1
Istovremeno smo zaraženi sa dva virusa, bolest i vlast ekstremne desnice, kaže Zoran Predin, legendarni slovenački rok muzičar u intervjuu za Nova.rs.
„Ja ne mogu da se odlučim koji mi je susret draži. Da li kad sam Majklu Medsenu pridžavala kaiš i ranac dok su ga naši na aerodromu prepipavali ili Zoran Predin, koji je sedeći pored mene u vozu na relaciji BG-NS, pevao ceo repertoar koncerta“, napisala je jedna tviterašica iz Beograda pre izvesnog vremena i to je dobar primer kako ljudi ovde doživljavaju Zorana Predina (Maribor, 1958).
Čovek koji nas podseća na neka lepša vremena, na Sloveniju, na 80-e, na rokenrol, na Lačni Franz… „Ne mi dihat za ovratnik“, „Čakaj me“, „Na svoji strani“, „Naj ti poljub nariše ustnice“ i „Praslovan“, su samo neki od velikih hitova najvećeg slovenačkog rok benda ikada.
Predin je autentičan, svoj, pomalo mačo, dobri duh bivše zemlje i neko koga smo uvek voleli da vidimo u Srbiji. Svi dobro pamtimo legendarni koncert koji je imao sa Arsenim Dedićem i Borom Čorbom u Beogradu 1989, a posle znamo šta je bilo u bivšoj zemlji. Ne ponovilo se. Stalno je aktivan u muzici, u različitim kombinacijama i saradnjama, a sada nam dolazi 19. decembra na humanitarni koncert u Kombank dvorani, posvećenom pomoći stradalima u zemljotresu na Baniji.
– Nazvao me je organizator koncerta Marko Oljača i pozvao me da nastupim. Pošto imam u Petrinji puno prijatelja, članovi benda Damirov Django Group s kojima sam nastavio saradnju usprkos tragičnoj smrti prijatelja, jednog od najboljih svetskih gypsy swing gitarista Damira Kukuruzovića iz Siska, su iz Banije; odluka nije bila teška – kaže Predin za Nova.rs.
Šta ste spremili za koncert u Kombank dvorani, šta ćete pevati?
– Svoje najpoznatije pesme, plus jednu sasvim novu iz albuma Gastarbajter trubadur s naslovom Pesma o novoj zvezdi, koju sam posvetio baš Kukuruzoviću.
Šta radi Lačni Franz trenutno? Snimate li nešto novo i koliko često nastupate kao bend?
– Na naše veliko zadovoljstvo u utorak 14. 12. nastupamo u Kraljevu. Gradovi Maribor i Kraljevo su još od Drugog svetskog rata pobratimljeni, bratski gradovi. Kraljevo je tada primilo mnogo mariborskih izbeglica u svoje kuće. Organizirali su Voz bratstva i jedinstva i svake godine posećivali jedni druge. Tradicija još živi. To dokazuje ovogodišnji poklon grada Maribora Kraljevu, koncert grupe Lačni Franz u produkciji mariborskog Narodnog doma, kojeg su dodovorili Andrej Verlič i Aleksandar Erac. Lačni Franz je u poslednjih pet godina snimio tri nova albuma, električni „Svako dobro“, akustični „Akustična pusa“ i živi koncertni dupli album „Tu smo-vaši smo!“, kojeg palaniramo iduće godine da sviramo po svim državama bivše Juge.
Čime se vi lično trenutno najviše bavite? Šta vas okupira?
– Upravo čekam da Sony Records iz Praga pošalju vinilne LP albume „Gastarbajter trubadur“ i „Takšnih več ne delajo“, koje sam snimio na hrvatskom i slovenačkom jeziku sa riječkom postavom Quartet Tončija Grabušića. Deset novih pesama. Bez tragova i sjene i Čarape ispod sandala dobro su prošle na beogradskom radio stanicama. Video spotovi spomenutih pesama mogu se pogledati na Jutjub kanalu. Ove zime ćemo dogovoriti promotivne koncerte.
Pišete li nove priče? Knjiga „Glavom kroz zid“ je super prošla.
– Sa izdavačkom kućom Geopoetika iz Beograda dogovorio sam srpsko izdanje svog romana „Mongolske pjege“ (Mongolske mrlje ), koji je doživeo veliki uspeh u Sloveniji i u Hrvatskoj. U nedostatku koncerata u vreme epidemije, puno pišem, tako da ću do kraja decembra završiti dvoj drugi roman.
Kako Srbija danas izgleda iz Slovenije? Kakva je percepcija Vučića? Stižu li vesti do vas?
– U istoj smo situaciji. Živimo u jednopartijskim sistemima, predvođeni bivšim komunistima, koji se održavaju na vlasti svakodnevnim podsticanjem nacionalizma.
Kako se živi u Sloveniji danas? Kako korona utiče na živote ljudi?
– Istovremeno zaraženi sa dva virusa, bolest i vlast ekstremne desnice, pali smo u najgoru verziju stripa Alan Ford, koji se obistinio, pa danas živimo u situacijama koje su se pre deset godina činile apsurdne i nemoguće, među likovima kojima smo se nekad smejali.
U kakvom je stanju kultura u Sloveniji, trpi li i ona posledice pandemije?
– Ekstremnoj desnici na vlasti, kultura predstavlja nešto nepotrebno, nešto za što nema smisla trošiti pare, pa se umesto u kulturu ulaže u kupovinu tenkova, aviona i pušaka.
Gledao sam skoro snimanje pesme „Za milion godina“, vi ste sve vreme bili zagrljeni sa Vladom Divljanom. Bili ste baš dobri drugari?
– Da, Vlado i ja bili smo prijatelji i srodne duše. Jako mi nedostaje.
Skoro je godinu dana od smrti Balaševića i dalje se oseća praznina zbog njegovog odlaska. Šta ćete najviše pamtiti iz susreta sa njim?
– Poslednji put sam ga sreo u Novom Sadu dva meseca pre njegove smrti, kad je snimio izjavu za dokumentarni film kojeg redatelj Slobodan Maksimović snima o meni i mojoj glazbenoj karijeri. Đole i ja smo bili karakterno bliski, jer sam i ja na četvrt Lala, po baki iz Tavankuta. Đole je rekao da zbog toga tako sporo govorim. Bila mi je u čast, da najavim njegov prvi posleratni koncert u Sloveniji.
Bora Čorba sad živi u Sloveniji, posle svega što se dogodilo i šta je pričao svih ovih godina. Kako danas gledate na njega i njegovo delo? Da li biste ga pozdravili na ulici?
– Bora je danas građanin nekog paralelnog sveta u kojem vladaju vrednosti koje su potpuno drugačije od mojih. U osamdesetima smo se dosta družili, onda se zarazio idejama, koje su ga preselile u taj paralelni svet. Naravno da bih ga pozdravio. Želim mu puno ljubavi i zdravlja. On je ipak autor nekih vrlo lepih pesama, koje nisu krive za njegove političke stavove, s kojima je potvrdio puno ljudskih izreka, koje govore kojih se riječi čovek u svom životu najviše najede.
Šta vam Beograd danas predstavlja, koje delove grada volite, koje ulice, koje ljude?
– U Beogradu najviše volim prijatelje, glazbu, humor, košarku i kulinarstvo. Drugujem sa Petrom Janjatovićem, Draganom Kremerom, Pecom Popovićem, Rastkom Čirićem, s kolegama Nikolom Vranjkovićem, Zdenkom Kolarom i Nikolom Čutirilom, da spomenem samo neke.
„Kosa boje srebra“ je vaša divna pesma posvećena Margiti iz EKV-a. Kakva je zaista bila Margita?
– Margita je bila crna princeza Novog talasa. Naša veza nije bila erotskog karaktera, već prijateljska, kolegijalna veza dviju na isti način ludih duša.
Čovek ste koji voli košarku i sport generalno, idete li još na utakmice? Slovenci su baš dobri u košarci poslednjih godina.
– Još pratim uživo sve utakmice koje stignem. Osim vrlo dobrih mladih snaga, imamo i najatraktivnijeg, pored Jokića naravno, košarkaša u NBA Luku Dončića. Poznata je anegdota kako se Džordan i LeBron svađaju ko je bolji košarkaš između njih dvojice, pa kaže Džordan Le Bronu, ja sam Dončić za tebe.
Da li je rokenrol izgubio na težini i važnosti poslednjih 10-20 godina? Nekada su poruke rok autora bile važne, danas kao da više ništa što neko peva ili napiše nije nikom važno. Zašto?
– Cela se glazbena industrija okrenula u biznis i zabavu, a u tome tekstovi sa porukama samo smetaju. Rokenrol je ubio princip „radio frendly“ produkcije trominutnih pesama. Ambalaža je u glazbi za oči presudno značajnija od sadržaja.
Šta slušate danas od muzike, otkrivate li nešto novo?
– Preko portala Spotify upoznajem novu glazbu. Barem jedno nedeljno uzmem si sat vremena za slušanje novosti, bolje rečeno upoznavanje pojedinaca i bendova za koje još nikad nisam čuo. Tako sam recimo otkrio izvanrednog kantautora Seana Rowea, pa i Kralja Čačka, Nenada Marića na kojeg me je uputio Janjatović. Biće mi jako drago da ću ga moći slušat u živo na koncertu u nedelju 19.12. u Kombank drvorani. Dobrodošli.
Bonus video: Goran Bogdan na tribini u Podgorici