2
Nova.rs bira najbolji film Gorana Markovića, uz pomoć ličnosti iz različitih sfera javnog života. U izboru su nam pomogli: Miljenko Jergović, Dušan Čavić, Dejan Tiago Stanković, Ana Vučković Denčić i Elvis J. Kurtović.
Dvadesetsedmo izdanje Festivala autorskog filma (FAF) biće održano od 26. novembra do 3. decembra, a ovogodišnji festival posvećen je filmskom delu Gorana Markovića, jednom od najznačajnijih autora jugoslovenskog i srpskog filma.
Na festivalu će biti održano više događaja koji će govoriti o njegovom delu, u kojima će učestvovati i sam autor, dok će na otvaranju festivala Goranu Markoviću biti uručena Nagrada za životno delo Festivala autorskog filma.
Tim povodom, Nova.rs bira njegov najbolji film, uz pomoć ličnosti iz različitih sfera javnog života. Za početak, zagrebački pisac Miljenko Jergović, nudi svoj izbor najdražih filmova našeg slavnog reditelja:
– Bio sam klinac, jedanaestogodišnjak, kada sam prvi put gledao “Specijalno vaspitanje”. Slavko Štimac, prvi i posljednji jugoslavenski dječak, mladi Aleksandar Berček, Ratko Tankosić, bard među našim filmskim naturščicima i najveći Bekim Fehmiu, replika: „Gde si Violeta, kućo stara!“
– Besmrtna pjesma Ace Sekulića, odlazak stare čistačice u penziju, Semka Sokolović Bertok, u ulozi školske direktorice, diktatorke. Savršen prikaz društvene depresije, pomisao da s Jugoslavijom nešto nije u redu. Citat: „Majstori, majstori, ko vas je zvao, zašto dirate moj crni krov, na kojem stoji roda bela, na kojem raste trava kudrava…“
– “Variola vera”, film o epidemiji velikih boginja u Jugoslaviji, a zapravo film o raspadu Jugoslavije. Vraćao mi se kao životni šlagvort prvih mjeseci opsade Sarajeva, a zatim i u prvim mjesecima epidemije covida-19. U drugom slučaju, stvarnost se manifestirala kao farsični komentar zbilje Markovićevog filma. Rade Šerbedžija u jednoj od uloga karijere. Replika: „Pička, to je polni organ; a pizda, to je karakterna osobina.“ – priseća se Jergović.
Dušan Čavić, član popularnog dvojca “Marka Žvaka”, izabrao je kao omiljene filmove “Tajvansku kanastu”, “Variolu veru” i “Majstori, majstori”.
– “Tajvanska kanasta” je predivna studija raspada jednog čoveka, jedne porodice i jednog društva. Goran Marković poseduje spektakularnu sposobnost da svojim filmovima prenosi najtananije atmosfere i stanja. Mnooogo sam se plašio “Variole vere” kao dete. Nezaboravne scene, nezaboravne uloge, straobalan i snažan film kao i dočarane agonije protagonista. A ”Majstori, majstori” zbog fenomenalnog podcrtavanja soc-miljea jednog kolektiva. Izuzetno dočaran mentalitet i karakteristike našeg naroda. “Nacionalna klasa” i “Specijalno vaspitanje” su van kategorije, dobre delove filmova znam napamet – kaže Čavić.
Spisateljica Ana Vučković Denčić, bira “Nacionalnu klasu”, “Variolu veru” i “Majstori, majstori”.
– Obožavam “Nacionalnu klasu”, jer je to jedan od najbeogradskijih filmova, koji hvata duh vremena. U njemu se lepo vidi i kraj u kome provodim mnogo vremena, kod Radio Beograda i Politike, takozvani Bermudski trougao, kao i moj fakultet FDU. Svi vole komične replike, ovaj film je, i klasifikovan kao drama/komedija, ali ja ga volim zato što je tako setan.
– “Variola vera” zato što je retko ko uspeo kod nas da zaista snimi dobar horor, da se autentično plašiš, da te stvarno prođe jeza, a da to ima dubinsku vrednost, da te preplaši iznutra, a ne samo jednostavnim spoljnim manifestacijama. Uvek imam fiziološku reakciju na ovaj film, malo zbog toga što je zasnovan na istinitom događaju, malo zbog načina na koji je snimljen.
– Glumci su u filmu “Majstori, majstori” maestralni, čini mi se kao da ovde svako igra ulogu života. Mnogo mi je bilo smešno kad je na jednoj svadbi moj kum slikao mene i mog muža, i delovali smo kao Zoran Radmilović i Olivera Marković za onim stolom, što je i napisao kada nas je okačio na mreže. Čini mi se da svako koga znam citira neku drugu repliku iz filma, a ja posebno volim pesmu Majstori, majstori koja zaokružuje celu stvar – zaključuje Ana Vučković Denčić.
Neki sagovornici su spomenuli i legendarne muzičke numere iz Markovićevih filmova, a nešto detaljnije o tome kaže u svom izboru poznati sarajevski muzičar Elvis J. Kurtović (Mirko Srdić).
– “Nacionalna klasa” ima apsolutno sve! Nekoliko nivoa, za koji se ne zna koji je bolje ispao. I naravno – odlučujuća trka na kraju. O muzici da i ne govorimo. Dok sam radio na Radiju Sarajevo u jutarnjem programu bi često puštao kad otac (Mića Tomić) pokušava da probudi Flojda ( „I Rockfeller ustane sabajle da mu ne propadnu milioni“).
– U “Specijalnom vaspitanju” opet Mića Tomić koji glumi „old school“ upravnika koji ne gleda blagonaklone na „new age“ metode vaspitača Munižabe ( Bekim Fehmiju… „Žabac pije šampon“ ) Ovaj film kao da je najavio pojavu „novog talasa“ u muzici kod nas.
– “Variola vera” je još jedan film sa nekoliko ideja i značenja,a kao i obično ima i provala i interesantnih likova poput prodavača knjiga („Imate li Kugu od Kamija? “ ) Kad se pojavila korona svi su se sjetili riječi starog epodimiologa iz ovog vizionarskog filma – priseća se Elvis.
Pisac Dejan Tiago Stanković kaže za Nova.rs da je sproveo anketu među prijateljima koji su im Markovićevi filmovi najdraži.
– Zanimljivo je da svi do jednog poznaju ako ne ceo, onda skoro ceo Goranov opus bez guglanja. To govori o kakvoj je umetničkoj gromadi reč, o živom klasiku – kaže Stanković, koji je za razliku od ostalih među omiljene izabrao filmove “Tito i ja” i “Turneju”, ali i opšte popularan na našoj listi “Majstori, majstori”.
– “Tito i ja” sam gledao kad je izašao na Londonskom filmskom festivalu. S njim sam dopunski opčarao svoju bivšu suprugu s kojom sam bio sasvim friško u braku, koja je možda malo bolje shvatila odakle ja to dolazim. A kad su se rodila deca, u nameri da ih naučim naš jezik doneo sam naše filmove na VHS trakama. Od svih filmova najviše puta smo gledali gde se debeljuci ojela guza.
– Ja jako jako volim glumce, oni su veći od života, s njima je zabavno, oni se kao odrasli stalno ponašaju kao deca. “Turneja” je film o ratu, o našoj nesreći, ali pre svega o glumcima. A kako reditelj voli glumce, to se vidi iz aviona, dao im je prostora da se razmašu, da svaki ponaosob ima makar neku scenu za Oskara.
– Nedavno je prikazivana remasterizovana kopija fima “Majstori, majstori”. Taj film je višeslojan do te mere da može i deset puta da se pogleda. On je i spomenik glumačkom umeću, ne mogu da se dogovorim ko bolje igra, ali i umetničkom entuzijazmu ljudi koji su ga napravili bez pomoći države, bez honorara, i reditelju koji voli ljude, pa i svaki svoj lik, i voli ih zbog njihovih mana ne samo zbog vrlina, jer vrline su, da prostite, dosadne – kaže Tiago Stanković za Nova.rs.
Goran Marković je rođen 1946. godine u Beogradu. Oba njegova roditelja, Olivera i Rade Marković, su bili poznati srpski glumci. Naš veliki reditelj je završio Petu beogradsku gimnaziju, a potom FAMU u Pragu. Režirao je pedesetak dokumentarnih, 14 igranih filmova, napisao desetak filmskih scenarija, napisao šest pozorišnih komada, režirao tri pozorišne predstave i napisao tri knjige. Dobio je više od 30 domaćih i stranih nagrada i priznanja.
bonus video: Goran Marković o svom ocu Radetu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare