Priča koja stoji u temeljima čuvenog beogradskog "Pelivana" dostojna je filma: O rvanju i kraljevskom dvoru, zabranjenoj ljubavi i tajnom receptu za sladoled

Na Vikipediji stoji da je poslastičarnica "Pelivan" osnovana 24. maja 1851. i najstarija je poslastičarnica u gradu koja još radi i to pod istim imenom i u vlasništvu iste porodice od osnivanja. U međuvremenu, i druga mesta po Srbiji dobila su svoje "Pelivane", međutim, samo ovaj beogradski u direktnoj je vezi s osnivačem, rvačem Mustafom Pelivanom.

Od rvanja do poslastičarnice

Mustafa Pelivan, osnivač radnje, bio je Goranac, poreklom iz sela Zli Potok u blizini gradskog naselja Dragaš u Gori, južno od Prizrena. U Beograd je stigao kao ulični prodavac boze i sladoleda, ali je bio nadaren i za rvanje. Proglašen je za „najboljeg rvača u Srbiji” nakon pobede nad tadašnjim prvakom Osmanskog carstva i tada je uzeo Pelivan kao porodično prezime, što u prevodu sa Turskog znači rvač. A tako je nazvao i poslastičarnicu koju je otvorio od nagrade.

"O Mustafi nema mnogo priča koje se prenose u porodici. Čuvena je da je od novca koji je dobio za pobedu u rvanju otvorio poslastičarnicu. Ne znam kako je od rvanja došao do kolača, ali Goranci su inače poznati po poslasticama, pa verujem da je tu negde hteo da uveže svoje poreklo i proba nešto novo ovde", kaže Musab koji danas sa svojom braćom drži poslastičarnicu.

Više priča ima o svom dedi, Aziru Pelivanoviću.

Naime, Mustafu je nasledio sin Mehmed Pelivanović, a zatim unuk Malić Pelivanović. Poslastičarnica je vremenom postala prilično poznata, čak je snabdevala Kraljevski dvor Karađorđevića alvom i pecivima. A kad je Malića nasledio rođak Azir Pelivanović (koji je preminuo 1994. godine), beogradska poslastičarnica postala je poznata po sladoledu u kuglama.

"Ja nisam uhvatio vreme s dedom, umro je godinu dana posle mog rođenja. Braća jesu, ali i oni su bili klinci i sećaju ga se kao strogog. On je radio do nekoliko nedelja pred smrt, imao je 84 godine kad je umro. Svaki dan je dolazio u Pelivan, baš je bio posvećen", priča Musab, a onda se osvrće na priče o svom dedi po majci.

Najbolji sladoled u gradu

"O dedi ih ima dosta. On je bio jedan prestrog čovek, radnici su ga se baš plašili. Pošto je tad bilo da radnici sami uzimaju iz kase, priča se da nisu smeli da imaju džepove na odeći; kad dođu u Pelivan prvo ih natera da pojedu po desetak baklava da bi im se smučile da ne bi jeli; popis - sve se znalo u dinar... Zbog toga je i zarađivao ogroman novac. redovi su bili do kneza Miloša. Ali je bio vredan. Dođe u 4 ujutru, kuva sladoled, pa ledi sladoled, onda bude tu ceo dan i dođe kući u 23. Spavao je 5, 6 sati i dane provodio u Pelivanu."

Upravo je Azir zaslužan za zlatne dane "Pelivana". Stara radnja stradala je u nemačkom bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. godine, a on je odlučio da počne ispočetka - i iste godine otvorio novu na trenutnoj lokaciji.

"On je u najkritičnijem periodu održao Pelivan, jer je 1941. kad je Beograd bombardovan srušen je Pelivan kod Stambol kapije i on se nekoliko meseci kasnije, usred rata, reši da otvori novu lokaciju. Kupio je kuću na Slaviji, ali su mu je oduzeli komunisti, tako da je na kraju iznajmio ovde lokal i krenuo da radi. Zlatne godine Pelivana su od šezdesetih do osamdesetih, tad se najviše radilo i zarađivalo i prodavalo na stotine kilograma sladoleda i stotine litara boze i limunade..."

Da, usput su stigle najnovije mašine za sladoled iz Italije, a Azir je smislio recept koji je i danas najslađa beogradska tajna.

Odrastanje u poslastičarnici

"Jedino ga ja u porodici ne znam", nasmejao se Musab kad smo ga pitali za tajni recept čuvenog sladoleda "Pelivana".

"Ja sam pitao koja je tajna recepta za sladoled i krenuli su da mi objašnjavaju i ja ništa nisam razumeo, zato što ima jedan tajni sastojak, ali tajna je zapravo u procesu pravljenja, dakle nije samo u sastojcima, već u načinu pravljenja zbog kojeg je sladoled drugačiji nego na drugim mestima, u tome je caka. Nismo nikad išli na to da bude 20 ukusa, nismo ni kombinovali ukuse, ovi klasični najbolje prolaze i mi smo verni njima. Meni su vanila i čokolada besprekorni, u Beogradu nisam jeo bolji, jesam u Subotici - u Pelivanu."

Musab je, zapravo, i jedini od trojice braće koji nije poslastičar.

"Moja braća, oni su oduvek znali da će da se bave Pelivanom. Oni su trenirali fudbal i bili su dobri, ali nisu bili uporni i odustali su, ali su uvek bili u Pelivanu. Ja nisam. Ja sam više voleo školu, a u Pelivan sam dolazio samo da uzimam pare kao klinac, da jedem kolače i dovodim drugare na sladoled, na tome se sve završavalo. I sada isto. Pomažem oko marketinga, ali generalno njih dvojica vode posao, po ceo dan su ovde, jedan u radionici, drugi u prodaji pa se menjaju. Jedino tako može da opstane porodični biznis, da oni koji su vlasnici rade i tu su po ceo dan. Probali smo drugačije, da se oni malo povuku, ali to se oseti. A i oni su već navikli na ovaj ritam", kaže Musab.

Ponosno se smeši i kad govori o generacijama koje su prošle kroz ovo mesto.

"Najlepše je kad ti neko kaže: Mene je dovodio moj deda, a ja sad dovodim unuke. To su, znači, četiri generacije. Svako ima neku svoju priču o Pelivanu, mnogo poznanstava, susreta, zaljubljivanja, pa i mnogo brakova je počelo odavde. Poslastičarnice su bile mesta za izlaske i romantične susrete. Pa i moji roditelji su se upoznali u Pelivanu", otkriva nam Musab i znamo da sledi zanimljiva ljubavna priča.

Student iz Sirije i naslednica čuvenog Pelivana

Naime, njegov otac, Ahmad al Šukeir je u Beograd došao iz Sirije, davne 1979. kako bi studirao medicinu. Azirinu ćerku Seiru upoznao baš u Pelivanu.

"Otac je kupovao sladoled na putu do fakulteta, majka je sedela tu, nije radila, ali je bila tu pošto su živeli tu u ovoj zgradi. I ujak, koji je bio poznat kao jako duhovit i zabavan, rekao je ocu nešto u fazonu: 'Imam ja jednu devojku za tebe, neće da se uda'. Moja majka je tad imala 33 godine. Oni su se tu upoznali i, bez obzira na ujaka, stvarno su se svideli jedno drugome. Počeli su da se zabavljaju, da se viđaju... Deda je bio protiv tog braka i odrekao ih se kad su se venčali, zato što je otac bio Sirijac. I deda je ovde zarađivao ogromne pare, a oni su godinama živeli kao podstanari i otac je radio na građevini. A onda, kako se sve okrene... Kad se rodio moj najstariji brat, deda je otišao da ga vidi i tad su krenuli da se zbližavaju. Na kraju je deda umro mom ocu na rukama, koliko su se zbližili. Svi znamo prećutno da je Pelivan i ostavio mami delom zbog nje, ali delom i zbog tate, jer je video da je on vredan, odgovoran, na kraju on nije ni završio tu medicinu, nego je završio u Pelivanu gde je naučio zanat i krenuo da radi."

Upravo Ahmad i Seira proveli su Pelivan kroz još jedno teško razdoblje.

"Devedesetih su dolazili i reketaši i zelenaši, razni ljudi su pretili i hteli da zatvore. Dvehiljadite su se ispostavile kao najteže jer tad je krenuo da se naplaćuje PDV, smanjio se obim posla i tad su planule poslastičarnice. Mi nismo išli u korak s vremenom, jer tata nije mogao sam, a mi smo bili klinci. Od 2008. je krenulo da ide nabolje", priseća se Musab.

Istorija "Pelivana" danas je u renoviranom prostoru ispisana po zidovima, ali tradicionalni kolači koji su ih proslavili, kako kažu, "ne samo da nisu 'izumrli', već naprotiv, sve više idu" - krempita, baklava, kadaif, tulumbe, trileće... Ukusi su uz koje i dalje, na istom mestu, započinju neke nove priče.