Nekadašnji reprezentativac bio životno ugrožen tokom 15. marta, sada kaže: "Odbijanje da se prizna da se to desilo je pomalo i smešno"

Tačno godinu dana kasnije, Samardžić je gostovao u emisiji „Pokreni se“ na TV Nova.

„Od svih ljudi koji su bili tamo, moje iskustvo je najdramatičnije. Sišli smo iz stana tri-četiri minuta pre nego što je počela tišina, da odamo počast poginulima ispod nadstrešnice, a posle smo hteli da odemo kući. Niko nije očekivao da će u tom momentu nešto da se desi, a onda osećaj koji nikada u životu nisam osetio. Neka neprirodna pojava, taj udar koji je za mene bio… Kao udar nekog aviona, nekog velikog kamiona, kao da je pokosio sve nas. Bio sam u jednom momentu dezorijentisan, pored mene je bio moj prijatelj koji nije znao dvadeset minuta gde se nalazim. Ja sam završio u Narodnog fronta, ne znam kako“, priča Samardžić i dodaje:

„Odmah je došlo do abnormalnih srčanih aritmija, moj defibrilator je srećom krenuo da reaguje – on ima sposobnost kada su neki mali poremećaji, pusti terapiju koja nije snažna… A sada sam osetio osam puta najjače vraćanje tog srčanog ritma. Strahoviti su prvo bili bolovi, prva četiri sam ostao na nogama – tako kažu – a posle sam pao. Nekako su me prebacili do klinike, doktori su me stabilizovali i sledeće čega se sećam jeste da sam u kolima Hitne pomoći i dolazim do Urgentnog“.

Sutradan je već bio malo bolje.

„Prvih nekoliko sati nisam znao šta se dešava, da li je krenulo nešto najgore… Već sledećeg dana je počelo da se priča, pa sam ja povezao šta se dogodilo“.

Tih dana hiljada ljudi prijavljivalo je tegobe, a Samardžić kaže da sa njim niko nikada nije kontaktirao.

„Niko nikakvu istragu nije pokrenuo, niko mi se nije obratio iz državnih organa. To je ostalo da lebdi u vazduhu – nešto što svi znamo da se desilo, a vlast tvrdi da nije. Razumem njihove motive zašto to rade, ali to su osetile desetine hiljade ljudi, postoje i snimci. To nije smelo da se desi. Ko je to uradio – nije želeo dobro Srbiji“, kaže 43-godišnjak i dodaje:

„Taj događaj je mogao da odvede Srbiju u katastrofalnom smeru, mogla je da se desi tragedija posle koje stvarno ne znam kako bi se nastavilo… Odbijanje da se prizna da se to desilo je pomalo i smešno, ne možete da opovrgnete činjenice, snimke, svedočenja, medicinsku dokumentaciju… Ne znamo šta je to tačno bilo, koja jačina. Ovo što čitam jeste da je bilo sa Starog dvora, a ja sam bio blizu“.

Samardžić ističe da se zdravstveno sada oseća odlično i da će se zauvek sećati tog 15. marta.

„Bio je veličanstven skup, ako ne i najveći u istoriji Srbije – tolika energija, toliki naboj, želja da se desi neka promena nabolje u ovoj zemlji. Očekivao sam malo drugačiju reakciju države posle tog skupa. Možda sam naivan, ali očekivao sam da vlast krene ipak da izlazi u susret tim ljudima, ne možete da ignorišete dva miliona svojih stanovnika“.

Kako kaže, ne pada mu na pamet da odustane od borbe.

„Aktivan sam koliko mogu, u neformalnom sam kontaktu sa studentima. Oblik borbe dobio je drugu formu, možda ljudi misle da se stišalo, da nema te energije, ali ja imam suprotno mišljenje – sada je najbitnije da zajedno nastavimo borbu i da napravimo od Srbije zemlju u kojoj će mladi želeti da ostanu“.