Boga Vida Srbi su se plašili: Istina o Vidovdanu krije se u prastarom božanstvu čije ime nisu smeli da izgovore

Vid je bio bog svetlosti, obilja i rata, a biljka vidovčica dobila je ime po njemu i veruje se da poseduje razne mistične moći.

Legenda o poreklu svetog Vita, koju je zapisao Justin Popović pod datumom 15. (28) jun, pripoveda da je za vreme carevanja Dioklecijana, kada je oblasni upravitelj Valerijan progonio hrišćane, u Siciliji živeo dvanaestogodišnji dečak po imenu Vit, sin uglednog i bogatog građanina Gilasa. Gilas beše neznabožac, a njegov sin, blaženi Vit, u detinjstvu svom prosvećen s neba čudesnom blagodaću Svetoga Duha, upozna jedinog istinitog Boga, koji je stvorio nebo i zemlju – piše Bašta Balkana.

Knez Valerijan, ljut što dečak nije hteo da prinosi žrtve njihovim bogovima – Zevsu, Herkulu, Junoni, Minervi i Apolonu – naredi da se dečak bije gvozdenim štapovima, ali mu se ruka, kao i ruka mučitelja, osuši. Bojeći se za život sina, Gilas je na sve načine pokušavao da ga odvrati od Hristove vere, ali je od anđeoske svetlosti oslepeo.

Bežeći pred očevim gnevom, iako mu je uz Božju pomoć iscelio oči, Vit se sa svojim učiteljem Modestom i dadiljom Kriskentijom ukrcao na lađu koja ih odvede do italijanske pokrajine Lukanije, mesta Alektorije, gde su se nastanili kraj reke Silar. Dioklecijan ga pozva u Rim da izleči njegovog sina od demona i ludila, ali – kada to Vit učini – naredi da njega i Modesta bace u okove i umore glađu i žeđu. Molitvom se oslobode okova. Naredi potom da se Vit stavi u kazan sa ključalim rastopljenim olovom, sumporom i smolom, ali „anđeo Gospodnji oduze silu ognju i rashladi žar i vrelinu kazana“, a Vit reče: „Dioklecijane, blagodarim tebi i tvojim slugama što mi načiniste udobno kupatilo; samo nedostaje sapun“. Zatim Vit savlada i strašnog lava, a Dioklecijan naredi da njega, Modesta i Kriskentiju obese o drvo za mučenje. I odatle ih Bog spase i uze sebi kao svete mučenike, dana 15. (28) juna.

Prorok Amos

Ovaj dan, poznat među Srbima po Kosovskoj bici i to pod imenom Vidovdan, još od davnina je bio posvećen proroku Amosu. Amos, rođen u selu Tekuja blizu Vitlejema, „prost poreklom i životom“, bio je čuvar svinja jerusalimskih bogataša. Ali on postade Božji prorok koji je odvraćao narod od klanjanja zlatnim junicama u Vetilju. Živeo je u osmom veku pre nove ere.

Hrišćanska crkva na Zapadu uz proroka Amosa vezuje i ime svetog Vita za 15. (28) jun. Njegovo ime ulazi u srpske bogoslužbene knjige mnogo kasnije, preko katoličkih i ruskih izvora, ali, kako piše Miodrag Popović u knjizi Vidovdan i časni krst, ni tada Vit ne postaje srpski svetac, niti mu se u crkvi drži služba. „U srpskoj patrijarhalno-herojskoj sredini, među ratnicima, koji se nikada do kraja nisu odrekli kućnih bogova zaštitnika, kao ‘borac protiv glupih idola’, kako stoji u Žitijama svetih, Vit nikako nije mogao biti popularan.“

Mošti svetog mučenika Vita, koji je postradao 15. juna oko 303. godine, neko vreme nalazile su se u Parizu, zatim su prenete u Korvej, u Vestfaliji. Danas se nalaze u Pragu.

Stari bog Vid i poreklo praznika

Pretpostavlja se da Vidovdan, za koji Vuk Stefanović Karadžić u Srpskom rječniku iz 1818. godine (jedan od prvih pisanih zapisa o ovom prazniku) kaže: „Vidov dan, va dne, m. 15 ti junija, kad su Srblji izgubili ka Kosovu“, potiče još iz staroslovenskog mnogoboštva. Nemački sveštenik Helmold zapisao je u svojoj hronici iz 12. veka da se vrhovni bog severozapadnih Slovena zvao Svetovid. „Toj im bijaše“, piše izučavalac paganske mitologije Hrvata i Srba Nadko Nodilo 1885. godine, „sveti jaki Vid. Naziv mu je od Vid: videti, znati.“

Bog Vid je bio bog svetlosti i obilja, ali i rata. Postojao je i Vidov hram, kako je zapisao Helmold, na ostrvu Rigen, u kome su na dan boga Vida, koji pada na kraju žetve, „iz svih slovenskih krajeva prinošene žrtve“. Ovo božanstvo, čiji kip su hrišćani srušili i spalili kako bi uništili paganski kult, pominje i katolički sveštenik i sekretar danskog kralja Saks Gramatikus u 12. veku, nazivajući ga Svantovitus.

Laza Kostić, veliki srpski pesnik, u Jadranskom Prometeju vidi Vida kao „prehrišćansku herojsku svetlost“, koja se, nakon prihvatanja hrišćanstva, ponovo vratila kamenu, paganstvu, i tako se sjedinila u večnu i nepobedivu svetlost kremena, predstavljajući izvor nepobedive svetlosne heroike i nadahnjujući Srbe za borbu protiv ugnjetača.

Nekadašnji vrhovni bog Hrvata i Srba, smatrao je hrvatski naučnik Nodilo, takođe se zvao Vid, kao i onaj na Rigenu. „Od Vida je vidovito dete koje zna više nego drugi ljudi, te ide za vilama“, a mnogi junaci srpskih narodnih pesama, od Strahinjića Bana do Miloša Obilića, zamena su za boga Vida.

U Srpskom mitološkom rečniku piše da su se „uoči Vidovdana palile ispred kuća vatre od slame i suvog granja; preskakali su ih mladići i devojke… i govorili: U ime Boga i svetog Vida“. Paljenje vatre verovatno ima simboliku vezanu za kult sunca, dok preskakanje vatre podseća na drevne ratničke igre. Spajanje junaštva i svetlosti smatra se osobinom stare srpske vere.

Kao što je, prema mišljenju Veselina Čajkanovića, u Svetom Savi iz narodnog predanja oličen vrhovni bog podzemnog sveta – Dajbog, tako je i u ratnicima, srpskim feudalcima – vitezovima iz narodnih pesama i priča – oličeno solarno božanstvo Vid, vrhovni bog stare srpske vere: bog obilja, svetlosti i rata. Zbog toga je dolazilo do mešanja kultnih obreda ova dva božanstva, pa se, piše Čajkanović, o Božiću – nekada posvećenom kultu Dajboga – pevaju pesme i dižu zdravice u kojima se pominje i slavi Vidovo ime. Zato su Srbi neke delove njegovog kulta vezivali za Božić.

„Monoteističko hrišćanstvo zaista je uspelo da i Srbima nametne svoga Boga kao vrhovnog“, piše Miodrag Popović, „ali je, u naknadu za to, u obliku slave, moralo da prihvati praznovanje drugih srpskih bogova. Beli, jaki, sunčani Vid, koji je činio srž herojskog bića srpskog naroda, oživeo je u lepoti kosovskih pesama i tamo gde neposredno nije imenovan.“

U narodu se priča da se pre Vidovdana ne jedu trešnje, a sveti Vid u zagrobnom životu ne da trešnje onoj deci čije su ih majke okusile od Nove godine, a nisu ih podelile i drugoj deci, piše (Stil).