak sa brojem saobraćajnih traka. Na vrhu se, takođe, nalazi ispupčena strelica, koja pokazuje pravac i smer pešačkog prelaza.

Sve je to osmišljeno kao asistencija ljudima koji su, umesto vida, prinuđeni da se snalaze dodirom. Nevolja nastaje kada i oni shvate da im ove prečice nisu od velike pomoći.

Ključni problem je u sledećem: ako je nekome dat oštriji vid da uopšte primeti ove znakove, onda mu ti znakovi verovatno nisu ni potrebni. Izuzetak je eventualno stariji model žutih tastera – nešto je manji i ima jasno istaknutu poruku „Molimo pritisnite“.

Tek ovaj model u praksi zaista obavi zadato: uključi zeleno svetlo pešacima na pritisak tastera. No, pešaci mahom smetnu sa uma da nema potrebe da ga besomučno stiskaju. Samo zato što je neko nestrpljiv, neće umilostiviti semafore da brže odreaguju.

Da li se čujemo?

Ako ne mogu da se oslone na vid – a i dodir je katkad pod znakom pitanja – slepim i slabovidim sugrađanima ostaje makar jedno pouzdano čulo. Polovina beogradskih raskrsnica opremljena je tasterima sa (isključivo) zvučnom signalizacijom.

Oglašavanje ovih semafora daje znak da je bezbedno preći ulicu, ali i u ovom slučaju praksa ponekad demantuje da je reč o stoprocentno pouzdanom asistentu.

Većinu ljudi (pa i ne samo slepih) uglavnom će zbuniti različiti zvuci koje ispuštaju ovi semafori. Negde je to glasovno obaveštenje, drugde je glasno pištanje, a na pojedinim semaforima se čuje i jedno i drugo. Dovoljno da, umesto da pomogne, još više odmogne ljudima sa invaliditetom.

Kako je zamišljeno da semafori rade

Da bi se ovo vrzino kolo raspetljalo, nije na odmet razumeti kako je uopšte zamišljeno da se gradski semafori ponašaju.

Naime, tri su osnovna režima rada: fiksni, detekstorski i prilagodljivi (adaptibilni). U prvom režimu, fiksnom, trajanje crvenog i zelenog svetla je, spram podataka sa terena, unapred podešeno.

Primera radi, od 6 časova ujutru do 21h, ciklus može da traje 60 sekundi. Tokom noći se ciklus produžava na 120 sekundi, pri čemu semafor „ne obraća pažnju“ na broj vozila i pešaka. Što će reći – kolika god da (ni)je gužva, crveno i zeleno svetlo se smenjuju po ustanovljenoj minutaži.

Kod drugog, detektorskog režima, princip je donekle sličan – ali, zeleno svetlo može da izostane ukoliko niko u međuvremenu ne pritisne taster za najavu pešaka. Dakle, da bi pešaci uopšte mogli da pređu raskrsnicu, najpre moraju da pritisnu taster.

Treći, prilagodljivi režim važi za najsavremeniji. On podrazumeva da se semafori u realnom vremenu prilagođavaju realnom stanju na ulicama: broju vozila i pešaka i, generalno, gustini saobraćaja.

U zavisnosti od toga, smenjuje se i vreme koliko će trajati crveno i zeleno svetlo. Ali, kada je reč o tasterima za slepe i slabovide, oni imaju smisla kod dva od tri režima: detektorskog i prilagodljivog, jer se ovi semafori mogu „obavestiti“ o tome koliko je pešaka na raskrsnici.

Pritom, zajednička „sitnica“ u ma kom slučaju jeste da tasteri sami po sebi nikada neće „zaustaviti“ drumski saobraćaj.

I tu je, najzad, odgonetka koja kopka većinu upornih pritiskača tastera: njihova uloga je informativna, a ne da „zaprime komandu“ za uključivanje zelenog svetla.

Strpljen – spasen

Ako i posle svega izustite da kažete da je snalaženje na ulicama Beograda prilično komplikovano – valja vam uzeti za pravo. Čak i oni koje vid dobro služi, nisu spašeni raznoraznih frustracija na dnevnom nivou. Tu se negde sakrila još jedna manjkavost pešačkih tastera: često nije moguće pohvatati ni koji se gde tačno nalazi.

Budući da beogradske saobraćajnice konstantno podležu novinama, broj tastera – starih, novih, plavih ili žutih – takođe, bar donekle, pokušava da isprati te novine. Još od pre nekoliko godina, na snazi je i plan da se na svim raskrsnicama uvede prilagodljivi režim rada.

Iako hvaljen kao najefikasniji i „najpametniji“ – sa sposobnošću da sam „čita“ gustinu saobraćaja i odreaguje na promene – izgleda da mu ostaje još i bitka sa narastajućim brojem kružnih tokova. A što se tastera i dugmića tiče, sada bar znate čemu sigurno ne služe – i slobodno ih pritisnite samo jednom.