Gledao sam film "Za danas toliko" i potpuno mi je jasno zašto ljudi tako snažno reaguju na njega

Film “Za danas toliko” imao je 4. januara svoju TV premijeru na RTS-u, a Miloš Dašić je za City Magazine izneo svoje impresije o tome što su ljudi posle ovog filma i sa osmehom od uva do uva, i suzama u očima.

Njegov tekst prenosimo u celosti.

“'Za danas toliko' sam gledao dva puta, i verovatno ću uskoro i treći put. FIlm takvog optimizma, ali i skrivene tuge, koju verovatno nosi svako sa sobom, a tako iskren nisam siguran da smo ikada gledali, a da je došlao iz ovih naših krajeva. Zbog toga ljudi zaista, nakon ovog filma, izlaze nasmejani, srećni, uplakani, ali nikako tužni. Od premijere na Festu pa do danas, na slučajnom uzorku od 50-ak ljudi, 49 nije imalo reči da opiše kakav je uragan emocija i topline film “Za danas toliko”, a da pritom ne govori mnogo, i ne pokazuje neku brzu, ekspresivnu i ultra originalnu radnju. Naravno, siguran sam da ovaj 'Za danas toliko' neće svakome leći i neće biti svačija šolja čaja, ali nećemo o njima.

'Za danas toliko' sam gledao na Festu prvi put, i tad sam probao za Oblakoder da napišem koju reč o filmu, iako me je već tad ostavio bez teksta.

Reditelj Marko Đorđević je pre koju godinu, tačnije 2019. napravio jedno malo autorsko čudo od filma zvano Moj jutarnji smeh. Film je odmah postao hit u određenim krugovima i delovalo je da je ceo grad išao ga gleda po nekoliko puta. Naravno, ovo ceo grad uzeti sa dozom rezerve, jer se ja krećem u određenom bubble-u u kom se svi znaju sa svima. Kapiram da već generacije mojih i vaših roditelja nisu gledale film o manchild-u iz Kragujevca, potpuno odsečenom od bilo kakave socijalizacije, ali i njegovoj borbi da to promeni.

Taj film je već pokazao Đorđevićev osećaj za humor za koji nikad niste sigurni da li se slučajno i neplanirano dešava ispred vas ili je najbolje napisana komična scena na svetu. Pritom je savršeno sklopio glumački par – Filipa Đurića i Ivanu Vuković, koji svoju saradnju nastavljaju u njegovom novom čedu.

A u filmu Za danas toliko zapleta gotovo da nema…

Niti neke velike i značajne radnje koja će vas izuvati iz cipela. Svaki lik ulazi polako, sitinim koracima u naše živote, ali posle sat vremena filma svesni ste da će zauvek ostati tu.

Priča počinje tako što Moca pravi (kolač) čupavce za dete, da bi im se malo kasnije pridružila Višnja. S obzirom na to da ih tumače Đurić i Vuković, očekujete da su oni opet par, kao u „Smehu”, ali dobrih 15-ak minuta, ako ne i više, dok mala ne nazove Višnju tetka, mi ne znamo u kom su oni odnosu. Kao što će nam trebati malo i da saznamo ko je Vasa (Nikola Rakočević) koji se pojavljuje na kućnom pragu. Na kraju, usled strašno simpatično napisanih dijaloga u kojima se ljudi konstantno glupiraju, pevuše, viču i sprdaju, shvatamo da pratimo dva brata i sestru koji zbog ovog ili onog razloga žive i dalje zajedno (osim što je Vasa glumac iz Beograda), a da je mala samo Mocina ćerka. U tom tempu upoznavanja i namernom skrivanju ko je ko, reditelj kao da nam govori da nigde ne žurimo i da ćemo stići tamo gde smo krenuli.

Nakon veselih tonova uslediće scene prave komemoracije njihove nastavnice glume Kike, gospođe koja je zaista preminula i kojoj Đorđević odaje poštu zajedno sa glumcima u samom filmu. U tim monolozima klinaca koje je ona vaspitala čućemo ispovesti o osobi koja je uspela u prethodnim godinama da stvori jedan svet pun boja i radosti, u kom se smeješ kad ti se smeje, u kom pevaš kad ti se peva i u kom plačeš kad ti se plače. Naizgled bezazlena i lepa scena, ali koja pravi određenu prekretnicu u filmu, i nakon odgledanog celog filma shvatate da svi oni i dalje žive u Kikinom svetu.

Porodicu Šarenac posetiće i ćerka kumova koja upisuje faks u Kragujevcu i kojoj će oni pomoći, a vrlo brzo je i odvesti u Bosnu nazad kod njenih roditelja (Goran Bogdan) ne bi li ih iznenadili. Scena susreta kumova, kad se desi, deluje kao da nije sa ovog sveta. U tim prijateljsko-porodičnim razgovorima videćemo smeh, radost i suze kako na njihovim licima, tako, bogami, i na vašim.

Iako se u načelu ništa ne dešava, Za danas toliko je prepun radosti i života da je i ovakvog ciničnog gov*ara kao što sam ja potpuno razoružao. Glasno sam se smejao na više od 3/4 filma. Scena u kojoj naš glavni junak shvata da mora da vozi auto, iako se ne oseća sigurnim za volanom, ulazi u sam vrh komedije u nas, a Filip Đurić sa takvom nonšalancijom igra čoveka koji pobeđuje nervne slomove u sekundi i najveću brigu pretvara u radost. Odnosno, ako ga posmatramo kao produženu ruku lika iz filma Moj jutarnji smeh, on na naše oči u par sekundi odrasta. Ali i bez obzira na to, ovakav tajming za komediju nema mnogo ljudi koji se bave glumačkim poslom.

Ako je Đurić komediografsko blago, onda je Ivana Vuković srce ovog filma. Živahno i veliko. Ona je ta žena koja sve može, sve radi i sve popravlja, a da nijednog trenutka ne spušta osmeh sa lica i pesmu sa usana. Ivana deluje da je tako lagano iznela ovu ulogu, kao da bioskopsko platno između publike i nje ne postoji i kao da možemo da dodirnemo njenu energiju, koja je bukvalno sunce oko kojeg se okreće ovaj film. Ljudi koji me poznaju znaju da je moja omiljena domaća glumica Branka Katić i da za nju mislim da je nacionalno blago. Još na početku filma Ivana Vuković je, dočekujući svog brata kog tumači Nikola Rakoćević, bacila 2-3 šarmante forice da sam samo pomislio: jbt, vidi je Branka...

E, sad, da se ništa nije desilo do kraja, već da je samo bio ovaj vajb, u kom gledamo lepe scene dobrih ljudi koji zaslužuju svu sreću i ljubav ovog sveta, ovaj film bi bio poseban. Ali onda se i desi nešto na kraju što, ja neću spojlovati, ali što verovatno svako posle pola sata može i da pretpostavi da se krije tu negde. Bez obzira, poslednjih 10-ak minuta vas uhvati, zbog smeha i radosti, spuštenog garda i onda se samo raspadnete, ali onako… lepo i katarzično. Ništa tužno, ništa depresivno. A onda se, kao naš glavni lik Moca, lupite po glavi, otresete se, uletite na obližnji teren i zakucate dok vas stihovi Vlade Divljana iz pesme Sve laži sveta vode.

I da, muzika ima posebnu ulogu u ovom filmu. Prokleto je sjajna i tako je prokleto uncool, što je još i bolje. Theme song celog filma je Kemal Monteno (???) i pesma Vratio sam se živote. Da mi je neko pričao pre početka filma da je ta pesma u centralnom delu filma, dočekao bih ga sa kiselom facom kao…pa, kao da mi neko svesno pusti Kemala Montena. Međutim, ova pesma je savršena i savršeno leži na sve to što naši junaci rade, i na savršeno zlatnu žutu fotografiju u filmu. Te boje slika deluju kao neka leta koja nikad više nećemo videti. Koja jesu vruća, ali nisu vrela i kad si mogao malo opuštenije da ih provedeš na suncu. Da, dodajmo da su na saundtreku i Garavi Sokak i Zvonko Bogdan. I baš takvi kakvu su, savršeni su needle drop-ovi.

Pomenućemo i epizodu Gorana Bogdana i Nikole Rakočevića. Obojica su takvi glumci da možemo da im prilepimo epitet lenji. U gomili nekih uloga u kojima smo ih gledali bismo mogli da im pripišemo tu lenjost, ponavljanje, neisticanje, odnosno verovatno ih i sami scenariji koji su im se nudili, nisu dovoljno inspirisali. Međutim, obojica su poprilično sjajni kad to žele. Ovde su jako želeli da budu na visini. Vasa Rakočevićev u početku deluje da će se samo šlepati na rasplesani glumački tandem Đurić – Vuković, a onda dobije svojih 5 minuta traženja da mu se nareže ključ od stana i onda se setimo zašto je svojevremeno bio proglašen za jednog od najboljih mladih glumaca Evrope. Goran Bogdan svojom velikom balkanskom dušom koju nosi sa sobom je bio baš taj čovek koji otključava iz nas te prve katarzične suze koje su ovom filmu bile potrebne.

Nakon ovog filma sam izašao na Trg Nikole Pašića koji se renovira, na kom je sve razbacano, ograđeno najlonom dok vetar duva pesak u oči, a u sebi sam mislio – život je lep. Ovo je film koji ima toliku moć da vas u martu 2024, kad gotovo ništa više nije lepo, ali baš ništa, drži u nekom suludom optimizmu da će sve biti okej. Barem na taj jedan dan. I to je ponekad dovoljno.

Marko Đorđević je stvorio magičan film. “Za danas toliko” koji briše granicu između realnosti i izmaštanog sveta filma, jer likovi su toliko opipljivi u svojoj šarmantnoj luckastosti da vam daju šansu da možete i vi tako isto. Udarite šamar samom sebi, shvatite da je volan u vašem krilu i da vi vozite, da vi narezujete ključeve drugima, da ste vi ti koji pravite čupavce bolje nego mamine, da ste vi glavni glumac svoje životne priče. Što bi rekao TBF – razum, ljubav i znanje izgradit će raj, i znaj, neće biti ironije za kraj."