Piše Ranko Pivljanin: U Vučića su velike oči - povratak straha u rodno mesto

Ne ulazeći u njegove lične inhibicije i unutrašnje demone (ima pozvanijih struka da to rastumače i opserviraju), pokušaćemo da vidimo šta je ovo osećanje, koje ga je u terminalnoj fazi njegove vladavine potpuno ophrvalo, a koje je godinama lično proizvodio, taložio prvo u sebi, a potom ga sejao, pothranjivao i emitovao na celo društvo, na kraju proizvelo.

Kod njega samog taj strah se utrostručio sa tendencijom daljeg eksponencijalnog rasta, dok je kod građana udario u zid trpila koje je puklo, proizvodeći samospoznaju da se u strahu i sa strahom više ne može živeti a ona je aktivirala iskonsku potrebu za slobodom i udisanjem vazduha punim plućima.

U subotu su se na ulicama i trgovima Beograda susreli njegov strah i narodna neutaživa želja i volja za slobodom koju je prethodnih dana na sve moguće načine pokušao da suspregne, manipulišući upravo strahom, šireći paniku i konstruišući najcrnje scenarije. Kod građana i studenata se ta priča nije primila, pa je strah ostao kod njega.

I onda mu je perfektna studentska organizacija najmasovnijeg protesta koji je ova zemlja ikad videla, poništila i obesmislila svaki plan za proizvodnju haosa koji bi se posle eksploatisao u propagandne svrhe. U istom paketu je onaj kriminalni ešalon, s koca i s konopca skupljenih, koji danima bivakuje pod prozorima njegovog radnog mesta - pod lažnom firmom „studenata koji žele da uče“ - isterala na čistac, ostavljajući ih kao govno na cedilu i bez upotrebne vrednosti. Prethodno mu ih je „pacifikovao“ onaj stroj autentičnih veterana elitne vojne jedinice koji su izvršili smotru ispred Prirodno matematičkog fakulteta šaljući jasnu i nedvosmislenu poruku: mladost ove zemlje niko neće tući. Možemo samo zamisliti kako mu je ta scena zaledila ono malo krvi u žilama dok se, igrajući još jednu u nizu svojih šmirantskih uloga, šetkao surčinskom pustahijom kao obilazeći radove na izvedbi najvećeg koruptivnog poduhvata svog režima, a, zapravo, bacajući svoj, sve uplašeniji, pogled u pravcu obližnjeg aerodroma. I na kraju, kad se veličanstveni protest bez ijednog incidenta skoro završavao, zlo u njemu nije dozvolilo da ostane koliko-toliko pribran i dostojanstven u kandžama sopstvene nemoći, pa je posegnuo za poslednjim adutom iz arsenala straha.

Dok su stotine hiljada okupljenih ćutali, odajući poštu našim stradalim građanima na novosadskoj železničkoj stanici, upotrebljeno je neko monstruozno oružje (kakvo i odakle tek će se ustanovljavati) koje je imalo za cilj da okupljene zastraši, unese paniku, izazove stampedo i da jedni druge izgaze, bežeći od tog nepoznatog, i do sad, nikad upotrebljenog zlikovačkog oružja. Ne zna se ni šta je u pitanju (nagađa se o nekakvom „zvučnom udaru“), ni kako je aktivirano, ni čija je ruka pritisla dugme, ali je jedno nepobitno. Bez njegovog znanja i amina ono nije moglo biti upotrebljeno.

U glavi uplašenog vladaoca ta višeminutna tišina je multiplikovala strah (već se javno autovao spram nje, vređajući novinara RTS-a zbog konstatacije o „tišini koja odjekuje“) i on je odlučio da je razbije i uništi, pre nego što mu ista ne eksplodira u lobanji pregrejanoj strahom, besom, mržnjom i nemoći. U ratu sa sopstvenim narodom, ispalio je u njega poslednji metak. Očigledno je upotreba tog „zvučnog udara“ sve vreme bila rezervna opcija, ukoliko uobičajeni kriminalno-udbaški marifetluci ne prođu. Nisu prošli i kukavica je rešila da se osveti. Sada nam je i jasnija naredba direktorima ključnih beogradskih kliničko-bolničkih centara, instituta i pančevačke bolnice da u subotu medicinski radnici i uprave budu „u punom kapacitetu“. Znači da su znali šta rade i kakve sve posledice mogu da budu. Jeste pucali u narod, ali pogodili ste sopstveno stopalo. I na smetlište istorije, uz večni žig sramote, otići ćete hramljući.