0
Beograd je bio glavni grad zemlje, a Split glavni grad na moru. Osećalo se da je to bio centar koji je buktao a imao sam sreće da vojsku služim u Beogradu, kaže za Nova.rs Ivica Buljan, direktor Drame Hrvatskog narodnog kazališta (HNK), koji u Beogradskom dramskom pozorištu režira predstavu "Tiho teče Misisipi" po delu Vladimira Tabaševića.
„Srećan sam što možemo da radimo, mi smo danas retke oaze stvaralaštva. U Norveškoj, Nemačkoj, Francuskoj, gde sam najviše radio, sve je zatvoreno“, ističe na početku razgovora.
Rođen je 1965. u Sinju. Diplomirao je francuski jezik i komparativnu književnost na Univerzitetu u Zagrebu. Radio je kao pozorišni kritičar, a režira od 1995. kada je u Ljubljani inscenirao „Ime na vrhu jezika“ Paskala Kinjara. Postavljao je tekstove Cvetajeve, Pazolinija, Henrija Milera, Valsera, Elfride Jelinek, Krleže, Gilberta, Hiling, Kiša, Strniša, Bolana, te savremenih autora Šovagovića, Sajka, Mesarića, Dubravke Ugrešić, Karakaša, Olje Savičević-Ivančević, Vojnovića, Tene Štivičić.
Režirao je u Sloveniji, SAD, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Mađarskoj, Portugalu, Belgiji, Rusiji, Crnoj Gori, Obali Slonovače i Srbiji.
Bio je upravnik Drame Hrvatskoga narodnog kazališta u Splitu od 1998. do 2001. Suosnivač je Mini teatra u Ljubljani i Festivala svetskoga kazališta u Zagrebu. Dobitnik je više Borštnikovih nagrada, Sterijine nagrade, „Vjesnikove“ nagrade Dubravko Dujšin, nagrada Branko Gavela, Petar Brečić, medalje grada Havane kao i najvišeg priznanja Republike Slovenije na području umetnosti, nagrade Prešernove zaklade. Nosilac je Odlikovanja viteza reda umetnosti i književnosti Vlade Francuske Republike.
Od 2014. godine upravnik je Drame Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu.
Šta vas je ili ko ubedio da radite predstavu po romanu Tiho teče Misisipi“ Vladimira Tabaševića?
– Ključnu ulogu je odigrao scenograf Aleksandar Denić sa kojim radim već nekih deset godina na raznim scenama regiona i Evrope. On i Bojana Denić, koja je u odboru BDP, spojili su me sa Jugom Radivojevićem. A Tabaševićev roman sam i pre toga pročitao, tačnije progutao, jer sam četiri godine bio u žiriju za izbor najboljeg romana u Hrvatskoj. To sam radio jer mi je značilo da vidim šta ljudi pišu kod nas zbog HNK. Kad smo razgovarali, u tom četvorouglu, došli smo do toga ,na Saletovu ideju, da završimo ili nastavimo tematski krug koji smo radili sa ju ili post-ju-dramaturgijom. A postavili smo Krležinog „Vučjaka“ u Zagrebu, pa „Tri zime“ Tene Štivičić, i „Ciganin, ali najljepši“ po romanu Kristijana Novaka u dramatizaciji Ivora Martinića sa kojom smo gostovali u Narodnom pozorišu u Beogradu.
Onda smo u Ljubljani prikazali „Jugoslavija moja dežela“ Gorana Vojnovića i došli smo do toga da „Tiho teče Misisipi“ otvara jedan pravac koji nismo dotakli u prethodnim predstavama. Tabašević je za mene bio autor koji me je na prvo čitanje fascinirao. A onda se dogodilo nešto nakon susreta sa njim, a to je da smo se nakon upoznavanja i dopisivanja sprijateljili, što je retkost.
Kakvo će biti vaše čitanje ovog dela?
– To je jedan vrlo specifičan proces. Iako sam radio na mnogo dramatizacija, prvi put se susrećem sa ovim metodom koju sada primenjujemo i to mi je jako uzbudljivo. Imamo potpuno novi dramski tekst inspirisan romanom koji piše sam autor. Tabašević ne radi adaptaciju nego je napisao nove situacije sa likovima iz romana i dodao je druge likove koji su diskretno naznačeniu knjizi, a sada dobijaju mnogo veću ulogu. Jedan od njih je lik dramaturškinje koji je u romanu vrlo neupadljivo naznačen na početku, a u predstavi je razvijen do određene tačke.Tu ulogu igra Branka Katić, a Tabašević je napravio još jednu zavrzlamu jer se taj lik zove Vesna Čipčić a u predstavi ga igra Branka Katić. Zanimljivo je to što u predstavi stvarno glumi i Vesna Čipčić.
A zove se Branka Katić?
– Ne, ne (smeh). Ona igra lik iz romana.
Da li ima još nešto što treba da znamo kako bismo se pripremili za predstavu?
– Otkriću još jednu tajnu. U komadu se pojavljuje Tabašević, on je on, ne glumi.
A vi?
– Mene nema jer fizički ne mogu da budem na reprizama, ali postoji lik pisca koji se zove Ivica. Ovaj komad je niz pirandelovskih situacija, ali ne traže lica pisca nego su autori u potrazi za svojim likovima. To je eksperiment u pravom smislu reči. Doneo sam vežbe Artoa, pa Hodrovskog kojeg smo gledali, komentarisali njegovu „Psihomagiju“. Uzbudljiv proces u kojem glumci i sviraju i pevaju a bazično to nisu, pa sa njima kompozitor radi od nule, sve je životno.
Kako su glumci prihvatili koncept?
– Oni su toliko različiti, ti susret su mi posebno zanimljivi. Od Vesne Čipčić koja je na neki način simbol BDP do Branke koja je Branka iz mojih filmova. Naša Branka. Sa Nikolom Malbašom sam radio, svi drugi su mi novi, mladi su, neverovatno talentovani, i moj zadatak je da ih osmelim, da prema ovom tekstu pristupe srčano, bez ograda. Ima situacija koje su jako glumljene, hiperdramski, predivan prizor i jedan od najokrutnijih i dramski snažno struktuiran je između majke i ćerke, koje igraju Vesna Čipčić i Jana Milosavljević. Do postdramskih, suluda tabaševićevska situacija, kada se susreću Peđa (koji je iz romana „Sunce“) i Deni, kada treba da razreše svoj odnos, pa se pitamo da li je ljubavni što je u romanu naznačeno, a ovde se to dešava u jednoj krčmi na rubu grada. To je jedan diskretan omaž, čini mi se, predstavi „Čudo u Šarganu“. Napisao je to bez dogovora sa mnom, a to je jedna od najvažnijih predstava u mom životu, mom intimnom svetu.
Sad ste me naveli na logično pitanje – zašto?
– Ja sam bio u Beogradu u vojsci 1985. i gledao sam „Čudo“ u svim onim verzijama, jedno pet puta. To je za mene bio spoj snažnog realističnog teksta i savremene režije Mire Trailović. To je ono što mene ovde zanima iz današnje perspektive. Miks nečeg jako savremenog što Tabašević i jeste, sa nečim što će imati elemente za nas stariju publiku. Možda će se prepoznati te reference, posebno u muzičkom delu. Kompozitor sa kojim godinama radim Mitja Vrhovnik Smrekar je napravio predivne obrade i ukomponovao je Tabaševićeve stihove, to su potpuno novi songovi. Obradio je još tri pesme koje su omaž nekom prošlom vremenu. To su „Misisipi“ koju je izvodio „Pepel in kri“, „Sve se vraća, sve se plaća“ Tereza Kesovije i „More“ Meri Cetinić i grupe „More“. Mi smo rasli sa tim pesmama, a sada ih pevaju mladi glumci kojima one ništa ne znače. Ali, slažem se sa Saletom Denićem koji je rekao da mladi te pesme ipak prepoznaju po osećaju sreće tih godina. A ovaj roman pre svega govori o gubitku te sreće.
Vaša karijera je raznolika, a opet uvezana u teatar. Kada ste se „zarazili“ pozorišnom magijom?
– Bilo je to na Splitskim letnjim igrama, u zlatnim godinama predstava Ljubiše Ristića, i njegovog „Hamleta“ koje je bio kultni komad, kao i „Mikelanđelo Buonaroti Splitski”. Tada je režirao i Dragan Živadinov kao student iz Ljubljane, pa Paolo Mađeli Euripidovu „Elektru“. Bilo je to doba kada je Beograd bio glavni grad zemlje, a Split glavni grad na moru. Osećalo se da je to bio centar koji je buktao a imao sam sreće da vojsku služim u Beogradu gde sam, kad god bih dobio dozvolu za izlazak, išao u pozorište. Najčešće u Atelje 212 koji je tada bio kultni teatar, pa u JDP. A u BDP sam možda bio sam jednom, ni ne sećam ga se.
U čemu je tajna BDP danas, kada ste deo njegove produkcije?
– Zanimljivo mi je što se sada u BDP srećemo Jagoš Marković, Sebastijan Horvat, Diego de Brea, sreo sam i Lenku Udovički, a to se retko događa u teatru da radimo svi u isto vreme, i to ga odvaja trenutno od svih pozorišta ne samo u Srbiji. Kolege inače srećem na nekom festivalu i ti susreti traju kratko, a ovde se i družimo ekipe dramaturga, scenografa, kostimografa, kompozitora iz tih predstava, to je danas bogatstvo. Uveče se zafrkavamo, nadmećemo ko ima bolji tim, a pola ih je mešano, jedni rade ujutru sa jednim rediteljem a uveče sa drugim. Ne pamtim kada sam ovako uživao. Ta energija koju je Jug doneo u teatar, ogleda se čak i u ovome.
Da li ste stigli da pogledate neke predstave u Beogradu?
– Uspeo sam da vidim, za sada, one koje su na repertoaru BDP jer mi je to kuća i nemam vremena zbog proba da odem još negde. Nadam se da ću stići da pogledam Zelerovog „Sina“ u Ateljeu 212, kojeg ga je moj „Mini teatar“ u Ljubljani radio u režiji Eduarda Milera. Hteli smo prvo „Oca“ ali to je već bio rezervisalo jedno drugo pozorište, a sledeće godine ćemo postaviti Zelerovu „Majku“. On mi je jedan od dražih autora.
Kakva je danas situacija u Hrvatskom narodnom kazalištu?
– Radimo kao da je normalno stanje. Sutra imamo premijeru „Kad sveće dogore“ Šandora Maraija. Izašli smo u ovoj godini sa Murakamijem „Kafka na žalu“ koju sam režirao, radili smo i Gogoljevog „Revizora“ u režiji ruskog reditelja Sergeja Potapova, a posebno sam ponosan na predstavu Monike Herceg „Gde se kupuju nežnosti“, to je neverovatna priča. Posle mnogo godina HNK je pokrenuo konkurs za najbolji dramski tekst i očekivali smo tridesetak prijava, a stiglo nam je čak 166 tekstova. Čitanje se pretvorilo u epopeju. U moru tih tekstova pojavio se jedan koji je bio senzacionalan, a čiji je autor Monika Hercog koja je postala u umetničkom svetu ličnost godine u Hrvatskoj.
Pratili smo njen uspon. Čime vas je razoružala?
– Uvek se dramaturgija vrti oko urbanih tema, a odjednom smo došli u srce sela, slovenskog, krvavog, teškog, koje može postojati od Sibira do Slovenije. Njena životna priča je fascinantna. Rođena je na Baniji, nadomak Petrinje, u zaseoku koje je kao iz 19. veka. Završila je fiziku, u dve godine je objavila dve zbirke i ovo joj je prvi dramski tekst.Velika je promoterka poezije i zahvaljujući Moniki dogodio se bum, jer je poetsko veče sa njom pet puta reprizirano u HNK. Ona je poeziju stavila u centar zbivanja i to pokazuje kako jedna osoba u jednoj sredini može pokrenuti celu lavinu.
Vaše pismo kojim ste istupili povodom zvanične objave na sajtu HNK povodom odlaska Mire Furlan imalo je velikog odjeka u našoj javnosti. Da li je ono uticalo da dođe do oficijelne promene?
– Mislim da jeste, a tu nelagodu je potencirala još jedna stvar a to je što je taj In memoriam pisala njena bliska prijateljica, i to se dogodilo kao što se danas na portalima dešava. I kada sam video prve reakcije, napisao sam to pismo koje je bilo i lično, ali sam smatrao to dužnošću jer je HNK ostao u gorkoj uspomeni Mire Furlan. To je kuća na koju su se kroz istoriju odražavali različiti politički uticaji. A mi, ekipa koja je došla sa upravnicom Dubravkom Vrgoč, naglašavali smo da želimo tom nazivu da damo nagalasak na tu reč narodno. Da bude popularno, narodsko, jer su na toj sceni godinama prodefilovali fantastični stvaraoci. To je stvarno fascinantna scena. Među njima je i Mira koja je ostavila neizbrisiv trag, Kao što znamo od Seneke, smrt učini neku vrstu olakšanje za one koji se osećaju da su nešto ostali dužni, i u ovom slučaju mi se činilo da ako ne učinimo to sad, više se nikad neće moći dogoditi. Taj omaž Miri Furlan je jedan pokušaj, u trenutku kada ona više nije među nama, ali ima značaj i vrednost za njenu porodicu kao i za ovu kuću u budućnosti. Mi ćemo otići, ali će ostati to da se pokušalo da se kaže – Miro, oprosti. I, naravno, opomena da se tako nešto više nikad ne ponovi.
Vi ste već dugo direktor Drame HNK, i već godinama imate svoj teatar, režirate, prevodite… Imate li slobodnog vremena za nešto što se popularno zove hobi?
– Sticajem okolnosti, meni je teatar mesto u kojem živim 24 sata, tu uključujem i vreme sna koje je meni dragoceno, posebno ako se mogu setiti svojih snova. Ja ih zapisujem, pa ih često sa glumcima analiziram kad prođe neko vreme. Tumačenje snova i psihoanaliza su mi jedan od hobija već dugi niz godina. Od frojdovske, jungovske do lakanovske, ali ne mogu se tu smatrati profesionalcem. Uvek naglašavam da mi je taj psihoanalitički pristup jako inspirativan za teatar. Od trenutka kada sam postao direktor Drame u HNK moja saradnica na svim projektima je profesorka psihoanalize na Filozofskom fakultetu Željka Matijašević, koja analizira sve drame koje mi izvodimo u tom ključu. I to je možda otvaranje prema nekim intermedijskim susretima između filozofije, teatra, literature, psihoanalize i to je nešto veoma uzbudljivo.
Kako ste se izborili sa koronavirusom?
– Borba srećom nije bila teška, ali te dve nedelje u krevetu bilo je iscrpljujuće zbog lagane temperature. Nekad sam mnogo pešačio, ali sada ne mogu da uhvatim taj tempo. Ipak, čak i u vreme pandemije sam napravio četiri predstave od toga jednu u Oslu, što je bilo najkomplikovanije. Nekako sam se provukao, jer sam počeo na njoj da radim pre nego što je zavladao lockdown u celoj Evropi. Završili smo je kada se dogodilo malo popuštanje, u toku leta, i odigrana je pet, šest puta a onda se sve zatvorilo. Tamo i danas ne rade teatri. Jedan moj projekat u Minhenu je odložen. Nama koji smo navikli na međunarodne projekte sada je najjednostavnije da radimo u regionu jer pandemija nas zatvara u lokalnije sredine i toga me je stah.
Šta vam je novo ili vas je vratila na staro ova neminovna situacija?
– Donela mi je i nešto što sam odavno želeo. Počeo sam da pišem dnevnik, intimne beleške, i možda deluje smešno, dugo sam hteo ponovo da čitam Flobera, njegovo „Sentimentalno vaspitanje“. Bio je to povratak sebi, nešto što smo čitali u mladalačkim godinama, kao i „Gospođu Dalovej“ Virdžinije Vulf. To osećam kao potrebu za hvatanjem izgubljene sreće pošto u doba kada smo to prvi put čitali prolazila nam je kroz prste jer ju je bilo puno. A danas kada je ima tako malo, pokušavamo da je grabimo iz sigurnih izvora i zato je u umetnosti treba provocirati uspomenama.
