Srpski kralj Ibi u epizodi „promeniću narod“: Piše Ranko Pivljanin

Nije li se to - u očaju, nemoći i užasnom saznanju da mu više ni krupni, ni sitni trikovi s lepljivim prstima ne piju vodu i ne garantuju trijumf u ovoj, sve je izvesnije, poslednjoj partiji pokera s narodom kojem je oteo državu, satro joj institucije i ponizio koga god je i gde god je stigao – odlučio da s vlasti, čiji simbol su postale krvave ruke, ode tako što će iza nje ostati i tragovi krvavih stopa. Njegovih stopa po našoj krvi.

U ratu je s poljoprivrednicima koje je bio rešio da ostavi bez njiva i reka, ne bi li litijumom platio produženje svoje vlasti i odradio dug belosvetskoj rudarskoj korporaciji iza koje je svuda gde su bili ostala pustoš.

U ratu je s nastavnicima, profesorima, dekanima i rektorima kojima smanjuje i ukida plate, a preti i upadom policije na Univerzitete.

U ratu je sa studentima i srednjoškolcima koje je prvo pokušao da „urazumi“ batinama njegovih pretorijanaca, potom ih proglasio izdajnicima, ustašama i stranim agentima, onda pokušao da ih podmiti i kad mu ništa nije prošlo sad je počeo direktno da na njih šalje huligane ili da ih tuku kao u Čačku ili da ih hapsi, kao u Nišu.

U ratu je s radnicima kojima više nije u stanju da prodaje šarenu lažu o velikim platama i zlatnom dobu.

U ratu je s advokatima koji, malo-malo, pa štrajkuju. Stigao je da zarati i s „južnjacima“, tom poslednjem velikom uporištu svoje stranke, koji su ga za vikend u Leskovcu i Nišu dočekali povicima „Vučiću odlazi“, a on, ušančen negde na periferiji grada na Nišavi, pretio kako će doći da ih sve razjuri.

Zaratio je i s tužiocima i s policijom kojima preti da će ih sve zameniti ukoliko ne budu branili državu, to jest njega i njegovu vlast. Za Vučića je to jedno te isto.

U ratu je s patriotski orijentisanim vojnim veteranima koji su onomad izašli da budu živi štit studentima ako režim na njih pusti kriminalni šljam koji je bio ukopao u dvorištu svog radnog mesta, predstavljajući ih kao „studente koji hoće da uče“.

U ratu je i s Javnim medijskim servisom (RTS) koji, iako se zdušno trudi, očigledno ne ispunjava njegove kriterijume slugeranjstva i širenja laži i spinova.

Izgleda da je i u tihom i podzemnom ratu s ključnim koalicionim partnerom, koji je doktorirao političku prevrtljivost i sad sa zebnjom gleda kad će i kako Ivica Dačić sopstvenu pozadinu spasavati preko njegovih leđa.

Jednom rečju, čovek je u ratu s celim narodom na čije jedinstvo ga obavezuje funkcija koju obnaša, a on ga uporno deli i gura u sukobe.

Na kraju, u ratu je i sa zdravom pameću, jer je samo odsustvo iste moglo da ostavi prazan prostor za ono što smo, sa užasom, mogli da gledamo i slušamo od subote uveče kad je kafanska pucnjava i ranjavanje jednog od aktera u Odžacima medijski iskorišćena i zloupotrebljena da, maltene, bude okidač građanskog rata koji, inače, već mesecima kao zapeta puška visi u vazduhu.

Tako su mecima ispaljenim te večeri napunjeni šaržeri njegove monstruozne propagandne mašinerije, s lanca pušteni i nadraškani krvožedni medijski kerberi da bi, još uvek nerazjašnjeni obračun, predstavili kao konačno „skidanje rukavica“ s ruku studenata u protestu koji su, eto, došli do toga i da pucaju u nevine, poštene i krotke ljude koji su samo branili zgradu opštine u tom mestu.

Slušajući taj ešalon spinera, pokvarenjaka, lažova i gledajući crnilo prošarano ružičastom farbom one zločinačke televizije - koja je još 90-ih godina začeta u incestuoznom braku socijalista i julovaca i odgajana da promoviše primitivizam i prostakluk, uneređuje se u živote svih koji se ne slažu s režimom kojem u datom trenutku služe i seje zlo i širi mržnju - čovek bi, na prvu loptu, mogao i da zaključi kako je taj „vođa studentskih protesta“, kako je predstavljen napadač, došao ispred zgrade opštine i ispalio rafal u čoveka koji je mirno stajao i branio instituciju.

Nadajmo se da će policija i tužilaštvo doći do relevantnih činjenica i rasplesti slučaj, ali ono što sigurno znamo jeste da je onaj koji je, u prvom naletu spinovanja i trovanja javnosti, označen kao „revolveraš“ i „vođa protesta“ , vremešni taksista na pragu devete decenije života, kojeg je „instagramski“ namestio neki tamošnji tajkunčić koji se obogatio crtanjem veštačkih ženskih obrva. Posle je i sam sebe demantovao.

Tako smo dobili našu verziju kralja Ibija kojem, tako savršenom i bezgrešnom, više niko u državi ne valja, ali problem s njim je što više nema vremena ni moći da promeni „nezahvalni“ narod i sluge. Može samo da promeni odeću i mesto stanovanja.