0
Na današnji dan pre pet godina preminuo je Velimir Bata Živojinović (1933-2016), glumačka legenda. Vest o njegovoj smrti preneli su svi mediji u regionu, kao i kineske TV stanice jer je kao Valter kod njih godinama bio najpopularniji glumac. Američka agencija AP je navela da je bio megazvezda jugoslovenskog filma i legenda srpskog glumišta, a britanska agencija Rojters je podsetila da je glumio sa Orsonom Velsom, Julom Brinerom, Frankom Nerom…
U karijeri dugoj šest decenija ostvario je 350 filmskih i televizijskih uloga. Debitovao je 1955. u filmu „Pesma sa Kumbare“. Bio je i harizmatični partizanski ilegalac Vladimir Perić Valter u filmu „Valter brani Sarajevo“, Šorga u „Kozari“, smušeni verenik Vasa u „Diližansi snova“, major Tirga u filmu „Most“, satanin sluga u „Majstor i Margarita“, četnički poručnik u seriji „Povratak otpisanih“, Makarije čudotvorac u ostvarenju „Čudo neviđeno“, ali i umišljeni srpski ljubavnik u filmu „U raljama života“. Poslednju ulogu ostvario je u filmu „Led“ iz 2012. gde je glumio deda Životija.
U knjizi „Bata – još ovaj put“, grupe autora (izdavač Vukotić media), objavljene su anegdote iz bogate karijere glumačkog barda. Podsećamo na neke od izjava popularnog umetnika o događajima koji su obeležili njegov život.
– Snimao sam sa gotovo svim jugoslovenskim rediteljima. Kod Soje Jovanović sam igrao u komedijama, kod Veljka Bulajića nacionalne junake, kod Saše Petrovića karakterne likove, u akcionim filmovima Žike Mitrovića i Hajrudina Krvavca… Služio sam na filmu sve vojske. Kod Torija Jankovića prihvatio sam da tumačim verovatno najomrznutiju ličnost srpskog naroda Marisava Petrovića, pa sam, čak, u „Putu oko sveta“ bio – bula – ispričao je jednom prilikom.
U glumu je, kako je govorio, ušao igrom sudbine. Dok je sa drugarima sa Crvenog krsta stajao ispred bioskopa „20. oktobar“ u Balkanskoj ulici, u parkiću Terazijske terase, primetio je mlade ljude kako uvežbavaju predstavu. Bio je to prostor u suterenu nekadašnje palate Luksor, gde se 1947. i 1948. uselilo Akademsko kulturno-umetničko društvo „Branko Krsmanović“. Čuvena rediteljka Soja Jovanović ga je kroz prozor uvela u „Krsmanac“, pa posle spremala i podučavala za srednju glumačku, da bi ga nakon Akademije uvela u Beogradsko dramsko pozorište, u sezoni 1955/1956.
Tamo je našao ono društvo koje je vežbalo u „Krsmancu“: Radeta i Oliveru Marković, Đuzu Stojiljkovića, Olgicu Stanisavljević, Miću Tomića, Debu Popovića.
Oni su tada već „nosili repertoar“. Upoznao je i Ljubu Tadića, Slobodana – Cicu Perovića, Mihajla – Miku Viktorovića… Bile su tu i mnoge zvezde starije garde, poput Sime Janićijevića i Ksenije Jovanović.
– Nisam ih se bojao, ali su svi oni za sobom već imali slavu i ugled. Počeo sam kao Lesi u tada kultnoj predstavi „Mačka na usijanom limenom krovu“, Tenesija Vilijemsa. Igrao sam crnca koji samo treba da pređe preko scene. I ništa više. A imao sam našminkanu, imalinom, samo onu polovinu lica – prema publici. Crnac – pola crn, pola beo. I, naravno, kaznili su me zbog te nepodopštine – priznao je Bata, inače uvek spreman na šalu. U dinamičnom pozorištu, kakvo je onda bilo Beogradsko dramsko, napredovalo se brzo. I glavna uloga došla je uskoro, već sledeće sezone, u Sojinoj adaptaciji romana „Koreni“ Dobrice Ćosića, pod naslovom „Naslednik“.
Ponekad ga je ljutilo što su mnogi zaboravljali da je čitavu deceniju igrao u BDP.
– Sve do 1960, moje ime nije silazilo sa plakata u istorijskim predstavama „Majka hrabrost“, „Pogled s mosta“, „Nikoletina Bursać“, „Izlet u nebo“, „Konak“, „Plači, voljena zemljo“… Igrao sam i po tri stotine predstava u sezoni. Publika je punila svaku našu predstavu i bili smo ličnosti o kojima je pisala štampa. Počeli su da računaju sa mnom – govorio je Bata.
Sa legendarnim rediteljem Sašom Petrovićem snimio je filmove „Tri“, „Biće skoro propast sveta“ i „Skupljači perja“:
– Bio je decidan i jasan. Mnogi reditelji mi kažu: „Ma ti sve znaš, uradi sam“. On je imao harizmu, njemu čovek nije mogao da se suprotstavi, jer je bio mnogo jak u toj svojoj istini i u prenošenju znanja na saradnike, sugestivan. Tu je bio veliki.
Za ulogu Ciganina Mirte u „Skupljačima perja“ spremao se dugo:
– Nekoliko nedelja sam živeo među Ciganima, u jednom njihovom selu blizu Apatina. Čak sam u filmu igrao u odelu jednog od njih.
Rado se sećao i boravka na Filmskom festivalu u Kanu, gde je film „Skupljači perja“ 1967. osvojio Gran pri:
– Gospođa Branka (Petrić), poliglota, sedi pored Saše, napred, Lula i ja pozadi. Nema stajanja. Slovenija, Italija, jug Francuske… Kako gde dođemo, Branka kupuje novine i čita nam. Dođemo u lep hotel, tamo su Olivera Katarina, Nikica Marinović… I Ratko Dražević (generalni direktor Avala-filma), koji je sve to organizovao. Za prijem povodom „Skupljača“ doneo je sve moguće srpske specijalitete… Lula i ja skupili neku siću da se oprobamo u kockarnici. Kupili nekoliko žetona. Naiđe Ratko, zavuče ruke u džepove i jednu punu šaku pruži Luli, drugu meni. Tolike pare sam zgrnuo na ruletu da sam govorio da mogu da kupim 15 folksvagena. Možda ne baš 15, ali – mnogo, mnogo para je bilo. Lula me je nagovorila da prestanem da igram dalje. Uspela je da me ubedi. Iz Kana smo se vratili u velikom stilu – preko Rima. Ostali smo pet dana i divno se proveli. Sreli smo Gidru Bojanića, koji je snimao italijanske vesterne.
Uloga koju mu je režiser Rajko Grlić poverio u filmu „U raljama života“ – ljubavnoj priči o Štefici Cvek – potpuno se razlikovala od ličkog hajdučine Todora Strašnog u „Maloj pljački vlaka“ Dejana Šorka. Trebalo je da igra tipičnog srpskog švalera:
– Kad se taj badža skine, treba da ima gaćice od tigrove kože. Nije mi se to dopalo, za takav lik bih obukao one duge muške gaće koje izgledaju kao da ih mesecima nije skinuo. Ali, Grliću ništa nisam rekao, jer sam video da čovek zna šta treba. Posle se, naravno, ispostavilo da se tigar-gaće sjajno vezuju na neke druge stvari u filmu, na stvari o kojima ja nisam imao pojma i ne treba da imam – pričao je Bata Živojinović.
Glumac mora da igra, smatrao je Bata, ono što traži reditelj i da nastoji da zamisao glavnog autora filma obogati što više može.
– To je njegov zadatak i obaveza. Sve drugo su priče razmaženih „starova“. Koliko puta smo videli najveće svetske filmske glumce u bezvrednim filmovima, sa ulogama koje su ispod njihovog nivoa. Pa, ipak, njihova ostvarenja su bila maestralna i gotovo jedina vrednost tih filmova.
Bio je omiljen među rediteljima i kolegama, a publika ga je posebno volela jer je bio takozvani narodni čovek:
– Uočio sam takođe da je u našem mentalitetu da ljudi ne trpe one koji se suviše uznesu. Pogotovo ako se baviš javnim poslom. Ako hoćeš da ostaneš čovek, da te ljudi oko tebe prihvataju, ne smeš da se udaljavaš od naroda koji te je, među mnogima, odabrao. Niko se ne može izolovati od ljudi, ma čime se bavio. Prosto je to, treba se čvrsto držati zemlje. Šta ako sam ja glumac, on reditelj, a onaj treći seljak? Sve je to isto. Jedino je važno da savesno i požrtvovano radiš ono što umeš.
Kako je isticao, bio je prijatelj sa doživotnim jugoslovenskom predsednikom Josipom Brozom Titom. Zanimljivo je da je bio član Komunističke partije samo jednu godinu – 1957, a da je iz članstva ispisan, nakon što tri puta nije došao na sastanak.
U svojoj knjizi „Kako smo zabavljali Tita“, Minja Subota je zapisao nekoliko anegdota koje mu je Bata Živojinović ispričao, a jedna od njih je kako je jedini “kidnapovao” Broza uz pomoć Ljubiše Samardžića:
– „Kidnapovali“ smo ga iz Pulske arene, iako je te večeri odmah posle prikazivanja filma „Neretva“ trebalo da ide u Split. Još u gledalištu sam mu rekao da je ekipa spremila prijem za njega. Kada se završila projekcija, Pula je bila obezbeđena, kolona kola i milicije spremna da ga odvede do broda. Pitam ja njega da li bi pošao, a on kaže: „Pitaj Jovanku, ako ona pristane, ja idem“. Ljubiša Samardžić je pitao i Jovanka kaže u redu je. Kada smo izašli pred Arenu, kolona čeka, a Tito kaže: „Samo malo lijevo, da prođem“ – i mi zbrisasmo. Mi otišli na Verudelu na terasu, sedeli i zabavljali se. Obezbeđenje čeka, nema ga ceo sat, gde je, je li je prošao, ma kakvi prošao, panika…
Živojinović se politički aktivirao sa uvođenjem višestranačja, kada je postao član SPS od njegovog osnivanja 1990. Bio je i narodni poslanik, a 2002. i kandidat za predsednika.
Velimir Bata Živojinović sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. U februaru ove godine Zoran Radojičić, gradonačelnik Beograda, na molbu Batine dece, sina Miljka i ćerke Jelene, potpisao je saglasnost da se ekshumiraju njegovi posmrtni ostaci i prenesu u Koraćicu, gde će u porti Crkve Svete Trojice počivati pored supruge Julijane Lule sa kojom je bio više od pola veka u braku.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
