0
Prekratko sam u životu i bio dete, i na to sam ponosan. Sada, napokon, mogu da budem zauvek, kaže za Nova.rs pisac Vladimir Tabašević, čiji je roman "Tiho teče Misisipi" poslužio kao dramski predložak za istoimeni komad koji će sutra uveče biti premijerno izveden u Beogradskom dramskom pozorištu.
Roman „Tiho teče Misisipi“ iz 2015, priča o jednom veku, ideji, državi, njenom raspadu, ali i jednom posve intimnom raspadu, prvi je iz pera Vladimira Tabaševića. I baš sa tim prvim romanom, koji je samostalno objavio posle nekoliko knjiga poezije, Tabašević će „probiti led“ i u pozorištu, na sceni Rade Marković teatra na Crvenom krstu.
Za to delo pisac, rođen 1986. u Mostaru, dobio je regionalnu nagradu „Mirko Kovač“, i opet prvi put bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu.
U najuži izbor ušao je i sa sledećim romanom „Pa kao“, a dobio je ovo književno priznanje za „Zabludu Svetog Sebastijana“ iz 2018. godine.
Komad „Tiho teče Misisipi“, rađen po Tabaševićevom romanu, premijerno će biti izveden sutra uveče u Beogradskom dramskom pozorištu, uz veliku glumačku ekipu prevođenu Vesnom Čipčić i Brankom Katić čiji se lik u predstavi zove Vesna Čipčić. Neće to biti samo piščev debi na beogradskim pozorišnim daskama, već i priznatog hrvatskog reditelja Ivice Buljana koji prvi put režira u teatru na Krstu.
Imate li tremu uoči pozorišnog debija u Beogradskom dramskom pozorištu?
– Imam, da. Uvek želim da sve ispadne najbolje moguće, pa onda ne spavam noćima, jedim se, brinem. Ali, ne strahujem da nešto neće ispasti kako smo naumili, strepim jer nepogrešivo osećam da smo napravili jedno malo pozorišno čudo. Radije bih rekao da sam zaljubljen u ono što nam predstoji. A znate i sami: zaljubljenost i trema, liče. Oba osećaja, ako ništa, teraju nas tamo gde i carevi idu peške.
Reditelj predstave „Tiho teče Misisipi“ Ivica Buljan pojasnio je da pozorišni komad nije doslovna adaptacija vašeg romana, jer je to neizvodljivo zbog „raspršenog sveta maštanja“ u knjizi. Kako ste onda sa rediteljem prilagodili „Tiho teče Misisipi“ teatarskim daskama?
– Nikako. Nismo ga „prilagođavali“ u klasičnom smislu. Ceo tim je pročitao knjigu bezbroj puta, onda smo tu emociju iz romana poželeli da podelimo na adekvatan način. Najpre smo se svi međusobno upoznali, onda smo naglas razmišljali: „Ko je to Tabašević u našem kulturnom kontekstu?“; „Šta je to Misisipi?“, „Ko će doći da gleda predstavu, a ko ne, i zašto?“ Onda smo počeli da smišljamo šta ćemo s tim raspevanim, raspršenim tekstom i – gle čuda! Nismo znali šta nas je snašlo. Pogubili smo se, nervoza je rasla, ja sam iz dana u dan raspisivao nove prizore. Nekada sam u tekst u nastajanju unosio detalje i anegdote sa jučerašnjih proba. Glumci su igrali odmah, ne znajući tekst, kao bačeni u vodu: čitali i improvizovali. Zbog toga su mrzeli Ivicu. Mene su mrzeli zbog toga što su im ti tekstovi, tek odštampani, vrući u rukama, delovali nejasno i besmisleno. Pretili su mi da će – ako ništa – brisati zadnjicu sa njima. U tom trenutku, nije bilo moguće ne obožavati ih. Tako smo prećutno napravili dil: magija ili ništa.
Velika ekipa stoji iza komada „Tiho teče Misisipi“. Koliko ste tokom procesa pripreme predstave bili uključeni?
– Neprestano sam bio uključen u sam proces nastajanja. Ekipa je zaista neverovatna. Toliko takvih ljudi na jednom mestu. Scenografija: Aleksandar Sale Denić; muzika: Mitja Vrhovnik Smrekar; kostim: Nebojša Lipanović, režija Ivica Buljan; asistent reditelja: Nikola Bundalo; a od glumaca: Aleksandar Jovanović – Meda, Miloš Petrović – Trojpec, Branka Katić, Vesna Čipčić, Vladan Milić, Dunja Stojanović, Jana Milosavljević, Mladen Bata Sovilj, Milan Zarić i Nikola Malbaša.
Koliko je, iz ove perspektive, „Tiho teče Misisipi“, ujedno i vaš prvi roman, bio na neki način predznak svega što će vam se desiti u karijeri, s obzirom na to da je ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu, ovenčan priznanjem „Mirko Kovač“…
– Naravno da je indikativno sve ovo što se dešava sa „Misisipijem“. Taj roman je u rukopisu odbijen gde god je bio poslat na čitanje. Svaka izdavačka kuća ga je odbila i svaki urednik do kog je došao imao je što-šta da prigovori tom rukopisu. Sve u svemu – niko nije nalazio razumevanje za tu knjigu. Na koncu sam pozajmio novac i štampao ga o svom trošku, u nekoj uslužnoj štampariji. Onda je došao famozni NIN, i stvar je krenula da se menja. Najpre se pojavio jedan manji izdavač koji je naknadno i najednom otkrio kvalitet tog romana, iako mu je bio na raspolaganju još u rukopisu, ali tada se tom izdavaču činilo da mu nešto tražim, a ne da mu nudim nešto u čiji književni kvalitet verujem. Ali, neka. Ovo nije neka retroaktivna „romantizacija“ mog uspona na književnoj sceni, „per aspera ad astra“ fantazija o vlastitom mučnom početku, stvar je, zapravo, i ulepšana. Ne bih sada da se prisećam tih i takvih ljudi na našoj kulturnoj sceni…
Nakon što ste postali laureat NIN-ove nagrade za roman „Zabluda Svetog Sebastijana“, mnogi su u negativnom kontekstu komentarisali vašu ambivalentnost spram tog priznanja. Tek vam je zamereno kada ste godinu dana kasnije, uz kolege, pozivali na bojkot ove nagrade zbog nekompetentnosti žirija. Znači li vama lično danas ta nagrada i koja je njena „težina“ u našem društvu?
– Meni lično ne znači ništa, ali sam svestan da je opšta percepcija takva da „biti ninovac“ jeste „nešto“. Ipak, i to se menja, rekao bih – upravo zahvaljujući našoj, „bojkotaškoj“ inicijativi. Neophodno je ustanoviti nove, druge nagrade, nagrade u kojima će se žirirati u skladu sa nekakvim aktuelnim teorijama, bez uobičajenih intelektualnih poza i foliranja, a sa stvarnim pokrićem i književno-teorijskim uporištem i zalaganjem. Zapravo, meni su nepodnošljivi svi sa tzv. kulturne scene koji imaju takvo držanje da od književnosti čine da izgleda kao neka anti-životna disciplina duha. Zameraju mi uvek samo oni kojima uljuljkanost u sitnosopstveničkim privilegijama prija, i koji raspolažu sa dve, tri mantre, koje neprestano vrte pa od toga i životare. Te mantre glase: „Ljudi ne čitaju dovoljno“; „Kao narod smo nazadni i kasnimo za svetom“; „Tako nam i treba kad smo to i to“… Neophodno je obratiti pažnju na uvek prisutnu činjenicu da takvi – dežurni kritički mislioci našeg kulturnog života – o sebi misle kao da su na Marsu, a ne ovde gde jesu, i gde svi mi jesmo. Ako tim njihovim mantrama pridodamo još i onu njanjavu, prenemažuću intonaciju, nekoliko tipičnih gestikulacija, eto nama idealnog „mislioca“, sa tri-četiri floskule, zaduženog da pruži jedne te iste odgovore na sva moguća pitanja.
Mogu li žrtve u vodi, dva simbola koji se provlače u svakom vašem romanu, naći spas?
– „I videh novo nebo i novu zemlju, jer prvo nebo i prva zemlja prođoše, i mora više nema..“ (Oktr. 21-1)
Naš javni život, kažete, obeležava opšta nekultura. Kako se tome suprotstaviti, ako je „kritičko mišljenje“ ovde oličenje suštinskog nerazmišljanja o onome o čemu se govori, kako ste primetili?
– Ono što se u našem „kulturnom polju“ misli pod „kritičkim mišljenjem“, jeste, kao što sam pomenuo, to uporno ponavljanje poznatih i „tačnih“ odgovora na nepostavljena pitanja. Nekultura je, takođe, i taj nezajažljiv poriv da se na sve ima odgovor. Neprestano dociranje – to je nekultura. Nekultura je zapravo prinuda da neprestano „znaš“. „Kulturnjaci“ su u stvari sekularni đakoni koji idu i sude i ponosni su na to što – naočigled svih – oni jedini zaslužuju „spasenje“. Otuda to držanje nekoga ko uživa u svojim „znanjima“ za koja pogrešno veruje da su u njegovom privilegovanom vlasništvu.
Bez da „podmećete mine beogradskoj čaršiji“, u kojoj vas neki, kako ističete, mrze, kakva je istina koje treba da budemo svesni kad je Vladimir Tabašević u pitanju?
– Čim saznam, neću vam javiti, naravno.
San vam je, govorili ste davno, da odete na skijanje, iako ne znate da skijate. Je l` taj san i dalje nedosanjan?
– Jeste. Ne sanjam više skijanje. Shvatio sam da sam nezgrapan za to, da bi me žuljale te pancerice, da bih imao problem sa ljudima oko sebe, da bi me jedilo to što nisam rođen kao dete bogataša, a u stvari jedina stvar na koju sam u životu ponosan je to što nisam dete bogataša. Prekratko sam u životu i bio dete. I na to sam ponosan. Sada, napokon, mogu da budem zauvek. Ta skijanja i nabudženi filteri na ajfonu, u čoveku izazivaju nešto što ga primorava da veruje za sebe da je besmrtan. Nego, u šumu neku otići. Ili negde bit tih, zapaliti vatru: gledati je i slušati. Sam, toliko da počneš da se plašiš halucinacija.
Zaokupljeni ste radom na velikom projektu, jednoj tv seriji. Dokle se stiglo sa tim poduhvatom i jesu li jasniji njegovi obrisi?
– Uz dobru sreću, stvar bi trebalo da krene sa realizacijom do kraja godine. I od tog projekta, naravno, očekujem da unese važnu izmenu u našem dosadašnjem gledalačkom iskustvu.
