Neki put se čovek i pored sve muke oseća kao ratni dobitnik, profiter, jer cela ova buka i užas koji se dešava oko nas zapravo je veoma inspirativan i otvara društvo kao utrobu. Kada sam radio „Urnebesnu tragediju“ sa Duškom Kovačevićem, rekao sam mu „Vidi, Dule, kakva je užasna situacija, šta se sve dešava kod nas, sve tema do teme od jutra do mraka“, a on prokomentarisao: „Pa to je bolje nego da smo u Švajcarskoj i da ti pišem scenario o komšiji koji je isekao ružu preko tvoje ograde“, kaže za Nova.rs reditelj, scenarista i dramski pisac Goran Marković.
Sa Goranom Markovićem razgovaramo na 14. Leskovačkom internacionalnom festivalu filmske režije Lajf (LIFFE) na kojem mu je uručena nagrada „Živojin Žika Pavlović“.
– Bio sam na prvom Lajf festivalu i tada sam osvojio nagradu za film „Turneja“. I to je bio simpatičan skup ljudi u jednom kafiću, preko puta sale gde su se puštali filmovi. I mislio sam da će to biti jedan provincijski, mali festival koji će trajati godinu, dve. Međutim, dolazio sam posle ponovo i uvideo da on izrasta u ozbiljan festival, čak bolji od nekih koji imaju dužu tradiciju. Mislim da je koncept vrlo dobar i da ljudi koji su ovde na jugu Srbije mogu da vide presek eks-jugoslovenskih filmova, što mnogi nemaju prilike. Ovo je mesto gde čovek može da sublimiše ono što je bilo i ostalo na kulturnom planu Jugoslavije, jer to je ono što je bilo najteže rasturiti. Sve ostalo možete da uradite, i granice i carine i propagandu da izmislite, ali kultura ostaje nešto što prelazi sve te granice i niko ne može da kontroliše, pogotovo kada je reč o filmovima. I danas je nemoguće snimiti film koji je etnički čist. Ja sam uvek uzimao glumce ili snimatelje iz zemlje u kojoj smo živeli i profesionalno sarađivali. Na filmskom planu Jugoslavija još postoji.
Na našim prostorima stvaraocima nikad nije falilo inspiracije, ali nekima je nedostajala hrabrost da umetnošćuu oslikaju izopačenosti društva. Jedan od boraca protiv vetrenjača bio je Žika Pavlović, ali čini se da javnosti nije dovoljno poznato sve kroz šta je prošao zbog svojih dela.
– Ne, nažalost. On je bio jedan veoma skroman čovek, nije prstom mrdnuo za svoju slavu, a bio je veoma cenjen među stručnjacima. Imao je posebnu estetiku dugačkog kadra koja je u to doba bila revolucionarna, i bio je veoma kritičan prema svemu što je pritiskalo ljude, otvarao je stvari koje niko nije smeo da otvori. I imao je teške trenutke. Radio je kao profesor režije na Fakultetu dramskih umetnosti i kada je krenuo progon „crnog talasa“, premešten je na mesto šefa učila. Znači, nabavljao je krede i sunđere. Međutim, šef učila je imao u vrhu zgrade jednu prostorijicu, svoj kabinet, i on je tamo pisao knjige. Zapravo, na neki način svoju zlu sudbinu umeo je da pretvori u nešto kreativno i lepo. Onda je jedan netalentovani reditelj i profesor rešio da ga vrati na režiji. Sreo sam Žiku na hodniku i on mi je to rekao: „Onaj kreten hoće da me rehabilituje, molim te spreči to“.
A kako ste se vi nosili sa nekim sličnim teškim situacijama koje ste doživeli?
– Život je sastavljen od uspona i padova i ja sam imao nekoliko tih situacija kada sam ozbiljno posumnjao da to što radim nema nikakvu vrednost. Imao sam blizu 60 godina i pomislio sam da treba da se bavim nečim drugim a ne režijom. I onda se dogodilo da mi je tada pomoglo, osim prijatelja kojem sam se poverio, nešto potpuno neočekivano. Kelner kafića koji se nalazi u mojoj zgradi, kad god bi me video, stao bi ispred mene i odigrao neku od scena iz filma „Nacionalna klasa“. I to kompletnu scenu, znao je film napamet i glumio je sve likove. I to me je toliko dirnulo da je prelomilo kod mene da sebi kažem – eto, ima svrhe.
Ipak, u periodu vladavine Slobodana Miloševića niste mogli da snimate filmove.
– Da, i po instinktu sam otišao u pozorište, vratio sam se među svoje. Jer, ja sam rođen u pozorištu, ono je moja druga kuća. I onda je Ivana Dimić, spisateljica koja je tamo radila kao dramaturg, pročitala moj tekst za „Turneju“, film koji nisam mogao da snimam, i nagovorila me uz podršku tadašnjeg upravnika Nebojše Bradića da napravim pozorišni komad. Ona mi je tada rekla jednu nezaboravnu rečenicu: „Ja sam srpska nacionalistkinja, i ovo mi se sa tog stanovišta ne sviđa, ali komad je odličan“. Bila je iskrena i civilizovana, i veliki mi je prijatelj, iako se idejno apsolutno razlikujemo. Ali eto moguće je da ljudi gaje prijateljstvo iako potpuno drugačije misle o svetu u kom se nalaze. Naročito misleći ljudi, oni svi po definiciji imaju različito mišljenje oko svega. Ovi što misle svi ko jedan su izmanipulisani, nisu ljudi koji misle.
Kako ste uspeli da budete svoji, da čak nikada ne uđete ni u jedan stranački šinjel?
– Ja nemam drugu opciju. Moj glavni životni napor je bio da živim u skladu sa svojim shvatanjima i da ne uradim nešto što bi se kosilo sa tim. Zato nisam nikada bio politički angažovan jer ne mogu da prihvatim grupu. Ali poštujem tuđa mišljenja čak i oprečna, i mogu da ih razumem. Recimo, mogu da shvatim ljude koji se prodaju vladajućem režimu zbog toga što će u protivnom izgubiti posao i njihova deca neće imati šta da jedu. To mi je potpuno jasno i ne osuđujem ih. Ja sam dovoljno uradio i imam dovoljno para da ne moram da se prodam a postoje ljudi koji to moraju da urade da bi preživeli.
Kako biste definisali svoju životnu filozofiju?
– Moj ideal je bio da kažem sve što mi je na duši. Studirajući u Pragu doživeo sam okupaciju Čehoslovačke od sovjetskih trupa. I to je za mene bilo šokantno, imao sam 21 godinu. I onda sam se zarekao da ću sve što radim u životu uraditi protiv te „mračne sile“ koja nam ne da da živimo kako želimo. Tada sam shvatio da svi ti totalni režimi imaju za ideju da nam ne dozvole da živimo sa svojim ukusom, idejama, koje nikog ne ugrožavaju, ali jednostavno nisu poželjni. I zacrtao sam da sve što radim, na primer, filmovi moraju da budu na neki način subverzivni. Čak i komedijice. Uvek mora da bude u službi podrivanja onih koji nas sputavaju. Nikad neću da zaboravim kada izašla „Nacionalna klasa“ koja je doživela veliku popularnost a u „Zidojče cajtungu“ je izašla kritika pod naslovom “Skepticizam u socijalizam“. Oni su pravilno pročitali film. I uplašio sam se da će neko ovde to da pročita i da me proganjaju, ali to se nije dogodilo. Naši ne čitaju.
Plod vaše doslednosti je činjenica da uvek ima odjeka ono što kažete. Kako komentarišete Srbiju danas?
– Sada su jako vidljive stvari, sve je ogoljeno, otvoreno. Na primer, kolege koji sarađuju sa ovim režimom, ne misle o tome da će to jednom proći, da će ih prezreti zbog toga. Moraju čak da izađu na binu i da javno kažu da podržavaju ovog zlotvora, to im je zadatak. To je jadno, na neki način, ali je i dobro jer nema više igre u rukavicama. Mislim da je svaka kriza je na neki način i dobra jer stvari se brzo menjaju, ne u fizičkom smislu, nego u glavama ljudi i u osećanjima. Setite se šta ste razmišljali pre dve godine i sada kada je svima jasno da je ovo kriminalna družina koja je jedna mafijaška organizacija koja vlada nama i koja nema skrupula. Ima vojnike koji su ljudožderi. Sve je jasnije i neće moći da se završi glasanjem, kao sad će doći neke dobre čike da zamene prethodne dobre čike. Mi prelazimo u fazu u kojoj nema više izbora, sve će se ubrzavati i postajati drastičnije, i na kraju će ulica rešiti naše muke. Sada se taj trenutak približava.
Rekli ste da ste se navikli na ovo stanje.
– Svi smo se navikli na ovu situaciju. I to što nama vladaju razni kriminalni klanovi i sekte na društvenim mrežama, to je postao način života. Da li ste primetili ova estetika „Pinka“ i tih rijaliti emisija polako se uvukla u svakodnevicu, i život počinje da liči na rijaliti, ljudi su to prihvatili. Tek kada odete u neku drugu sredinu shvatite kako oni žive drugačije, a kod nas u nekom estradnom maniru. Još kada sam radio film „Srbija godine nulte“ uradio sam analizu Miloševićeve vladavine poredeći je sa pornografijom. Ova situacija takođe pomalo liči na pornić, jer su u tim delima sve pretvara da se radi o osećanjima, o ljubavi, a zapravo su dogovoreni odnosi, poze, a akteri izigravaju ljubavni doživljaj. To je pornografija, i to je slično sa našom stvarnošću. Kada pogledate Tomu Monu, to je pornić, čovek je porno zvezda, ako ćemo pošteno. On izjavljuje ljubav vođi, a ni sam ne veruje tome, jednostavno je dogovorio za određenu sumu da će imati izlive ljubavi.
Da li biste se iznenadili, da u ime te ljubavi, neko predloži da svaka javna ustanova mora da drži portret predsednika?
– Mi smo osamdesetih godina prošlog veka rešili da napravimo nezavisnu producentsku kuću koja se zove „Art film 80“. I dobili smo prostorije u nekom dvorištu, ali tada je bio na snazi zakon da u svakoj javnoj prostoriji mora da bude Titova slika. Pošto smo imali pet soba, kupili smo pet njegovih slika ali nismo imali pare za ramove. Pazarili smo parket lajsne, isekli ih i tako ih uramili. Jer, kad uđe inspekcija, plaćate kaznu. Zato me ne bi čudilo da se to ponovo desi i to vrlo brzo. Ali to nije ništa, biće gore ako se desi eskalacija terora, kao što u Argentini i Čileu pune stadione neistomišljenicima, koji nestaju volšebno. Ali, to je krajnja opcija, odvođenje iz kuća. Sada je srećom to još uvek daleko.
Početkom pandemije, vaš film „Variola vera“ ponovo je je bio u žiži. Ko bi bili junaci filma kada biste snimali film na temu koronavirusa?
– Mnogo vremena mi je trabalo da shvatim smisao „Variole vere“. To nije bila samo priča o epidemiji, nego o bolesti društva. I meni je ta 1972. godina i izbijanje epidemije iskorenjene tropske bolesti kao što su velike boginje, bio početak priče o raspadu Jugoslavije. Tu su se pokazale prve slabosti, nakon studentskih protesta 1968, pa naredne godine je bila eksplozija ustaških terorista u bioskopu „20. oktobar“. To su bile sve strašne stvari koje su se dogodile u uljuljkanoj i stabilnoj, homogenoj zemlji koje su ukazivale da nešto ipak nije u redu. I epidemija variole vere je takođe bila deo toga. I ko je umeo to da čita, a ja nisam, mogao je da shvati o čemu se radi. Mislim da su to razumele Udba i obaveštajne službe. Pavle Ugrinov, divan čovek, jednom prilikom mi je rekao: „Znaš, pravi junaci našeg doba su udbaši. Oni prvi saznaju i kreiraju sve“. I to je stvarno tako. Sva ova rijaliti i tabloidina kultura ide iz njihovih kancelarija. Tu se pakuju prava i lažna obaveštenja, izmišljaju afere, tuđe sudbine, biografije. To može da radi samo ozbiljna profesionalna služba.
Koji su vam novi ili stari neispunjeni planovi?
– Nekoliko puta sam pokušavao da snimim film, ali, nije uspelo. Ne vidim u tome nikakvu zaveru, verovatno se ljudima u komisiji nije svidelo, i to je legitimno. Sad je raspisan konkurs za veterane u Filmskom centru Srbije, za one plus 65 kao i za vakcinu, i konkurišem sa jednim tekstom. Recimo da je to poslednji put, ako ne prođem shvatiću ozbiljno ove nagrade koje mi dodeljuju, a koje zbirno nazivam „Do viđenja i prijatno“, i onda ću se povući.
Bonus video:
Marković: Neću da sarađujem sa ovom mračnom vlašću
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare