Ako smo nekog stranog klasičnog muzičkog umetnika ikada od prve prihvatili kao ‘svog’ – bio je to pijanista Fazil Saj (r. 1970). Predstavio nam se u Beogradu još 2009. godine, u okviru legendarnog ciklusa Centra za muziku Kolarčeve zadužbine “Velikani muzičke scene” (urednica i selektor programa Mima Lazarević) i – momentalno izazvao oduševljenje. Nakon toga, Fazil Saj imao je zapažene nastupe sa Beogradskom filharmonijom, takođe. U okviru “Steinway & Sons koncertne sezone” čekali smo ga sa nestrpljenjem od 2020, jer je njegov dolazak više puta u međuvremenu bio odlagan zbog svetske pandemije virusa korona. Sada je koncert Fazila Saja definitivno potvrđen za subotu 18. decembra u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, a brojni poštovaoci će umesto slavne Betovenove “Hammerklavier” sonate op. 106 i njegove sopstvene sonate “Troja”, imati prilike da čuju otmeni izbor dela francuskih kompozitora. Fazil Saj će nas, bez ikakve sumnje, i ovom prilikom iznenaditi i oboriti s nogu, kako to samo on ume. Nikako ga zato nemojte propustiti.

Govorimo li o vašim najranijim uspomenama – čega se najpre sećate u vezi sa muzikom, što vas je definitivno navelo da poželite da je svirate? Da li ste muziku videli kao igru ili ste od samog početka razumeli kako je ona za vas važan način da se izrazite?

Počeo sam da se bavim muzikom još kao veoma mali, svirajući instrumente-igračke poput ksilofona, blok flaute i orgulja. Mogao sam da odsviram bukvalno sve ‘po sluhu’, nakon što bih to čuo. Nešto kasnije, u rodnoj Ankari, postao sam učenik Mithata Fenmena, izuzetnog umetnika, koji je studirao kod Robera Kazadezusa, Alfreda Kortoa i Nađe Bulanže u Parizu, potom nastavio studije u Minhenu kod Jozefa Hasa i Li Štadelman, te docnije postao zaista značajan profesor klavira i zapaženi pedagog u Turskoj. Pored sviranja klavira, imao sam i strast za komponovanjem. Mithat Fenmen ojačao je moj entuzijazam u tom smeru. Pre početka časa, improvizovao bi nešto, govoreći mi: “Sviraj šta god želiš da sviraš”. Vodio me je dalje, tako što bi mi rekao: “Pričaj mi o onome što si danas video i doživeo sa klavirom”. Sa Mithatom Fenmenom načinio sam najosnovnije korake u klavirskom repertoaru. I nastavio sam da učim kod njega, sve dok nije preminuo 1982. godine.

Je li on bio vaša ključna učiteljska figura, od koje ste naučili i više nego što ste mislili da ćete moći, ona koja vas je definisala?

Imao sam zapravo tri važna profesora klavira. Prvi je bio Mithat Fenmen, koga sam upravo pomenuo. Tokom mojih godina na konzervatorijumu u Ankari, podučavao me je Kamuran Gundemir. Reč je o stvarno dragocenoj muzičkoj ličnosti – Lazar Levi bio je recimo njegov profesor, dok je studirao na čuvenom Pariskom konzervatorijumu. Kao pijanista, posebno je bio zainteresovan za modernu muziku. Zatim sam nastavio usavršavanje u Nemačkoj. Godine 1987. postao sam učenik pijaniste Dejvida Levina u Diseldorfu. Studirao sam kod njega, sve dok nije preminuo od AIDS-a 1993. A onda je moj period učenja bio okončan. Naravno, imao sam i svoje profesore kompozicije i pohađao mnoge majstorske kurseve – među njima, rad sa Menahemom Preslerom za mene je jedan od najvažnijih. Definitivno mnogo dugujem svim svojim profesorima, bez sumnje.

Konstantno ste inspirisani turskim muzičkim nasleđem. I u svojim sopstvenim kompozicijama rado koristite motive iz turske muzike, kao i narodne instrumente?

U mojoj umetnosti, naravno, stalno sam u situaciji da predstavljam Tursku svetu. Zato me prati nadimak “graditelj mostova” ili se govori kako uspostavljam “međukulturni dijalog”. Tako je već skoro 30 godina. To, međutim, nije tek neki projekat u kome učestvujem ili na kome sam u nekom trenutku radio – to je nešto veoma duboko u mojoj prirodi. Na koncertima širom sveta sviram dela koja sam komponovao inspirisan turskom muzikom. Danas imam skoro 100 takvih kompozicija. Pored mojih simfonija i oratorijuma koji opisuju gradove, ljude i događaje – postoje albumi sa pesmama koje sam napisao na stihove velikih pesnika novije turske književnosti. Tokom pandemije snimio sam i dela turskih kompozitora 20. veka. Želeo sam da upoznam svet sa njima. Bio je to arhivski rad koji je pokriven sa čak 8 albuma. Dostupan je na svim digitalnim platformama. Slušaocima širom sveta od srca preporučujem da se upoznaju sa turskim kompozitorima.

Relativno nedavno objavili ste sve 32 Betovenove klavirske sonate za izdavačku kuću Warner Classics. Šta je bio glavni izazov u realizovanju ovako izuzetnog projekta? Koja je sonata bila najrazumljivija vašem uhu savremenog umetnika, a koja najkomplikovanija i možda još uvek za vas nedokučiva?

Betoven je prelomna tačka za svakog pijanistu. On je, istovremeno, veoma značajan kompozitor za napredak svakog klavirskog umetnika koji stremi vrhunskom savladavanju svog instrumenta. Sviram Betovena još od svoje devete godine. U mladosti sam neprestano učio poneko njegovo novo delo i baš zato sam ga vrlo često svirao na samim počecima svoje karijere. Kao što znate, godine 2020. bio je Betovenov 250. rođendan. Uoči tog jubileja, započeo sam projekat snimanja svih njegovih sonata za klavir, koji je trajao čitave 3 godine. Ovaj album je tokom prvih meseci 2020. izašao za Warner Classics. Naravno, nikad nije moguće reći: “Ovo je konačna verzija Betovenovih sonata”. Postoje njihove brojne i među sobom veoma različite interpretacije. Moji snimci uključuju pre svega moj sopstveni pogled na ove sonate i rad na njima bio je vrlo ličan. Mogu ukratko reći da sam uložio ogroman trud u ovaj poduhvat – pre svega zato što sam hteo da pružim ljudima nešto zaista dobro.

A kako gledate na francuske kompozitore koje ćete svirati u Beogradu – Fransoa Kuprena, Kloda Debisija, Morisa Ravela, Erika Satija – u svetlu novog milenijuma?

U Beogradu ću predstaviti program koga čine dela upravo pomenutih francuskih kompozitora. Bio sam nekoliko puta u vašem gradu i svirao takođe sa vašim sjajnim orkestrom Beogradske filharmonije. Međutim, ove kompozitore nisam ranije svirao kod vas. Treba reći da je Srbija za mene posebno mesto. Mislim da ljudi ovde stvarno vole moj rad i moje kompozicije. Posle koncerata, mnogi muzičari, slušaoci ili zaposleni u vašoj glavnoj koncertnoj sali – Kolarčevoj zadužbini – prilazili bi mi i govorili: “Ovo je kao naša muzika”. Turska muzika i srpska muzika dele sličnosti, postoji pravo bratstvo među njima. Verovatno zato što obe kroz svoj folklor gaje i prenose dalje balkanski i istočnoevropski duh.
Tokom perioda pandemije, dodao sam u svoj repertoar nekoliko komada koje nisam do sad izvodio na svojim koncertima. Tako će na programu biti: Ravelova “Ogledala”, Kuprenova Svita br. 21 iz Četvrte sveske komada za čembalo, Debisijeva “Bergamska svita”, Satijevi “Gnossiennes” br. 1–3. Želeo bih da snimim ova dela tokom 2022. godine i objavim ih kao album. Mislim da su kompozicije francuskih impresionističkih stvaralaca izuzetno živopisna vrsta muzike. Iskreno se nadam da ćete uživati dok ih budete slušali.

Kako je pandemija, sa vaše tačke gledišta, zaustavila svakodnevni život muzičara? I kako ste se vi lično nosili sa tim iznenadnim novim svetom punim ograničenja? Čime ste bili zaokupljeni tokom karantina, a šta nameravate da radite dalje sa sobom tokom perioda koji sledi?

Period pandemije bio je strašan za ceo svet. Koncerti su bili potpuno obustavljeni skoro godinu i po dana. Bilo je to vreme puno strepnje i nade. Naši životi kompletno su se promenili. Naravno – kao i za sve ostale – bilo je to veoma teško vreme za umetnike. Tokom karantina, kada smo bili zatvoreni kod kuće, vreme sam provodio vredno radeći. Komponovao sam mnoga nova dela, naučio bezbroj novih komada i tako značajno proširio svoj repertoar. Nadam se da ću i te kompozicije svirati jednom u Beogradu, u bliskoj budućnosti. Štaviše, možda ću ovoga puta napraviti iznenađenje, i odsvirati nešto od toga kao bis na Kolarcu.

Bonus video: Matija Dedić, džez pijanista, o planovima posle pandemije