Peca Popović zna svakog i sve, zapisao je književnik Vladimir Pištalo. S tom ocenom muzički novinar, publicista i rokenroler kao da se i sam slaže, jer nam priznaje da je imao privilegiju da sve svoje uzore u životu upozna.
– To je nekom privilegija, a nekom tužna uspomena. Zašto? Pa, uvek su vam uzori lepši kada čitate njihove knjige, gledate njihove filmove ili slušate njihove ploče. Ali, imao sam sreću da su moji uzori u meni prepoznavali taj zajebantski beogradski duh, pa su onda spram mene bili benovalentni – govori posle nebrojenih susreta proteklih decenijma sa ljudima iz sveta umetnosti ili sporta koji su u svim svetskim „Ko je ko“ enicklopedijama.
Zapravo, najluđi san koji je imao, dogodio mu se. Kao i svaki klinac, lepio je postere po zidu, a onda doživeo da sve te ljude sa svojih postera upozna:
– Moj otac je išao u bioskop samo kad u filmu glumi Ava Gardner. I ja upoznam Avu Gardner i vodim je na kafu! I kažem sebi – to je zbog mog oca. Ovde, u mojoj kući na Topčideru je nekoliko puta bila Džoan Baez, pa Vanesa Redgrejv… Od muzičara, počev od „Holisa“ pa nadalje, ne znam ni sam ko sve nije bio u mom dvorištu. Kad vam se dogodi san, vi ste onda siromašniji, jer morate da nađete novi san – konstatuje.
Ako bismo krenuli sa nabrajanjem svih tih imena, ovom tekstu ne bi kraja bilo. Ali, pomenimo, primera radi, Fila Kolinsa, Stinga, Brajana Ferija, Dejvida Birna, Marka Bolana, Dajanu Krol, Džefa Beka, Džima Kera iz „Simpl majndsa“…
Sa Džoan Baez je imao susreta i susreta, pa nas ne čudi što je među fotografijama njegovih junaka, od Hendriksa, Leonarda Koena „Stonsa“, Dilana, Bouvija, koje krase dnevnu sobu Popovićevog doma, i ona slavne kantautorke sa specijalnom posvetom Peci. Ne iznenađuje nas ni kada nam priča da ju je upravo on nagovorio da na koncertu u Domu sindikata 2014. godine otpeva pesmu Jadranke Stojaković „Ima neka tajna veza“.
Kanister benzina od Vanese
Negde u to vreme, opet u njegovom dvorištu-utočištu na Topčideru snimale su se neke scene za dokumentarac „Slotera Nika za predsednika“. Naravno, bio je tu Rob Stjuart, dok su se podsećali pokliča: „Sloteru Niče, Srbija ti kliče!“
U istom tom dvorištu boravili su i mnogo veći glumački „teškaši“. Dok je radio za Unicef, u ono tmurno vreme opšte bede i nestašice 1993. godine, doveo je Vanesu Redgrej i Harvija Kajtela u Beograd.
Uoči dolaska, pozvala ga je slavna britanska glumica iz Skoplja, zapitavši ga da li mu nešto treba? Odgovor ju je zapanjio:
– „Da, kanister benzina!“ I stvarno donese mi, ulazi Vanesa sa benzinom u ovo dvorište. Pita me onda da li znam Radeta Šerbedžiju? „Kako da ne, tu je on u Andre Nikolića kod porodice Udovički“, kažem joj i odvede tamo. I kada je Vanesa pre nekoliko godina snimala „Koriolana“ u Beogradu moj mlađi sin je radio na filmskom setu. Rekoh mu da joj priđe, iako niko nije smeo da dolazi do njene prikolice, i da joj kaže da je moj sin i da sam je pozdravio. I ona mu zatraži da joj donese kanister, da se potpiše na njega…
Priča sa Harvijem Kajtelom još je urnebesnija. Pokupio ga je sa aerodroma i smestio u hotel „Metropol“. Imao je samo jednu molbu za holivudskog glumca – da dan kasnije bude spreman da obavezno dođe u Dom omladine, gde će biti prijem, govorancija i nekoliko naših glumaca. Kajtel nije imao primedbu, ali…
– I sutradan dolazim po nega, kad ono otvorena vrata od sobe, na krevetu jedan muškarac spava obučen, a nije Harvi… Na kauču još dvojica. Krene svašta da mi se vrzma po glavi i uplaših se da ga je neko kidnapovao ili ubio, jer takvo je vreme bilo. Na kraju otvaram vrata toaleta, kad on spava u kadi sa sve jastukom ispod glave. „Ubio“ se od pića. Pokupim ga i krenusmo ka Domu omladine i on vidi poster za film „Zli poručnik“ i reče mi da mora da ga slika jer niko neće verovati da je on ovde zvezda. Posle toga ovde u mom dvorištu, spavao je ošamućen od alkohola kraj bazena…
„Mango Džeri“, skandal majstori
A kada Popović govori o svim onim muzičarima koji su otišli, neizbežno je prisećanje na lične susrete, od vožnje po čitavom Londonu i pića sa Lemijem iz „Motorheda“, do susreta sa BB Kingom, Džoom Kokerom, Rejom Čarlsom, Dejvidom Bouvijem, Semom Endrjuom… O legendama sa ovih prostora, poznanstvima i dubokim prijateljstvima da i ne govorimo.
U svim tim susretima bilo je „svega i svačega“, i sa njima bi, zaključujemo, mogao da ispuni tomove knjiga. Ali, kraj marta i početak aprila, kada sedimo u njegovoj bašti okupani suncem i okruženi cvećem, drvećem i mačkama koje nam se vrzmaju oko nogu, vraća ga u vreme pre ravno pet decenija:
– Tu gde sedite, na današnji dan pre 50 godina sedela je grupa koja je bila broj jedan u svetu „Mango Džeri“ sa pesmom „Baby Jump“. Trebalo je da nastupe u Hali sportova povodom prve godišnjice Studija B. Došao sam sa njima iz Engleske na Zagrebački festival i nagovorio ih da dođu i ovde. I došli su u Beograd, ali i moje dvorište. Ovde smo imali dve kajsije i moj otac je od njih pravio rakiju. I celo popodne smo pili rakiju – prepričava Popović.
Zaputili su se potom ka Novom Beogradu. I dok je Hala bila prepuna a Studio B radio direktan prenos, tek kad su ušli unutra shvatili su da ne postoje monitori. I tako počinje „veče skandala“:
– Nisu mogli sebe da čuju, a klavir Kolina Erla nije imao mikrofon. Počeli su da sviraju, a pevač Rej Dorset se non – stop okretao jer nije čuo ni sebe, ni publiku, već samo jedan užasan huk. I posle sedam pesama Kolin prevrne klavir u publiku, siđu s bine i ispadne svetski skandal. Onda odemo u hotel „Jugoslavija“ i tamo se dese još veći skandali – kazuje nam.
A šta se desilo? U hotelu „Jugoslavija“ je boravio košarkaški klub Lokomotiva, koji je tada vodio na tabeli lige Jugoslavije. Igrali su sutradan utakmicu protiv Zvezde.
– Sa nama u društvu je bila Vesna Vulović, tada stjuardesa, inače jedna od najzgodnijih devojaka u Beogradu. I ja u hodniku vidim najboljeg igrača Lokomotive Nikolu Plešaća, koga su zvali Sveti Nikola jer je bio najbolji strelac. I pozovem ga da nam se pridruži. Ostane on sa svima nama do sutra ujutru. I popodne na utakmici ne pogodi nijedan koš, Zvezda pobedi, a tadašnji direktor Lokomotive Pero Zlatar, čuveni novinar i kasnije moj urednik, mislio je da sam ja to namestio! A za sve su bili „krivi“ članovi sastava „Mango Džeri“, koji su napravili skandal…
Ne zaboravlja ni jedan od svojih najsmešnijih susreta. Bio je to neobičan „dodir“ sa velikom američkom pevačicom Ninom Simon. Prvi put ju je video uživo na festivalu „Midem“ u Kanu 1977. godine, u starom kazinu na Kroazeti:
– Na koncertu su svirali „Menhetn transfer“ i Nina Simon. U životu ništa bolje nisam čuo nego kad četvorka iz „Menhetn transfera“ peva; to je nešto neviđeno! A posle njih za klavir izađe Nina. Dok se ona namešta, kelneri nose jastoge i služe nas. Držim u ruci šampanjac, a pored mene Bil Vajman iz „Rolingstonsa“. I ubadamo u sos jastoge, a on mene pita: „Je l` ti misliš da je ona normalna?“ Nije mi jasno zašto me to pita, kad vidim da je sela nasred bine i počela da navlači čarape. Nevoljno počinje da svira, ali joj smeta što publika jede i pije. Moli je da prestane, ali pošto se to ne dešava, već tokom druge pesme gurne klavir, šutne stolicu i ode s bine. I ja pomislim – „kakva budala“. Nikad do tad nisam video takav incident na koncertu – priznaje nam Popović.
Bruka ili trijumf Nine Simon
Ali, tu nije kraj njegovih dogodovština sa Simonovom, jer je pevačica 1989. godine došla u Beograd da peva. Naš sagovornik odlazi na aerodrom da dočeka nju i supruga:
– I dok smo se vozili, ona me pita da li sam je ikad slušao. „Kako ne“, kažem! Na njeno pitanje da li je bilo dobro, moj odgovor bio je: „Bilo je divno!“ Dođemo u hotel i žena koje je sve organizovala ponudi se da napravi parti u svojoj bašti na Petlovom brdu i pozove nas sve. Nina kaže da je umorna i da ne dolazi u obzir da ide na parti. Mi svi, ipak, krećemo kad oko pola osam, silazi Nina u papučama i kaže: „Idem i ja, nećete bez mene“. Priča mi da ne pije, a sa mnom non -stop pije. Sutra uveče pred koncert predložimo joj da odemo u najekskluzivniji restoran „Đorđe“, tu blizu u Šekspirovoj, na ručak. Nina prvo neće, ali onda ipak krene. I kad smo došli u restoran, upoznajem Ninu sa jednim doktorom iz “Dragiše Mišovića”, a ona mi šapuće zašto ja tom doktoru nisam rekao da je i ona doktorka. A stvarno je dobila počasni doktorat. Ja joj rekoh da se ni ja ne hvalim da sam doktor! „Kakav sam to doktor“, pita me ona, a ja joj kažem- pa, doktor sociologije. Na pitanje šta sam doktorirao, odgovor je bio: „Ulicu!“ – kroz smeh nam priča.
Kada je trebalo da poruče, naš sagovornik slavnoj pevačici kaže da je vegetarijanac. I ona je isto, odbrusi mu. Zato Popović i naruči vegetarijansku šniclu. Ali, umesto toga kelneri donesoše meso:
– I ona rukom zgrabi to meso i pljas u usta. Ma kakav vegetarijanac! Uveče na koncertu u Sava centru nije baš bila najbolje volje i posle pet pesama se naljuti i ode… Vrate je na binu, međutim otpeva još samo dve pesme i opet ode… Sutradan je vodim na aerodrom, a ona me pita šta su novine pisale o njoj. Kao za inat, kako sam izlazio iz „Politike“, uzmem „Politiku Ekspres“ u kojoj je Miroljub Nikolić napisao tekst pod naslovom: „Bruka nekadašnje zvezde“. Otvorim stranu, pokažem joj, a ona me pita šta pišu? „Veliki trijumf velike zvezde“, kažem. I ona mi samo reče: „Pa, u pravu su!“ Iz patriotskih razloga sam lagao!
Popović je prvi je, ukazuje nam, pisao o jednoj pevačici pre nego što će prvi put doći u Beograd- Tini Tarner:
– Ja sam prvi pisao da je Tina u raspadu sa mužem 1974, i to objavio. To niko ozbiljno nije shvatio, već tek dve godine kasnije kad su se ona i Ajk razveli. A ja sam to znao kad je bila Esid Kvin u operi „Tomi“!
Nakon susreta, pa i svih tih druženja sa velikima, shvatio je da mnogi od njih možda jesu osobe „sumanutog ponašanja“. Međutim, i da najveći jesu neobični.
– Ne bi bili najveći da nisu takvi. Veliki su veliki. Meni je posao omogućio da mogu da vidim velike i važne ljude. Jedno je kad ih zamišljate a drugo je kad ih vidite. Ali, najvažnije jeste da i ako ima nešto što vam se ne dopada kod njih, to zaboravite pred njihovim delom. Niko ne kaže da je Bora Stanković spavao na vratima pivare u Skadarliji i pravio incidente, već ga svi znamo kao velikog pisca. Neko bi možda za Radeta Drainca rekao da je „pijandura“, ali moja baba Staća ga je sahranila, i ne možete nikako da mu oduzmete veličinu koju ima. Trebalo bi da pamtimo samo ono što zaslužuje da se pamti – poruka je Petra Pece Popovića.
Sutra: Da danas umrem, ne bih žalio
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar