Beogradske ulice čuvaju mnoge ljubavne priče, ali jedna priča o zabranjenoj ljubavi ostala je zabeležena kao "beogradska verzija Romea i Julije". S tim što se ovde glavni akteri zovu Zagla i Badža.
Reč je o najstarijoj zapisanoj ljubavnoj priči Beograda, koja potiče s početka 19. veka. O njoj je pisao Marinko Paunović u svojoj knjizi „Beograd večiti grad“, i Branislav Nušić, koji ju je zapravo i uporedio sa „Romeom i Julijom“.
„Drugačije je to, kada se u jednoj romantičarskoj istoriji stavi naslov „Romeo i Julija“. To nekako i ide. Ali kad se u jednoj nežnoj ljubavi Romeo zove Zagla, a Julija Badža, onda to odista i ne izgleda nimalo poetično…“, konstatuje Nušić.
Ipak, to ne umanjuje atraktivnost ove priče, kojom počinje Ljubavna šetnja Beogradom.
Đorđe Zagla je bio Makedonac, koji u Beograd dolazi u vreme Prvog srpskog ustanka. Kažu da je bio hrabar i veliki junak. Badža je bila mlada bula, udata za dosta starijeg Turčina. Živela je negde na Dorćolu, zarobljena u kući s visokom ogradom i s rešetkama na prozorima. Niko nije mogao do nje.
„Kada je nastupilo nešto malo privremenog mira između Srba i Turaka, te je Zagla mogao obesiti svoj jatagan o pojas, a Badža smela slobodnije proviriti kroz prozorske kaveze, sreli su se jednom njihovi pogledi, a zatim su se ti pogledi i češće sretali. Iz pogleda se izrodila ljubav, silna i strasna, onakva kakvom su bili zadojeni dvoje mladih iz Verone. Oni su pogledima i osmehom izjavili jedno drugom ljubav, ali im je valjalo to i realizovati“, pripoveda Paunović.
Međutim, to je delovalo nemoguće. Nisu znali da pišu, nisu mogli da se sastanu, a nisu smeli ni da uključe nekog posrednika – zabranjena ljubav je u startu bila osuđena na propast.
Pročitajte još:
„I tada Zagli dođe na misao na koju možda nijedan ljubavnik do danas nije došao niti će doći. Svoje kučence, koje je neobično voleo, nauči da ide u avliju Badžinu“.
Kučence je postalo „posrednik“, a umesto nežnih reči u pismima – koristili su govor cveća. Zagla bi vezao krpicu oko vrata kučetu, za nju cvet s određenim značenjem, i poslao ga Badži. Ona bi mu isto tako odgovarala….
Legenda kaže da joj je prvo poslao struk karanfila, što po haremskom rečniku znači: „Znaj da si u mome srcu“. Ona mu je odgovorila stručkom nane, što kazuje: „Davno na tebe mislim“.
Paunović dalje beleži kako se ta neobična komunikacija dalje odvijala.
„…On njoj zatim pošalje stručak bosiljka, a bosiljak znači: „Ti si moja, ti si samo moja!“.
… A ona njemu neven, a neven će reći: „I ti si moj dragi!“
Tako je Zaglino kučence, podmićeno darovima, odano nosilo poštu i rasplamsavalo ljubavni razgovor između dvoje zaljubljenih, da bi sve dobilo šire i ozbiljne razmere, kada je Zagla jednog dana zamotao u krpče komadić kreča. To je značilo – „Il’ me ljubi, il’ me se okani“.
Badža je na to odgovorila tako što mu je poslala nekoliko pramenova svoje kose. Taj odgovor je značio „Uzmi me na svoje grudi i bežimo!“.
Na kraju mu je poslala zrno pasulja, a to je značilo da je dobrodošao u njenu sobu te noći. Od te noći su se, tvrdi pripovedač, usmeno sporazumevali…
Nažalost, nije poznato kako se priča završava, ali – možemo da zamišljamo neki srećan kraj.
Bonus video: Najlepše ljubavne, ali i najmračnije tajne starog Beograda koje nećete moći da izbacite iz glave kad krenete u šetnju gradom
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare