Kompleks stanova u Moskvi je najpametnija stvar koju su Rusi uradili: Jedan detalj je jako važan i potreban je svakom gradu

Nakon Drugog svetskog rata, istočna Evropa je doživela značajnu seobu iz ruralnih područja u gradove, nastavivši trend započet 1930-ih kao posledicu novih politika industrijalizacije i kolektivizacije. Poljoprivredno stanovništvo napuštalo je sela i naseljavalo se u gradovima, primoravajući sovjetske vlasti da proširuju urbana područja i grade masivne stambene objekte.

Tako je nastalo kolektivno stanovanje i novi arhitektonski model – Hruščovke (neformalni naziv po Nikiti Hruščovu). Ova tipologija zamenila je staljinističku arhitekturu, skupu i kvalitetnu izgradnju namenjenu manjini. Hruščovke su, s druge strane, bile niskobudžetni objekti, građeni od cigle ili betonskih panela. Prvobitno su bile zamišljene kao privremeni objekti s očekivanim životnim vekom od 25 godina za rešavanje stambene krize u SSSR-u, ali su mnoge postale trajne strukture. Prednost je data jednostavnosti i niskim troškovima gradnje, zbog čega su im estetika i originalnost svedene na minimum. Specifičnost ovih zgrada bila je u njihovoj masivnosti, iako retko prelaze pet spratova, čime se izbegla potreba za liftom, koji se smatrao preskupim.

Diversifikacija kolektivnog stanovanja kroz kružnu arhitekturu

Kao reakciju na standardizaciju ovih građevina, sovjetski arhitekta Jevgenij Stamo udružio je snage s inženjerom Aleksandrom Markelovom kako bi predložili novi dizajn. Oni su 1972. godine izgradili cilindričnu stambenu zgradu s namerom da razbiju monotoniju okruga Očakovo-Matvejevskoje.

Zgrada prečnika 155 metara ima 26 ulaza koji vode ka 913 stanova raspoređenih na osam spratova. Prvi sprat je posvećen prodavnicama, frizerskim salonima, apotekama, knjižari/biblioteci i dečijem klubu, dok je dvorište uređeno kao park i igralište izolovano od grada. Nazvana „Bublik“ (što na ruskom znači „đevrek“) zbog specifičnog oblika, ova nekretnina nije bila finansijski uspešna. Zbog tehničkih razlika u odnosu na standardne zgrade, bila je znatno skuplja i zahtevnija za izgradnju.

Krug, oblik jedinstva i podela

Međutim, centralni deo, koji je trebalo da podseća na stari sovjetski stambeni dvorišni prostor, dodao je simboličku vrednost projektu, privlačeći pažnju vlasti. Dodatno, mogućnost brzog pristupa svim uslugama omogućila je izgradnju još dve kružne zgrade u Moskvi tokom 1970-ih, s otprilike istim brojem stanova. S druge strane, iako je kolektivna funkcionalnost bila cenjena, stanovi trapezoidnog oblika donosili su brojne izazove. Teško ih je bilo opremiti zbog zidova koji nisu pod pravim uglom, a standardizovani radovi na održavanju i popravci takođe su bili otežani.

Pored toga, centralni zajednički prostor pojačavao je vetar umesto da ga prekida, što je stvaralo probleme s eho efektima. Ipak, ovaj projekat ostavio je trag na sovjetskom urbanom pejzažu, a kružna forma i danas se široko koristi u arhitekturi.

Ono što je fascinatno za ovaj moskovski kraj je priroda koja je okružuje i drveće. Naime, jedan od najčešćih apela na gradske vlasti širom sveta je da se smanji zagađenje zbog prenaseljenosti i agresivne urbanizacije posađivanjem i okruživanjem grada prirodom kako bi se postigao balans. U ovom slučaju Moskva je uradila odličnu stvar za arhitektonsko čudo i njene stanare.