0
Tek smo sad u Parizu ponovo izašli na ulice. Kao da je neko strašno, ne krvoproliće, nego mentaloproliće izvršeno nad ljudima. Mnogim ljudima su umovi popustili, kaže književnica Nina Živančević za Nova.rs.
Pesnikinja, prozni pisac, kritičar i prevodilac, rođena u Beogradu 1957, još je za svoju prvu knjigu poezije „Pesme“ dobila 1982. uglednu „Brankovu nagradu“. Ali, već tada autorka 20 knjiga poezije, tri romana i isto toliko zbirki priča, otisnula se preko okeana. Najpre se skrasila u Vašingtonu, da bi 1983. stigla u Njujork, u kome je tada bujala andergraund scena.
Iako je polovinom devedesetih napustila Njujork, preselivši se u Pariz, u kome i danas živi i predaje istoriju avangardnog teatra na Pariskom univerzitetu, iz prve ruke je ne samo svedočila, već i pokrivala cvetanje dela, tačnije jednog kvarta u ovom megalopolisu. A taj kvart, Ist Vilidž iznedrio je kultnu umetnost u svim žanrovima, od ulične, preko likovne umetnosti, do performansa i muzike.
Ulica je postala mesto gde su se srodili poezija, muzika, vizuelna umetnost, izrodivši tako pank, no-vejv, grafiti umetnost, neoekspresionizam…
Nini Živančević se posrećilo da je neposredno po dolasku u Njujork dobila posao urednika za performans i poeziju u mesečniku „Ist Vilidž aj“.
Sa ove distance od gotovo četrdesetak godina Živančevićeva se priseća za naš sajt da se u to vreme u Njujorku dešavala fuzija različitih umetnosti, od muzike, prevashodno rokenrola do performansa i slikarstva.
– U Njujorku sam dosta dugo pratila tu scenu, radeći za „Ist Vilidž aj“, za „Soho njuz“. Pisala sam za mnogo njujorških časopisa o poeziji i performansu. I kada je likovna umetnost toga doba u pitanju došlo je do izvesne sinestezije. Slika je praktično počela da se kreće, postala je performans, film, i kao da se naslonila na neki legat napravivši za kratko vreme sopstveno nasleđe, prisutno i danas. U Njujorku su u to doba carevali Lu Rid i Lori Anderson, počela je epoha performansa, došlo je do fuzionisanja muzike, reči i slike. I danas, ako uđete u bilo koji savremeni muzej, na primer u Francuskoj, gde živim, videćete dela koja su fuzija slike, reči, svega… Retko gde danas možete videti samo sliku – priča naša sagovornica.
Ninu Živančević je u istom tom Njujorku Alen Ginzberg nazvao svojom „istočnoevropskom intelektualnom rođakom“, da bi kasnije postala i njegova asistentkinja na Institutu „Naropa“ u Koloradu. A pišući za brojne njujorške magazine dokumentovala je tu nabujalu scenu, ali i prisustvo naših umetnika na njoj.
– Trudila sam se, malo i drsko, da poguram svaki naš glas koji se čuo u Njujorku. I predstavila bih ga na isti način kao i Dejvida Vojnareviča, Kita Haringa, Džefa Kunsa, Dženi Holcer, Žana Mišela Baskijata, tada veliku Vorholovu zvezdu, a danas miljenika svih…
Iako je bilo dosta naših umetnika na njujorškoj sceni, od Dragana Ilića do Vesne Viktorije, Živančevićeva potcrtava i jedan specifikum tamošnje kreativne zajednice:
– Jedna od glavnih prednosti grada Njujorka jeste što nema podele na naše i vaše umetnike. Ko god da dođe, svi su naši, njujorški umetnici. To je velika razlika u odnosu na Evropu. I kad se čovek vrati u Evropu, ostane zbunjen. U Francuskoj svi uvek pitaju – odakle dolazite, odakle ste, a u Americi svi pitaju – šta radiš. Tamo je kvalitet nečijeg rada stajao kao priča za sebe, bez obzira na poreklo, i odakle je dolazio umetnik. A bilo je tu tušta i tma umetnika i ukrštanja – seća se Nina Živančević.
Iako je uticaj te scene Ist Vilidža, koja je bila kratkog daha, i danas sasvim vidljiv, naša sagovornica ističe da je još uvek rano davati konačan sud.
– U istoriografskom smislu osamdesete i devedesete su još uvek veoma blizu da bi se mogla dati potpuna valorizacija. Ali, u svakom slučaju došlo je tada do jednog novog skoka, do nove semantike, do novog šahovskog polja gde su se na drugačiji način pomerale figure. Svaki kraj veka obično donosi kraj jednog ciklusa, jednu entropiju koja označava smrt tog perioda. Ali, svaki rokoko, svako prelivanje, post-post-post nečega dovodi do novog kvaliteta. I zato možemo da konstatujemo da je tada došlo do velikih pomaka. To se prevashodno ogledalo u toj fuziji. Isto se to dogodilo i krajem 19. veka, kada je ranom ekspresionizmu došlo do fuzije. Rihard Vagner napravio je zadnje veliko umetničko delo gde kombinuje muziku, tekst, pokret i pozorište, takozvanu „sveukupnu umetnost, koja je kasnije dovedena do vrhunca – smatra književnica, koja je prevodila Bukovskog, pisala za „El Pais“, „NY Arts“, a jedan njen tekst iz časopisa „Moment“ bio je inicijalna kapisla za aktuelnu izložbu „Direktna umetnost, iskustvo Ist Vilidža“ u Galeriji B2, na kojoj su predstavljena dela naših umetnika koji su jedno vreme stvarali u Njujorku – Vesne Golubović i Zorana Grebenarovića.
– Zoran i ja smo se družili još u Beogradu, početkom sedamdesetih, u tom ranom periodu pre nego što smo otišli u Ameriku, svako svojim putem. Zoran je bio fantastičan spiritualni majstor (preminuo 2019. prim.aut). Uvek kad sam razmišljala o njemu setila bih se Tarkovskog i „Andreja Rubljova“. Kad se vratio ovde zaista je pokazao hrabrost, jer tokom svih ratova na ovim prostorima išao je po svim krajevima KiM, Hrvatske da restaurira crkve. Kao Rubljov.
Nina Živančević, iako je bila svedok toga vremena i kultnih dana u Njujorku, ne pati za tim dobom. Nije, kako na kaže, nostalgična:
– Jedino patim kad su teška vremena. Bilo je to u proteklom periodu, jer su nas zatvorili u kuće godinu i po dana. Tek smo sad u Parizu ponovo izašli na ulice, otvorene su galerije, muzeji, ljudi počinju opet da žive. Kao da je neko strašno, ne krvoproliće, nego mentaloproliće izvršeno nad ljudima. Mnogim ljudima su umovi popustili. Mislim da je u tom smislu u Francuskoj još teže, nego ovde u Srbiji – ističe na kraju Nina Živančević.
