2
U knjizi "Vreme sa ocem" Ana Ćosić otkriva kako je zaista živeo, odrastao, voleo, tugovao, strahovao i stvarao njen otac, čuveni pisac Dobrica Ćosić. U drugom nastavku, koji objavljujemo uz dozvolu izdavača Vukotić media, "Priča o ljubavi Dobrice i Božice", ova po profesiji doktorka književnosti prenosi očevo svedočenje o tome kako se zaljubio u njemu mamu.
Priča o mojoj i Božičinoj ljubavi koja ima sudbinski luk u njenom i mom životu, ako se tačno ispriča, može kod tebe i tvoje dece, da izazove osećaj da je književnička, moja izmišljotina. Ali ja ću da vam ispričam tu priču koja će biti poduža, ali i mnogo kraća no što jeste.
U Velikoj Drenovi naše roditeljske kuće nisu bile udaljene više od pet stotina metara, ali mi se nismo poznavali sve do nemačke okupacije. Ne samo zato što je Božica bila mlađa sedam godina, nego pre svega zato što su njeni Đulakovoći – deda i otac, bili najveći bogataši u selu, a mi Ćosići smo bili srednjaci, socijalno niži sloj koji je prema Đulakovićima imao poštovanje i uvek uljudno ponašanje. Niti smo se zajmili, niti smo se na slave zvali, ni u bilo kom vidu prijateljovali.
Đulaci su bili drenovačko plemstvo, seljačka gospoda, što se videlo i po fijakerima, konjima, oblačenju, načinu života. Pored ljihove avlije sam svakodnevno prolazio, a nikad u tu avliju punu zgrada nisam ulazio. A prvi put sam ušao kao član Komunističke partije, jer je Božičin stric Raca, student medicine, bio sekretar partijske ćelije u Velikoj Drenovi, sa kim sam sarađivao u širenju komunističkih ideja i organizovanju partizanskog ustanka u našem kraju. Jedna lepa devojčica, krupnooka, sa kikama i bosa, poslužila me slatkom od dunja i osmehnula mi se zbog nečega. Zapamtio sam joj stas, oči i osmeh. Samo zapamtio. Ništa više.
Bila je u četvrtom razredu gimnazije. Kako su se partijski poslovi razgranjavali i ja sve češće ulazio u đulačku avliju, ta devojčica je tog leta brzo rasla i do jeseni i mog odlaska u partizanski odred izrasla u mladu devojku koja sme da se voli, pa sam češće odlazio u đulačku avliju i kada mi nije nalagala partijska dužnost. Želeo sam samo što češće da viđam to lepo lice i njen osmeh. Ali kad je došao dan polaska u partizanski odred, u rat, kada sam osetio i bliskost smrti, ja sam shvatio da ne mogu da odem u rat i poginem, a da nekoga ne volim. Toliko sam voleo i žalio sebe da sam osećao da mora mene neko da voli i da me osim majke, još neko žali. A niko me nije voleo.
Od svih devojaka koje sam poznavao, najlepša i najmilija je bila ona najmlađa, ona devojčica, Božica. Poverovao sam da će me ona, sudeći po njenim pogledima i osmesima zavoleti, ako me još nije zavolela, pa nisam hteo da odem u rat dok joj ne poverim svoju ljubav. Čekao sam priliku da je sretnem samu i dočekao je na povratku iz livade, sa stadom. Dogodilo se to uoči mog polaska u rat, na dužnost komesara čete Trsteničko-vrnjačkog odreda koji učestvuje u blokadi Kraljeva, opkoljenog od partizana i četnika, u suton, na putu, dok je iz drenovačkih vinograda iz čokoća izlazio mesec natopljen širom od prokupca, a oko Kraljeva mahovito je grmela nemačka artiljerija.
Sačekao sam Božicu, drhtureći od mnogih strahova, zaustavio je; nisam joj video osmeh, ali sam joj video oči, nešto joj ispričao o svom odlasku u partizane te večeri, pa promucao da je volim, a ona je ćutala i prstom vrtela jabuku kod peteljke… U baba Midžinom jabučaru, pored kojeg smo stajali, u tišini između topovskih granata i nas, tupo su padale jabuke. Mesec je iz vinograda krenuo po krovovima kuća i vrhovima brestova ka Moravi. Božica je ćutala; ja sam je poljubio u obraz, ona se trgla, ispustila jabuku i požurila kući. Ne sećam se nijedne njene reči, a pamtim jasno prizor drenovačke večeri 14. septembra 1941. godine na putu kojim je došla i otišla, po kome se sporo slegao oblak pomesečene prašine, dok su oko Kraljeva topovi pucali u mene, a u tišini za nju padale su baba Midžine jabuke…
Pošto sam se neepski rastao sa ocem (o čemu ću ti zbog njega, tvog deda Žike, drugom prilikom ispričati), seo sam na stepenice naše kuće sa majkom Milkom da joj ispričam kako sam zavoleo Božicu Đulaković, da je ona moja devojka kojoj će predavati moja pisma iz odreda. Mati se i u tuzi našeg rastanka ipak radovala: „Baš je ona lepa, sine. Mnogo mi je milo što si nju zavoleo. Brzo će da poraste. Ženska deca brzo rastu.“ Između nas, na mesečini, stajala je puna korpa grožđa. Jeo sam halapljivo, a mati ni zrno nije okusila, pričali smo o Božici. Mislio sam: čim je prstom provrtela jabuku i ćutala kad sam je poljubio, sigurno me voli. Mesec je već bio iznad naše velike kruške „vodenjače“, ploveći nad selom ka Moravi koju treba da pređem i po noći stignem na položaj odreda.
Mati me je zamolila: „Spavaj, sinko, još jednu noć u tvom krevetu, u tvojoj kući. Ja ću da te probudim u cik zore, pa ćeš pre svanuća da pređeš Moravu.“ Poslušao sam je da još malo pričamo o devojčici Božici. Legao sam na postelju, mati je sela na ivicu kreveta i uzela mi ruku. Zaspao sam zagledan u one žarke krupne oči, a mati me je probudila držeći moju ruku u svojoj: „Vreme ti je sinko“. Shvatio sam i zabolelo me: ona mi je svu noć držala ruku.
Brzo sam se obukao, uzeo torbu sa vešom, čarapama i bombom, iz korpe ćapio dva najkrupnija grozda i kroz vrevu petlova i zagasitu mesečinu, praćen bosom majkom, požurio selom ka polju i Moravi, tužan što sada Božica spava… Na kraju sela, pored skretanja na poljski putić u kukuruze, mati me je zagrlila: „Javljaj mi se, nekako, sinko.“ Oči su joj bile sive i rosne kao kukuruz. Požurio sam, pa sam se nekoliko puta osvrnuo: ona je sa podnimljenim rukama, stajala nasred puta i rasla iznad brestova i jasenova. Kada sam se poslednji put okrenuo, pre no što sam uronuo u kukuruzno more, moja sitna mati bila je porasla iznad našeg Belog brda sa vinogradima. Ali joj oči nisam video.Utrčao sam u kukuruze snuždene pod rosom i mesecom na zalasku nad Željinom. Na Moravi, u čamcu, čuo sam žestoku mitraljesku i puščanu vatru sa položaja moje čete. Prevezao sam se i potrčao poljem prema drumu i bici koja je razdanila svitanje.Drum nisam mogao da pređem. Drumom su tutnjali nemački kamioni i borna kola, a bitka je naglo stala. Onda su kukuruzima bežali seljaci, pričajući da su Nemci opkolili partizane kod Popinske reke i „pomlatili ih ko piliće“…
Toga dana sam u kukuruzima Počekovine saznao da je partizanski odred u koji sam krenuo, u kome je bio Lule Isaković, razbijen i satrven, a ja sam iduće noći odlukom Okružnog komiteta partije otišao na drugu dužnost. Tako ja nisam poginuo. Ako ne bih poginuo, otišao bih u Bosnu kuda je Lule otišao i niko ne zna da li bih stigao do Sutjeske i prešao nju. Spasao sam se zato što sam zbog sastanka i rastanka sa Božicom, odložio odlazak u rat, pa nisam stigao u odred uveče, nego sam krenuo u zoru. Verujem da je taj događaj promenio moju životnu putanju. Sve se to zbilo zato što nisam hteo da odem u rat, a da me ne čeka devojka; želeo sam iz partizana da joj pišem ljubavna pisma i, sa majčininim čarapama i vešom, dobijem i neko njeno pismo.
Tako je meni ljubav promenila ratničku sudbinu, a najverovatnije i spasla život. Potom u ilegali i partizanima, ja sam istinski zavoleo Božicu. Bila mi je sve lepša; video sam kako je odrastala u devojku. Da vidim koliko je porasla, u avgustu 1943. godine, kao komesar Rasinsog partizanksog odreda, sa svojim pratiocem Brankom, pregazio sam Moravu čije su obale i gazove poseli Ljotićevci; čitav dan sam ležao u konopljama pored puta koji vodi u đulačko imanje, nadajući se da će ona proći tim putem. I prošla je u zaranke, video sam joj samo gole noge do kolena; nisam joj video stas i oči, ni koliko je porasla, a verovao sam po listovima da je devojka.
A oktobra 1944. godine, u oslobođenom Beogradu, na radiju je pročitana prva partizanska ljubavna pesma. Bila je to pesma u prozi koju sam ja napisao, a počinjala je: Bio je septembar i četrdeset prva, Da umrem, a da ne volim, nikako, nikako nisam hteo…
Kada se ona vratila iz rata i završila gimnaziju i upisala istoriju umetnosti, registrovali smo se, tj venčali. Kumovi su nam bili vajar Sreten Stojanović i Antonije Isaković. Sobu nam je u svom dvosobnom stanu dala moja druga majka Gospođa Krista Đorđević, kod koje smo stanovali kao podstanari i članovi porodice do 1957. U tom njenom stanu u Kralja Milutina 54 i ti si se rodila, a pre tebe Daleko je sunce i Koreni.
Bonus video: Matija Bećković na promociji knjige Emira Kusturice